Proticanje vremena, zabeleženo na jednoj fotografiji

Fotograf Stiven Vilks stvara zapanjujuće kompozicije pejzaža dok oni prelaze iz dana u noć, istražujući prostorno-vremenski kontinuum u okviru dvodimenzionalne nepokretne fotografije. Otputujte sa njim na upečatljive lokacije kao što su most Turnel u Parizu, El Kapitan u nacionalnom parku Josemiti i na pojilo koje daje život u srcu Serengetija, u ovom obilasku njegove umetnosti i procesa.

Pokreće me čista strast

da stvaram fotografije koje iznose priču.

Fotografija se može opisati
kao zapis pojedinačnog trenutka

zamrznutog u deliću vremena.

Svaki trenutak ili fotografija
predstavlja opipljiv deo

naših sećanja dok vreme prolazi.

Međutim, šta ako biste mogli da uhvatite
više od jednog trenutka na fotografiji?

Šta ako bi fotografija
zapravo mogla da uruši vreme,

sažimajući najbolje trenutke dana i noći

neprimetno u jednu sliku?

Stvorio sam koncept zvani „iz dana u noć“

i smatram da će promeniti

način na koji sagledavate svet.

Znam da jeste za mene.

Moj proces započinje
fotografisanjem upečatljivih lokacija,

mesta koja su deo onoga što nazivam
našim kolektivnim sećanjem.

Fotografišem sa fiksirane povoljne tačke
i nikada se ne pomeram.

Beležim prolazne trenutke
čovečanstva i svetlosti dok vreme prolazi.

Fotografišem negde između 15 do 30 sati

i uslikam preko 1 500 slika,

a zatim odaberem
najbolje momente dana i noći.

Koristeći vreme da me vodi,

neprimetno spojim te najbolje momente
u jednu fotografiju,

vizualizujući naše svesno putovanje
kroz vremene.

Mogu vas odvesti u Pariz

da vidite pogled sa mosta Turnel.

Mogu vam pokazati veslače u rano jutro

duž reke Sene.

U isto vreme

vam mogu pokazati osvetljen Notr Dam noću.

Između vam mogu pokazati
romantiku grada svetlosti.

Ja sam u suštini ulični fotograf
sa 15 metara u vazduhu

i baš sve što vidite na ovoj fotografiji

zapravo se dogodilo ovog dana.

„Iz dana u noć“ je globalni projekat,

a moj rad se uvek ticao istorije.

Fasciniran sam konceptom
odlaska na mesto poput Venecije

i zapravo je videti
tokom specifičnog događaja.

Rešio sam da hoću da vidim
istorijsku regatu,

događaj koji se održava od 1498 godine.

Čamci i kostimi izgledaju
baš kao što su izgledali tada.

Važan element
koji zaista želim da razumete

je da ovo nije fotografija
ubrzanog prolaska vremena,

već to ja fotografišem
tokom celog dana i noći.

Neumoran sam sakupljač čarobnih trenutaka.

Ono što me pokreće je strah
da ću propustiti samo jedan od njjih.

Čitav koncept je nastao 1996. godine.

Časopis Lajf mi je naručio
da napravim panoramsku fotografiju

glumaca i ekipe na filmu
„Romeo i Julija“ Baza Lurmana.

Došao sam na postavku
i shvatio da je u obliku kvadrata.

Stoga je jedini način na koji sam mogao
da napravim panoramu

bio da uslikam kolaž
od 250 pojedinačnih slika.

Imao sam Dikaprija
i Kler Dejns u zagrljaju.

Kako sam usmerio kameru nadesno,

primetio sam ogledalo na zidu

i video sam njihov odraz u njemu.

Za taj trenutak, za tu sliku,

upitao sam ih: „Da li biste se poljubili

samo sa ovu jednu sliku?“

Zatim sam se vratio
u svoj studio u Njujorku

i ručno sam zalepio
ovih 250 slika jednu za drugu,

odmakao se i rekao:
„Vau, ovo je tako kul!

Menjam vreme na fotografiji.“

Taj koncept sam zapravo zadržao 13 godina,

sve dok tehnologija
konačno nije sustigla moje snove.

Ovo je slika pristaništa Santa Monika
koju sam stvorio, iz dana u noć.

Pokazaću vam mali snimak

koji vam daje predstavu
o tome kako je biti sa mnom

kada radim ovakve fotografije.

Za početak, morate shvatiti da,
da bih dobio ovakve poglede,

većinu svog vremena provodim u visinama
i obično sam na dizalici sa korpom

ili na kranu.

Ovo je tipičan dan, 12-18 sati,

neprekidno slikanje
celog dana dok se odvija.

Jedna od sjajnih stvari
je to što volim da posmatram ljude.

Verujte kada vam kažem,

ovo je najbolje mesto koje možete imati.

Tako ja pristupam
stvaranju ovih fotografija.

Jednom kada donesem odluku
o pogledu i lokaciji,

moram da odlučim gde dan počinje
i gde se noć završava.

To je ono što zovem „vektor vremena“.

Ajnštajn je opisao vreme kao tkanje.

Zamislite površinu trampoline;

krivi se i isteže usled gravitacije.

Vreme, takođe, sagledavam kao tkanje,

izuzev što uzmem to tkanje i poravnam ga,
sabijem ga u jednu ravan.

Jedan od jedistvenih aspekata
ovog rada je takođe,

ako pogledate sve moje slike,

da se vektor vremena menja -

ponekad ću ići sleva nadesno,

ponekad spolja ka nazad,
gore ili dole, čak i dijagonalno.

Istražujem prostorno-vremenski kontinuum

u okviru dvodimenzionalne
nepokretne fotografije.

Kada radim ovakve slike,

bukvalno kao da mi se u umu
odvija slagalica u realnom vremenu.

Pravim fotografiju na osnovu vremena,

a ovo je ono što nazivam glavnom podlogom.

Može nam biti potrebno
nekoliko meseci da završimo.

Ono što je zabavno u vezi sa ovim radom

je to da nemam apsolutno nikakvu kontrolu
kada se tamo podignem

bilo kog dana i slikam fotografije.

Dakle, nikada ne znam ko će biti na slici,

da li će biti sjajan izlazak
ili zalazak sunca - nemam kontrolu.

Tek na kraju procesa,

ako sam imao zaista sjajan dan
i sve je ostalo isto,

tada odlučujem ko ostaje, a ko ne,

a to je sve zasnovano na vremenu.

Uzimam te najbolje trenutke
koje biram tokom mesec dana uređivanja

i oni se neprimetno spoje
sa glavnom podlogom.

Sabijam dan i noć

onako kako sam ih video,

stvarajući jedinstvenu harmoniju
između ova dva vrlo oprečna sveta.

Slikarstvo je oduvek predstavljalo
zaista veliki uticaj u celokupnom mom radu

i oduvek sam bio veliki obožavatelj
Alberta Birštata,

velikog slikara škole reke Hadson.

On je inspirisao seriju

o nacionalnim parkovima
koju sam nedavno uradio.

Ovo je Birštatova „Dolina Josemiti“.

Ovo je fotografija Josemitija
koju sam ja napravio.

To je zapravo naslovna priča

sa izdanja Nacionalne geografije
iz januara 2016. godine.

Fotografisao sam
preko 30 sati na ovoj slici.

Bio sam bukvalno sa strane litice,

hvatajući zveze i mesečinu
dok prave prelaz,

mesečinu koja osvetljava El Kapitan.

Takođe sam uhvatio
ovu promenu vremena kroz čitav predeo.

Najbolji deo očigledno predstavlja
videti čarobne trenutke čovečanstva

dok se vreme menja,

iz dana u noć.

Što se mene lično tiče,

zapravo sam imao fotokopiju
Birštatove slike u svom džepu.

Kada je sunce počelo
da se pomalja u dolini,

bukvalno sam počeo da drhtim od uzbuđenja

jer sam pogledao sliku i rekao:

„O bože, dobijam potpuno isto osvetljenje

kao i Birštat pre 100 godina.“

„Iz dana u noć“ se odnosi na sve stvari,

poput zbirke je svih stvari koje volim

u vezi sa medijem fotografije.

Tiče se pejzaža,

ulične fotografije,

boje, arhitekture,

perspektive, razmere i,
pogotovo, istorije.

Ovo je jedan od trenutaka
najprožetijih istorijom

koje sam mogao da fotografišem,

predsednička inauguracija
Baraka Obame 2013. godine.

Ako pogledate pažljivo ovu sliku,

možete zapravo da vidite
kako se menja vreme

na tim velikim televizijskim prijemnicima.

Možete videti Mišel koja čeka sa decom,

predsednik sada pozdravlja gomilu,

polaže zakletvu,

a sada se obraća ljudima.

Postoji mnogo problematičnih aspekata
kada stvaram ovakve fotografije.

Konkretno za ovu fotografiju,

bio sam 15 metara u vazduhu
na platformi na makaze

i nije baš bila stabilna.

Zato, svaki put kada bismo
moj asistent i ja prebacivali težinu,

menjala nam se linija horizonta.

Stoga za svaku sliku koju vidite,

a bilo ih je oko 1 800 na ovoj slici,

obojica smo morali da zalepimo stopala
u određenom položaju

svaki put kada bih okinuo.

(Aplauz)

Naučio sam toliko toga izuzetnog
kroz ovaj rad.

Mislim da su dve najvažnije stvari

bile strpljenje i moć posmatranja.

Kada fotografišete grad
kao što je Njujork odozgo,

otkrio sam da ti ljudi u automobilima

sa kojima na neki način živim
iz dana u dan

ne izgledaju više
kao ljudi u automobilima.

Deluju kao ogromno jato riba.

To je kao vrsta ponašanja koje se javlja.

Kada ljudi opisuju energiju Njujorka,

mislim da ova fotografija
počinje da to zaista obuhvata.

Kada pogledate pažljivije moj rad,

možete videti da se tu odvijaju priče.

Shvatate da je Tams skver kanjon,

senka i sunčeva svetlost.

Odlučio sam da ću, na ovoj fotografiji,
napraviti šahovsku tablu vremena.

Gde god se nalaze senke, noć je,

a gde god je sunce, tu je dan.

Vreme je izvanredna stvar

koju nikad ne možemo zaista da pojmimo.

Ipak, na vrlo jedinstven
i specijalan način,

smatram da ove fotografije
počinju da daju predstavu o vremenu.

One oličavaju novu metafizičku
vizualnu stvarnost.

Kada provedete 15 sati
gledajući jedno mesto,

posmatraćete stvari malo drugačije

nego da smo vi ili ja prišli sa kamerom,

uslikali i odšetali dalje.

Ovo je bio savršen primer.

Nazivam je „Sakre ker selfi“.

Posmatrao sam preko 15 sati
sve ove ljude

koji čak ni ne gledaju Sakre ker.

Više ih zanima
da ga iskoriste kao pozadinu.

Prišli bi, napravili sliku

i zatim otišli.

Smatram da je to
apsolutno izuzetan primer,

snažna nepovezanost između onoga
što mislimo da je ljudski doživljaj

naspram onoga u šta se on pretvara.

Čin deljenja je odjednom postao važniji

od samog iskustva.

(Aplauz)

Konačno, moja najskorija slika,

koja ima posebno značenje za mene lično.

Ovo je nacionalni park Serengeti
u Tanzaniji.

Ovo je fotografisano usred Seronere;

to nije rezervat.

Išao sam specijalno
tokom vrhunca migracije

u nadi da ću uhvatiti
najraznovrsnije životinje.

Nažalost, kada smo stigli tamo,

suša je nastupila za vreme
maksimuma migracije,

suša od pet nedelja.

Stoga je sve životinje privukla voda.

Našao sam ovo pojilo

i osetio da, ako sve ostane
isto tako kako se odvija,

imam pravu priliku
da zabeležim nešto jedinstveno.

Proveli smo tri dana u izučavanju

i ništa me nije moglo pripremiti

za ono čemu sam prisustvovao
za vreme našeg dana za slikanje.

Fotografisao sam 26 sati

u zatvorenom zaklonu krokodila,
5,5 metara u vazduhu.

Ono čemu sam prisustvovao
bilo je nezamislivo.

Iskreno rečeno, bilo je biblijski.

Gledali smo kako, tokom 26 sati,

sve te konkurentne vrste
dele jedan izvor zvani voda.

Isti izvor oko koga će čovečanstvo
navodno ratovati

tokom narednih 50 godina.

Životinje nisu čak ni zaroktale
jedna na drugu.

Izgleda da one razumeju nešto
što mi ljudi ne razumemo -

da je ovaj dragoceni izvor zvani voda

nešto što svi moramo da delimo.

Kada sam stvorio ovu sliku,

shvatio sam da je „Iz dana u noć“
zapravo novi način sagledavanja,

sažimanja vremena,

istraživanja kontinuuma prostor-vreme
u okviru fotografije.

Kako se tehnologija bude razvijala
uporedo sa fotografijom,

fotografije ne samo da će saopštavati
dublje značenje vremena i pamćenja,

već će sačiniti novi narativ
neispričanih priča,

stvarajući vanvremenski prozor u naš svet.

Hvala.

(Aplauz)