Džefri Kanada: Naše neuspešne škole. Što je dosta, dosta je!

Zašto naš obrazovni sistem toliko liči na ono što je bio pre 50 godina? Milioni učenika su padali na ispitima onda, kao i sada - a sve zbog toga što se držimo poslovnog modela koji očigledno ne funkcioniše. Branilac obrazovanja, Džefri Kanada, izaziva sistem da pregleda podatke, razmisli o klijentima i napravi sistematske promene kako bi pomogao većem broju dece da briljiraju.

Malo sam nervozan,
jer mi je moja žena Ivon rekla:

"Džef, ti gledaš TED govore."

Rekao sam:
"Da, dušo, ja obožavam TED govore."

Ona je rekla:
"Znaš, oni su pametni, talentovani."

Rekao sam:
"Znam, znam." (Smeh)

Rekla je: "Oni ne žele besnog crnca."

(Smeh)

Pa sam ja rekao:
"Ne, biću dobar, dušo,

biću dobar. Stvarno."

Ali ja jesam besan. (Smeh)

Poslednji put
kad sam gledao, bio sam -

(Aplauz)

Dakle ovo je razlog
što sam uzbuđen, ali besan.

Ove godine, mi ćemo milione naše dece

bespotrebno da izgubimo,

a mogli bismo upravo sada
da ih sve spasemo.

Videli ste kvalitet
edukatora koji su bili ovde.

Nemojte mi reći
da oni ne bi mogli da dopru do te dece

i da ih spasu. Znam da bi mogli.

To je apsolutno moguće.

Zašto to nismo sredili?

Mi u sferi obrazovanja
držimo se poslovnog plana

po kome nas nije briga
koliko miliona mladih ne uspe,

mi ćemo nastaviti da radimo
isto ono što nije funkcionisalo

i niko ne ludi zbog toga - je li tako? -

dovoljno da bi rekao:
"Što je dosta, dosta je."

Dakle, imamo poslovni plan
koji jednostavno nema nikakvog smisla.

Znate, ja sam odrastao
u siromašnijem delu grada

i bilo je dece koja su
ponavljala razrede

u školama pre 56 godina
kada sam ja krenuo u školu,

a te škole su i danas
i dalje jadne, 56 godina kasnije.

A da vam kažem nešto
o jadnim školama.

One nisu poput boce vina.

Je li tako? (Smeh)

Gde kažete,
'87. je bila dobra godina, je li tako?

Tako i ovo - apsolutno svake godine,

i dalje isti pristup, zar ne?

Isti pristup za sve,
ako kapirate, u redu je, a ako ne,

nemate sreće. Prosto nemate sreće.

Zašto ne dopuštamo
da se događaju inovacije?

Nemojte mi govoriti
da ne možemo bolje od ovoga.

Vidite, odete na mesto
koje 50 godina beleži neuspehe sa decom,

i pitate: "Pa, kakav je plan?"

A oni kažu: "Uradićemo ono

što smo uradili i prošle godine."

Kakav je to model poslovanja?

Banke su se nekada
otvarale i radile od 10 do 3.

Radile su od 10 do 3.
Bile su zatvorene za vreme ručka.

Ko to može da ide u banku
između 10 i 3? Nezaposleni.

Njima ne trebaju banke.
Oni nemaju novca u bankama.

Ko je napravio taj model poslovanja?
Je li tako?

I to se nastavljalo decenijama.

Znate zašto? Jer ih nije bilo briga.

Nije se radilo o klijentima.

Radilo se o bankarima.
Oni su napravili nešto što odgovara njima.

Kako biste mogli da odete u banku

kada ste na poslu? Nije bilo važno.

I njih nije briga da li se Džef nervira

što ne može da ode u banku.
Idi nađi drugu banku.

One sve rade na isti način.
Je li tako?

Jednoga dana,
neki ludi bankar je došao na ideju.

Možda bi trebalo da banke budu
otvorene kada se ljudi vraćaju sa posla.

Možda bi im se to dopalo.
A subotom?

A da se ubaci tehnologija?

Znate, ja obožavam tehnologiju,
ali moram da priznam svima vama

da sam pomalo star.

Tako da sam bio pomalo spor
i nisam verovao tehnologiji

i kada su prvi put izbacili
one nove naprave,

one automate
u koje staviš karticu a oni ti daju novac,

mislio sam: "Nema šanse da će ta mašina
da prebroji taj novac kako treba.

Ja to neću da koristim."

Dakle, tehnologija se promenila.
Stvari su se promenile.

Ali ne i u obrazovanju. Zašto?

Kako to da smo tada,
u vreme telefona sa brojčanicima,

u vreme kada su ljudi
ostajali obogaljeni dečjom paralizom,

nastavu držali na isti način

kao što to radimo sada?

A ako smislite plan
da promenite stvari,

ljudi vas smatraju radikalnim.

Govoriće najgore stvari o vama.

Rekao sam jednom,
pa, vidite, ako nauka kaže -

ovo je nauka, ne ja
- da naša najsiromašnija deca

zaostaju tokom leta.

Vidite gde se nalaze u junu
i kažete, okej, tu su.

Pogledate ih u septembru,
otišli su nizbrdo.

Kažete: "Slušao sam o tome '75.

kada sam bio na
Fakultetu za obrazovanje na Harvardu.

Rekao sam: "To je važna studija.

Jer ukazuje na to
da treba da uradimo nešto."

(Smeh)

Svakih 10 godina,
oni iznova sprovedu tu istu studiju.

Ona pokaže potpuno istu stvar:

Siromašna deca zaostaju tokom leta.

Sistem odlučuje
da škole ne mogu da rade leti.

Znate, uvek se pitam,
ko smišlja ta pravila?

Godinama sam studirao
na Fakultetu za obrazovanje na Harvardu.

Mislio sam da znam nešto.

Govorili su da je to
poljoprivredni kalendar, da ljudi imaju -

ali da vam kažem zašto to nema smisla.

Nikada to nisam razumeo,

jer svi znaju da ako se
bavite poljoprivredom,

ne sejete useve u julu i avgustu.

Sejete ih u proleće.

Pa ko je onda došao na ovu ideju?
Čija je ona?

Zašto smo to ikada radili?

Pa, ispostavilo se
da smo četrdesetih godina 19. veka

imali škole otvorene cele godine.
Bile su otvorene cele godine,

jer smo imali dosta ljudi
koji su morali da rade po ceo dan.

Nisu imali gde da ostave decu.

Bilo je savršeno imati škole.

Dakle ovo nije nekakva zapovest

bogova obrazovanja.

Pa zašto ne uradimo to?

Jer naš posao odbija da upotrebi nauku.

Nauka! Imate Bila Gejtsa
koji izađe i kaže:

"Vidite, ovo funkcioniše, je li tako?
Mi to možemo ."

Koliko mesta u Americi
će se promeniti? Nijedno.

Nijedno.
U redu, da, postoje dva.

Da, naći će se neko mesto,
jer će neki ljudi uraditi pravu stvar.

Kao profesija, moramo
da zaustavimo ovo. Nauka je jasna.

Ovo znamo:

znamo da problem počinje odmah.

Je li tako? Ova ideja, nula prema tri.

Moja žena Ivon i ja
imamo četvoro dece,

troje odrasle
i jedno petnaestogodišnje.

To je duža priča.

(Smeh)

Kod naše prve dece,
nismo poznavali nauku

o razvoju mozga.

Nismo znali koliko su
ključne te prve tri godine.

Nismo znali šta se dešava
u tim mladim mozgovima.

Nismo znali ulogu jezika,

nadražaja i reakcije,
pitanja i odgovora,

koliko je to značajno za razvoj te dece.

Sada to znamo.
Šta radimo u vezi sa tim? Ništa.

Bogati ljudi znaju.
Obrazovani ljudi znaju.

I njihova deca imaju prednost.

Siromašni ljudi ne znaju,

a mi ne radimo baš ništa
da im pomognemo.

Ali znamo da je to ključno.

Uzmite obdanište, na primer.

Znamo da je važno za decu.

Siromašnoj deci je potrebno to iskustvo.

Ne. U mnogim mestima ne postoji.

Znamo da su zdravstvene usluge važne.

Znate, mi obezbeđujemo
zdravstvene usluge

i ljudi se uvek žale na mene

jer sam okupiran
odgovornošću i podacima

i svim tim dobrim stvarima, ali nama
zaista trebaju zdravstvene usluge

i ja moram da prikupim dosta novca.

Ljudi bi govorili
kada bi došli da nas finansiraju:

"Džef, zašto obezbeđujete
ove zdravstvene usluge?"

Ja bih izmišljao.

Rekao bih: "Pa, znate, dete

koje ima pokvarene zube

neće moći da uči tako dobro."

A morao sam,
jer sam morao da prikupim novac.

Ali sada kad sam stariji,
znate šta im kažem?

Znate zašto obezbeđujem deci
ove zdravstvene beneficije

i sportske aktivnosti
i rekreaciju i umetnost?

Zato što zapravo volim decu.

Ja zapravo volim decu.
(Smeh) (Aplauz)

Ali kada postanu stvarno navalentni,

kažem: "Radim to
jer i vi to radite za svoje dete."

A nikada niste pročitali
studiju sa MIT-a koja kaže

da će to što dete
vodite na časove plesa

njemu pomoći da bolje radi algebru,

ali vi ćete voditi
to dete na časove plesa

i bićete oduševljeni što dete
želi da ide na časove plesa

i to će vam ulepšati dan.
I zašto ne bi siromašna deca

imala istu priliku?
To je temelj za ovu decu.

(Aplauz)

A evo i druge stvari.

Ja sam tip koji voli testove. Smatram
da vam trebaju podaci, informacije,

jer radite na nečemu,
mislite da funkcioniše,

a otkrijete da ne funkcioniše.

Vi ste edukatori, radite,

i mislite da ste uspeli.
A otkrijete da niste.

Ali evo problema kod testiranja.

Testiranja koja mi obavljamo -

imaćemo testiranje
u Njujorku sledeće sedmice -

sprovode se u aprilu.

Znate kada ćemo dobiti rezultate?

Možda u julu, možda u junu.

A rezultati sadrže sjajne podatke.

Reći će vam da se Rahim stvarno namučio,

nije znao da pomnoži
dvocifrene brojeve - tako sjajni podaci,

ali dobijate ih kada je škola završena.

I onda, šta radite?

Odete na odmor. (Smeh)

Vratite se sa odmora.

Sad imate sve ove
podatke sa testiranja od prošle godine.

Ne gledate ih.

Zašto biste ih gledali?

Mi ćemo da
držimo nastavu ove godine.

Dakle, koliko novca
smo potrošili na sve to?

Milijarde i milijarde dolara

za podatke za koje je
suviše kasno da se upotrebe.

Ti podaci mi trebaju u septembru.

Ti podaci mi trebaju u novembru.

Moram da znam
da se mučite i moram da znam

da li je ono što sam uradio,
to popravilo.

Moram to da znam ove sedmice.

Ne moram da znam
na kraju godine kada je prekasno.

Zato što sam u svojim poznijim godinama,
postao pomalo vidovnjak.

Mogu da predvidim školske rezultate.

Odvedite me u bilo koju školu...

Stvarno sam dobar za
problematične škole iz siromašnih četvrti.

I kažete mi da je prošle godine
48 procenata te dece

bilo na nivou tog razreda.

A ja kažem: "U redu,
kakav je plan, šta smo uradili

od prošle do ove godine?"

Vi kažete: "Mi radimo istu stvar."

Meni se javlja:
(Smeh)

Ove godine, negde između 44

i 52 procenta te dece
biće na nivou svog razreda.

I biću u pravu apsolutno svaki put.

Dakle mi trošimo
sav taj novac, ali dobijamo šta?

Nastavnicima su potrebne
prave informacije odmah

o onome što se dešava njihovoj deci.

Visoki ulozi su danas,
jer tu možete da uradite nešto.

Evo i drugog pitanja
u vezi sa kojim mislim

da moramo da se zabrinemo.

Ne možemo da gušimo
inovacije u našem poslu.

Moramo da ih uvodimo.
A ljudi u našem poslu polude zbog inovacija.

Naljute se ako uradite nešto drugačije.

Ako pokušate nešto novo,
ljudi uvek kažu:

"Oh, škole sa posebnim pravilnicima."
Pa, hajde da isprobamo nešto. Da vidimo.

Ovo ne funkcioniše već 55 godina.

Hajde da probamo nešto drugo.
I tu je problem.

Nešto od toga neće funkcionisati.

Ljudi kažu: "One škole sa posebnim
pravilnicima, mnoge ne funkcionišu."

Mnoge ne funkcionišu.
Treba ih zatvoriti.

Stvarno smatram da ih treba zatvoriti.

Ali ne možemo mešati
razmišljanje o nauci

i to da stvari ne funkcionišu,
sa tim da stoga ne treba ništa raditi.

Jer svet ne funkcioniše tako.

Ako pomislite na tehnologiju,

zamislite da smo
tako razmišljali o tehnologiji.

Svaki put
kad nešto nije funkcionisalo,

da smo digli ruke
i rekli: "Zaboravimo na to".

Ubedili su me da -
a siguran sam, i neke od vas -

da je "PalmPilot"
najnovija i najbolja stvar.

Rekli su mi: "Džef, ako uzmeš
ovaj 'PalmPilot'

nikada ti neće trebati
ništa drugo".

Ta stvar je trajala tri nedelje
i gotovo!

Osećao sam se odvratno što sam
potrošio novac na to.

Da li su prestali da pronalaze
nove stvari? Nisu.

Ti ljudi su napravili iskorak.
Nastavili su sa pronalascima.

Činjenica da pretrpite neuspeh
ne treba da vas spreči

da gurate nauku napred.

Naš posao kao edukatora -

tu su neke stvari za koje znamo
da možemo da ih uradimo.

I moramo da poboljšavamo.
Moramo da počnemo sa procenom dece ranije,

moramo da budemo sigurni da
pružamo podršku mladima.

Moramo da im damo sve te mogućnosti.

To moramo da uradimo.
Ali ovo pitanje inovacija,

ideja da moramo da
nastavimo sa inovacijama

dok zaista ne savladamo tu nauku,

to je nešto što je od ključne važnosti.

I usput, to je nešto

što mislim da će biti izazov
za celu našu profesiju.

Amerika ne može da čeka
još 50 godina da to dovede u red.

Ponestalo nam je vremena.

Ne znam ništa o fiskalnoj litici,
ali znam da postoji obrazovna litica

po kojoj hodamo baš ovog sekunda,

i ako dozvolimo
da se nastavi sa tom ludošću,

da se govori kako ne možemo
to da priuštimo.

Bil Gejts kaže da će to koštati
pet milijardi dolara.

šta je pet milijardi dolara za SAD?

Koliko smo potrošili
u Avganistanu ove godine?

Koliko biliona?

Kada je državi stalo do nečega,

potrošićemo bilion dolara
a da ne trepnemo.

Kada je ugrožena bezbednost Amerike,

potrošićemo bilo koju sumu novca.

Prava bezbednost naše nacije

jeste pripremanje sledeće generacije

da mogu da zauzmu naše mesto

i budu lideri sveta

u mišljenju, tehnologiji i demokratiji

i svim tim stvarima
do kojih nam je stalo.

Rekao bih da je to skromna suma

koja je potrebna da zaista

počnemo da rešavamo
neke od ovih problema.

Kada ovo uradimo,
ja više neću biti besan. (Smeh)

Narode, pomozite mi u tome.

Hvala mnogo svima.
Hvala.

(Aplauz)

[Džon Ledžend:] Kolika je stopa učenika
koji su napustili srednju školu u Harlemu?

[Džefri Kanada:] Pa, ovako, Džon,

100 procenata dece
je završilo srednju školu

prošle godine kod mene.

Sto procenata njih je otišlo na koledž.

Ove godine će 100 procenata maturanata
završiti srednju školu.

Poslednje što sam čuo je da je
93 procenta primljeno na koledž.

Bolje da se pobrinemo za
tih ostalih 7 procenata.

Dakle, tako to ide.
(Aplauz)

Dž.L.: A kako ostajete u kontaktu s njima
kada završe srednju školu?

Dž.K.: Znate, jedan od velikih problema

koje imamo u ovoj zemlji
jesu ova deca,

ta ista ranjiva deca,
kada ih dovedete u školu,

ona je napuštaju u rekordnim brojevima.

I tako smo zaključili
da morate da zaista osmislite

mrežu podrške za ovu decu
koja na mnogo načina

podražava ono što radi dobar roditelj.

Oni vas maltretiraju, zar ne?
Zovu vas, kažu:

"Hoću da vidim tvoje ocene.
Šta si uradio na tom poslednjem testu?

Šta to pričaš da hoćeš da napustiš školu?

Ovde se ne vraćaš."

Gomila moje dece zna
da se ne mogu vratiti u Harlem

jer ih Džef prati.

Razmišljaju: "Ne mogu da se vratim."
Ne. Bolje ostani u školi.

Ali ne šalim se u vezi nekih stvari,

i pomalo se radi i o srčanosti.

Kada deca znaju da vi odbijate
da im dopustite da padnu,

to na njih vrši drugačiji pritisak

i ne odustaju tako lako.

Oni nekad nemaju to u sebi

i kažu: "Znate, ja neću da radim ovo,

ali znam da će se majka ljutiti."

To deci znači
i pomaže im da istraju.

Mi pokušavamo da napravimo
strategije koje im pružaju tutorstvo

i pomoć i podršku,
ali i ohrabrenja

koja im govore:
"Ti možeš ovo. Biće teško,

ali mi odbijamo da te pustimo
da ne uspeš."

Dž.L.: Hvala Vam, dr Kanada.

Molim još jednom aplauz.

(Aplauz)