Građanski odgovor nasilju | Emilijano Salinas | TEDxSanMigueldeAllende

Ovaj govor održan je na TEDx konferenciji, organizovanoj nezavisno od TED konferencije.

U svom ostrašćenom govoru koji je već postao senzacija u Meksiku, Emiliano Salinas, sin bivšeg predsednika Karlosa Saline de Gotari, se suprotstavlja trenutnoj klimi nasilja u Meksiku - tačnije, odnosu meskičkog društva prema tom nasilju. On demonstrira način na koji društvo treba da se promeni od stanja straha i samoobmane ka miroljubivoj, zajedničkoj akciji, pozivajući obične građane da ustanu i preuzmu kontrolu nad budućnošću svoje zemlje.

Mnogo hvala, Klaudija
što si me pozvala na ovaj događaj,

i što si dovela TED
u San Migel de Aljende.

Zovem se Emiliano Salinas

i govoriću o ulozi

koju mi članovi društva igramo

u atmosferi nasilja

u kojoj ova zemlja sada živi.

Rođen sam 1976.

Odrastao sam
u tradicionalnoj meksičkoj porodici.

Kao dete, vodio sam
prilično normalan život:

išao sam u školu,
igrao se sa drugovima i rođacima.

A onda je moj otac
posao predsednik Meksika

i moj se život promenio.

Ono što ću sad reći

ili u svakom slučaju
deo onoga što ću reći,

će biti kontraverzno.

Prvo, zato što sam ja taj koji to govori.

A drugo, zato što je
ono što ću reći istina

koja će uznemiriti mnoge ljude

zato što je to nešto
što mi ne želimo da čujemo.

Ali najvažnije je da slušamo

zato što je to što ću reći
neosporno i konačno.

Ja ću takođe uznemiriti

članove kriminalnih organizacija

iz istih razloga.

Govoriću o ulozi koju

mi, članovi društva, igramo

u ovoj pojavi

i o četiri različita nivoa reakcije

koje mi građani imamo protiv nasilja.

Znam da će mnogima
biti teško da odvoje činjenicu

da sam ja sin
Karlosa Salinasa de Gortarija

od činjenice da sam ja građanin

koji je zabrinut
zbog trenutne situacije u zemlji.

Nemojte da brinete.

To nije važno da bi se razumeo

značaj ovoga što ću reći.

Ja mislim da mi imamo problem
u Meksiku.

Veliki problem.

Mislim da oko toga postoji konsenzus.

Niko to ne negira -

mi se svi slažemo da postoji problem.

Ono oko čega se ne slažemo

je šta je zapravo taj problem.

Da li su to Zapatiste?
Da li šverceri droge? Vlast?

Korupcija? Siromaštvo? Ili nešto drugo?

Ja mislim da ništa od ovoga
što sam naveo ne predstavlja problem.

Ne mislim pri tom da te stvari
ne zaslužuju našu pažnju.

Međutim, mi nećemo moći da učinimo ništa

ukoliko prvo ne rešimo osnovni problem

koji mi u Meksiku imamo.

Naš osnovni problem je

to što većina nas meksikanaca
veruje da smo mi žrtve

naših okolnosti.

Mi smo zemlja žrtava.

Istorijski, mi smo se uvek ponašali
kao žrtve

nečega ili nekoga.

Mi smo bili žrtve Španaca.

Potom smo bili žrtve Francuza.

Onda žrtve Don Porfiria.

Pa onda žrtve PRI-a (Institucionalna
Revolucionarna Partija Meksika).

Čak i žrtve Salinasa.

I El Pejine.

A sada žrtve Zapatista,
švercera, kriminalaca i otmičara...

Stoj! Sačekaj jedan trenutak!

A šta ako nijedna od ovih stvari
nije probelm?

Problem nisu stvari kojih smo mi žrtve
u našim glavama.

Glavni problem je to
što mi stalno igramo ulogu žrtve.

Treba da otvorimo oči
i uvidimo da mi nismo žrtve.

Samo ako bismo uspeli da prestanemo
da se osećamo kao žrtve,

i da se ponašamo kao žrtve,

naša zemlja bi se duboko promenila!

Ja ću govoriti o načinu
na koji treba ići od društva

koje se ponaša kao žrtva okolnosti

do odgovornog, angažovanog društva

koje samo odlučuje o svojoj budućnosti.

Govoriću o četiri različita nivoa

građanskog suprotstavljanja nasilju,

od najslabijeg

do najjačeg.

Prvi, najslabiji nivo
građanskog suprotsavljanja nasilju

su poricanje i apatija.

Danas, veliki deo meksičkog društva
odbija da prihvati

realnost situacije u kojoj smo.

Mi želimo da nastavimo
naš svakodnevni život

iako ne živimo
pod svakodnevnim okolnostima.

Stanje svakodnevnog života
u našoj zemlji je

u najmanju ruku,

vanredno i izuzetno.

To je kao kad se neko
ko ima ozbiljnu bolest

ponaša kao da je to samo grip

i da će jednostavno proći.

Mi se ponašamo kao da Meksiko ima grip.

Samo što to nije grip.

Meksiko ima rak.

I ako ništa ne preduzmemo,

rak će ubiti Meksiko.

Mi moramo da promenimo meksičko društvo

od stanja samoobmane i apatije

do sledećeg nivoa građanske reakcije,

a to je, zapravo, spoznaja realnosti.

Ta spoznaja će prouzrokovati strah -

strah pred ozbiljnošću situacije.

Ali strah je bolji od apatije

jer nas strah tera na akciju.

Mnogi ljudi u Meksiku

su danas uplašeni.

Jako smo uplašeni.

I mi reagujemo iz tog straha.

Dozvolite da vam kažem
u čemu je problem

sa reagovanjem iz straha -

i ovo je drugi nivo građanske reakcije:

strah.

Hajde da govorimo o ulicama u Meksiku:

one su opasne zbog nasilja,

pa stoga ljudi ostaju u kućama.

Da li to čini ulice bezbednijima?

Manje bezbednim!

I tako ulice vremenom postaju
sve pustije i sve opasnije,

te stoga mi ostajemo u kućama još više -

što ulice čini još napuštenijim
i opasnijim,

te mi sedimo u kućama još više.

Začarani krug se završi
tako što je kompletna populacija

zatvorena u svoje kuće,
na smrt preplašena -

čak i više uplašena
nego kad smo još išli ulicama.

Mi moramo da se suprotstavimo ovom strahu.

Moramo da pokrenemo meksičko društvo,

članove društva
koji su na ovom nivou reakcije,

na sledeći nivo, a to je akcija.

Mi moramo da se suočimo sa svojim
strahovima i preuzmemo natrag naše

ulice, naše gradove, naše komšiluke.

Za mnoge ljude, 'akcija' podrazumeva bes.

Mi često idemo od straha do besa.

Kaže se: "Ja više ne mogu ovo da trpim.

Hajde da uradimo nešto povodom toga."

U poslednje vreme -

i ovo je osetljv podatak -

35 javnih linčovanja je dokumentovano

samo u 2010. godini do sada

u Meksiku.

Obično, desi se jedno do dva godišnje.

Sada, jedno se desi svake nedelje.

Ovo pokazuje da je društvo u očajanju

i da je počelo da uzima
zakon u svoje ruke.

Nažalost, nasilna akcija -

iako je bilo kakva akcija
bolja nego nikakva -

učestvovanje u nasilju

samo prikriva originalno nasilje.

Ja sam nasilan u odnosu na tebe,

te ti odgovoriš nasiljem,

i tako ti postaneš deo nasilja

koje za rezultat ima da ti samo
zataškaš moje nasilništvo.

Stoga, građanska reakcija

je od vitalnog značaja,

ali je takođe od vitalnog značaja da ljude

koji su na nivou besne

i nasilničke reakcije

dovedemo do sledećeg nivoa,

a to je nenasilna reakcija.

To je pacifistička,
koordinisana građanska akcija,

što ne znači i pasivna akcija.

To znači da je akcija odlučna i efektivna,

ali ne i nasilna.

Postoje primeri ovakve akcije u Meksiku.

Pre dve godine u gradu Galeani,
u provinciji Čivava

član zajednice je bio otet,

Erik le Baron.

Njegova braća, Bendžamin i Hulian,

su se sastali sa ostatkom zajednice

da razmatraju najbolji odgovor:

da li da plate ucenu,

ili da uzmu oružje i krenu na kidnapere

ili da traže pomoć od vlasti.

Na kraju, Bendžamin i Hulian su odlučili

da najbolja stvar koju mogu da učine

je da organizuju zajednicu
za zajedničku reakciju.

I šta su oni uradili?

Mobilisali su celu zajednicu Le Baron

da ide u Čivavu,

gde su organizovali protestno sedenje

u gradskom centralnom parku.

Poslali su i poruku kidnaperima:

"Ukoliko želite da vam platimo otkup,
dođite ovde da ga uzmete.

Mi ćemo vas čekati ovde."

I oni su ostali tamo.

Nedelju dana kasnije,
Erik je bio oslobođen

i vratio se kući.

Ovo je primer šta organizovano
društvo može da postigne,

društvo koje aktivno reaguje.

Naravno, kriminalci mogu da se osvete.

I u ovom slučaju, oni su to i uradili.

Sedmog jula 2009. godine,

Bendžamin Le Baron je ubijen.

Ali Hulian Le Baron nastavlja da radi

mobilišući zajednice širom Čivave

već više od godinu dana.

I više od godinu dana on zna
da je stavljena cena na njegovu glavu.

Ali on nastavlja da se bori.

Nastavlja da organizuje.

Nastavlja da mobiliše.

Ovakvih herojskih primera
ima u celoj zemlji.

Sa hiljadama Huliana koji rade zajedno,

Meksiko bi bio veoma drugačija zemlja.

Oni postoje!

Sve što treba, je da podignu svoje glave.

Ja sam rođen u Meksiku, odrastao u Meksiku

i vremenom, naučio sam da volim Meksiko.

Mislim da svako ko je zakoračio
u ovu zemlju -

a celu Meksičku naciju i da ne pominjem -

bi se složio da nije teško

voleti Meksiko.

Ja sam dosta putovao

i nigde nisam naišao
na strast kakvu Meksikanci imaju.

Ta odanost koju mi osećamo

prema našoj nacionalnoj
fudbalskoj reprezentaciji.

Ta odanost koju pokazujemo

kad pomažemo žrtvama prirodnih katastrofa,

kao što je bio zemljotres 1985.

ili ovogodišnje poplave.

Strast sa kojom pevamo državnu himnu

još od detinjstva.

Kad smo mislili da je Masiosare

čudan neprijatelj

i pevali, s čistotom deteta,

"vojnik u svakom sinu."

Mislim da je najveća uvreda,

najgori način da uvrediš Meksikanca

taj da uverdiš njegovu majku.

Majka je najsvetija stvar u životu.

Meksiko je naša majka i danas
ona zove svoju decu u pomoć.

Mi prolazimo kroz najmračniji period

u našoj nedavnoj istoriji.

Našu majku, Meksiko, siluju na naše oči.

Šta ćemo da uradimo?

Masiosare, čudan neprijatelj, je ovde.

A gde je vojnik u svakom sinu?

Mahatma Gandi,

jedan od najvećih boraca
za građanska prava svih veremena, kaže:

"Budi sam ta promena
koju želiš da vidiš u svetu."

Danas u Meksiku mi tražimo Gandije.

Nama trebaju Gandiji.

Nama trebaju muškarci i žene
koji vole Meksiko

i koji su spremni da krenu u akciju.

Ovo je poziv svakom pravom Meksikancu

da se pridruži ovoj inicijativi.

Ovo je poziv

da svaka stvar koju volimo u Meksiku -

festivali i pijace,

restorani i kantine,

tekila, tamburaši i serenade,

posadas, El Grito, Dan Mrtvih,

San Miguel, radost, strast za život,

borba i sve drugo što čini Meksikance -

ne nestane sa ovog sveta.

Naš protivnik je veoma moćan.

Ali nas je mnogo više.

Oni mogu da uzmu ljudski život.

Bilo ko može da me ubije,

ti ili ti.

Ali niko ne može da ubije

duh pravih Meksikanaca.

Bitka je dobijena,

ali mi moramo da je bijemo.

Pre 2000 godina, rimski pesnik Juvenal

je rekao nešto što danas odzvanja

u srcu svakog pravog Meksikanca.

On kaže: "Ubroj u najgore grehe

jaču želju za životom nego za čašću,

jer se tako zarad života

gubi sve što život čini vrednim živeti."

Hvala na pažnji.

Aplauz.