Svet je jedna velika grupa podataka. No, kako je uslikati...

Svi smo upoznati sa satelitskim snimcima, no, ono što možda ne znamo je da je većina tih snimaka zastarela. Tako je jer su sateliti većinom veliki i skupi, pa ih ni nema puno u svemiru. Kao što opisuje u ovom izuzetnom govoru, Den Berkenstok i njegov tim su pronašli drugačije rešenje i dizajnirali jeftin i lak satelit sa radikalno drugačijim pristupom snimanju onoga što se dešava na Zemlji.

Pre pet godina bio sam doktorant

koji je živeo dva života.

U jednom od njih sam koristio
NASA superkompjutere

da bih dizajnirao svemirski brod
sledeće generacije,

a u drugom sam se bavio analizom podataka

i tragao za potencijalnim krijumčarima

osetljivih nuklearnih tehnologija.

Baveći se podacima,
vršio sam mnoge analize,

većinom postrojenja,

industrijskih postrojenja širom sveta.

I uvek sam tražio širu sliku

da sve to povežem.

Jednoga dana, razmišljao sam

kako svi podaci imaju lokaciju

i shvatio da je odgovor

bio tačno preda mnom.

Iako sam bio inženjer satelita,

nisam razmišljao
o korišćenju satelitskih snimaka

u svom radu.

Pošto sam, kao i većina,
bio povezan na internet

mogao sam da vidim svoju kuću
i pomislio sam,

popeću se tamo i početi da posmatram

neke od tih postrojenja.

I ono što sam otkrio me je iznenadilo.

Slike koje sam pronašao

su bile zastarele već godinama,

i zbog toga,

imale su malo značaja

za ono što sam danas radio.

No, bio sam zaintrigiran.

Hoću da kažem,
satelitski snimci su neverovatni.

Postoje milioni i milioni senzora

koji nas okružuju danas,

ali i toliko toga što ne znamo,
svakodnevno.

Koliko nafte se skladišti u Kini u celini?

Koliko se kukuruza proizvodi?

Koliko je brodova u svim lukama sveta?

U teoriji, na sva ova pitanja

bi se moglo odgovoriti snimcima,

ali ne ako su stari.

Takođe, ako su ovi podaci toliko značajni,

kako to da nisam uspeo da nabavim

novije slike?

Priča počinje pre više od 50 godina

sa lansiranjem prve generacije

fotografskih izviđačkih satelita
vlade SAD-a.

A danas postoji grupa

prapraunučića

tih mašina sa početka hladnog rata

kojima danas upravljaju privatne kompanije

i sa kojih dolazi
većina satelitskih snimaka

koje vi i ja svakodnevno viđamo.

U toku tog perioda, lansiranje u svemir

samo rakete
koja bi postavila satelit gore,

koštalo je stotine miliona dolara
po komadu,

i to je stvorilo ogroman pritisak

da se lansiranja vrše neredovno

i da se, kada do lansiranja dođe,

nagura što je više funkcija moguće.

To je sve učinilo satelite

sve većim i većim i većim

i skupljim,

sada već oko milijardu dolara po komadu.

Pošto su toliko skupi,

nema ih mnogo.

Pošto ih nema mnogo,

slike koje svakodnevno vidimo

često su stare.

Mislim da dosta ljudi ovo shvata komično,

ali da bismo vizuelno predstavili
kako je delimično

naša planeta snimljena,

prijatelji i ja smo formirali
skup podataka

od 30 miliona slika koje su prikupljene

sa ovih satelita
između 2000. i 2010. godine.

Kao što vidite u plavom,
ogromna prostranstva

se jedva vide, ređe nego jednom godišnje,

a čak i predeli koji se vide češće,

oni u crvenom, se vide
u najboljem slučaju jednom u tri meseca.

Nama kao studentima astronautike

ovaj grafik je predstavljao izazov.

Zašto sve to mora biti toliko skupo?

Da li jedan satelit zaista mora koštati

koliko i tri 747 džambodžet aviona?

Zar ne postoji način
da se konstruiše manji,

jednostavniji, novi dizajn satelita
koji bi omogućio

podesno slikanje?

Jasno mi je da zvuči pomalo blesavo

da smo hteli da prosto

počnemo da dizajniramo satelite,

ali srećom imali smo pomoć.

Krajem devedesetih, par profesora

je predložilo koncept
za radikalno smanjivanje cena

postavljanja stvari u svemir.

To je značilo prenositi male satelite

uz one mnogo veće.

To je smanjilo troškove
postavljanja stvari u svemir

za preko sto puta,

i odjednom smo mogli priuštiti sebi
da eksperimentišemo,

da preuzmemo mali rizik

a da sprovedemo mnoge inovacije.

I nova generacija inženjera i naučnika,

većinom sa univerziteta,

su počeli da lansiraju
ove veoma male satelite

veličine kutije za hleb,
nazvane Kjubsats.

Bili su izgrađeni od elektronike
nabavljene

u prodavnicama Radio Šek
umesto Lokid Martin.

Koristeći znanja iz ranijih misija

moji prijatelji i ja započeli smo
seriju skica

naših sopstvenih dizajna satelita.

Ne sećam se jednog određenog dana

kada smo doneli svesnu odluku

da ćemo zaista početi
da proizvodimo te stvari,

ali kada se ta ideja jednom rodila,

ideja sveta kao skupa podataka,

koji može da obuhvati
milione podataka dnevno,

koji opisuju svetsku ekonomiju,

koji mogu da otkriju
milijarde veza među sobom,

koje nikada ranije nisu pronađene,

delovalo je prosto dosadno

raditi bilo šta drugo.

I tako smo se preselili u skučenu

kancelariju bez prozora u Palo Altu,

i počeli rad na tome
da svoje dizajne izvučemo

iz skica u laboratoriju.

Prvo bitno pitanje na koje
smo morali da nađemo odgovor

bilo je koliko bi veliko
sve to trebalo biti.

U svemiru, veličina proizvodi trošak,

a mi smo radili sa veoma malim satelitima,

veličine kutije za hleb, u školi,

no, kako smo bolje razumevali
zakone fizike,

shvatili smo da je kvalitet slike

koji su ti sateliti mogli da uhvate
bio veoma ograničen,

jer zakoni fizike određuju

da je najbolja slika
koju možemo napraviti kroz teleskop

jednaka kvadratu prečnika tog teleskopa,

a ti sateliti su imali veoma mali,

veoma ograničen obim.

I shvatili smo da bi najbolja slika
koju bismo mogli snimiti

izgledala ovako nekako.

Iako je ovo bila jeftina opcija,

iskreno, bila je previše mutna

da bi se videla vrednost
satelitskog snimka.

Tako da smo se
tri ili četiri nedelje kasnije

neplanski sastali sa grupom inženjera

koji su radili na prvom

privatnom satelitu za snimanje
koji je ikada napravljen,

i oni su nam rekli da je
sedamdesetih godina,

vlada SAD-a pronašla snažan

povoljan kompromis

da praveći slike rezolucije
od jednog metra,

koje omogućavaju da se vide objekti
veličine od jednog metra,

pronašli su da ne dobijaju
samo slike visokog kvaliteta,

već dobijaju mnogo takvih slika
po povoljnoj ceni.

Pomoću naših kompjuterskih simulacija,

ubrzo smo pronašli
da je jedan metar ustvari bio

najmanji održiv proizvod

da bismo videli pokretače
svetske privrede,

da bismo, po prvi put, mogli da izbrojimo

brodove, i kola,
i prenosne kontejnere, i kamione

koji se svakodnevno kreću po svetu,

dok, zgodno, još uvek ne možemo
da vidimo ljude.

Tako smo pronašli kompromis.

Morali bismo napraviti nešto veće

od početne kutije za hleb,

pre nešto veličine malog frižidera,

ali ipak nismo morali sagraditi kamionet.

Sada smo imali svoju granicu.

Zakoni fizike su diktirali

konačnu najmanju veličinu teleskopa
koju smo mogli sagraditi.

Zatim je trebalo sagraditi ostatak satelita

u što manjoj i jednostavnijoj formi,

u suštini, leteći teleskop sa četiri zida

i eletronikom manjom od imenika

koji bi koristio manje struje
nego sijalica od 100 vati.

Veliki izazov je bio zaista napraviti

slike kroz taj teleskop.

Klasični sateliti za snimanje
koriste linearni skener,

sličan mašini za kopiranje,

i dok krstare iznad Zemlje,
oni fotografišu,

skenirajući red po red,

da bi stvorili potpunu sliku.

Oni se koriste jer primaju dosta svetla,

što znači manje smetnji nego što se dobija

u slikama sa jeftinog mobilnog telefona.

Problem sa njima je to što zahtevaju

veoma precizno ciljanje.

Moraju biti fokusirani
na metu od 50 centimetara

na udaljenosti od oko 1000 kilometara

krećući se brzinom od preko
sedam kilometara u sekundi,

što zahteva neverovatnu složenost.

Umesto toga, mi smo se okrenuli
novoj generaciji video senzora,

prvenstveno konstruisanih
za naočare za gledanje u mraku.

Umesto hvatanja jedne slike
visokog kvaliteta

mogli smo uhvatiti video tok

zasebnih lošijih ramova,

no, tako smo mogli ponovo kombinovati

sve te kadrove

u slike veoma visokog kvaliteta

koristeći prefinjene tehnike obrade piksela

ovde na zemlji,

po ceni jednog stotog dela
klasičnog sistema.

Ovu tehniku smo primenili

na mnoge druge sisteme na satelitu,

i dan po dan, naš dizajn je prerastao

od CAD-a preko prototipa

do proizvodnih jedinica.

Pre samo nekoliko nedelja,

spakovali smo SkajSet 1,

potpisali ga,

i oprostili se sa njim sa Zemlje.

Danas se nalazi na konačnoj
lansirnoj konfiguraciji

spreman da poleti
za samo nekoliko nedelja.

Uskoro ćemo se usredsrediti na lansiranje

sazvežđa od 24 ili više ovakvih satelita

i započeti gradnju skalabilnih analiza

koje će nam omogućiti da obelodanimo uvide

u petabajte podataka koje ćemo sakupiti.

Ali zašto bismo sve to radili?
Zašto bismo pravili takve satelite?

Pa, ispada da sateliti za snimanje

imaju jedinstvenu sposobnost
globalne transparentnosti,

a blagovremeno omogućavanje
te transparentnosti

je prosto ideja čije je vreme došlo.

Smatramo se pionirima novog smera,

koji van privrednih podataka,

otključavaju ljudsku priču, tren po tren.

Meni kao nekome
ko se bavi analizom podataka

koji je kao mali
posećivao svemirsku stanicu,

nema ničeg boljeg od toga.

Hvala vam.

(Aplauz)