Da li je Šekspir napisao svoja dela? - Natalija Sent Kler i Eron Vilijams (Natalya St. Clair and Aaron Williams)

Pogledajte celu lekciju: http://ed.ted.com/lessons/did-shakespeare-write-his-plays-natalya-st-clair-and-aaron-williams

Neki ljudi dovode u pitanje da li je Šekspir zaista napisao dela koja nose njegovo ime - ili čak da li je on uopšte postojao. Može li biti da je najveći pisac engleskog govornog područja fiktivan koliko i njegova dela? Natalija Sent Kler i Eron Vilijams ilustruju kako jezička alatka zvana stilometrija može da ponudi odgovot na ovo pitanje.

Lekcija: Natalija Sent Kler i Eron Vilijams; animacija: Pink Kong Studios.

"Neki se rode veliki,

neki dostignu veličinu,

a nekima je veličina nametnuta",
reče Vilijam Šekspir.

Ali da li je?

Neki dovode u pitanje da li je Šekspir
zaista napisao dela koja nose njegovo ime,

ili da li je on uopšte postojao.

Spekuliše se da je Šekspir
pseudonim drugog pisca,

ili grupe pisaca.

Predloženi kandidati
za ulogu pravog Šekspira

uključuju druge poznate pisce, političare,
pa čak i neke istaknute žene.

Može li biti da je najveći pisac
engleskog govornog područja

fiktivan koliko i njegova dela?

Većina naučnika koji izučavaju Šekpira
odbacuje ove teorije

zbog istorijskih i biografskih dokaza.

Ali postoji još jedan način da se proveri
da li je poznate Šekspirove reči

zapravo napisao neko drugi.

Lingvistka, nauka o jeziku,

može nam reći puno toga o načinu
na koji pričamo ili pišemo

izučavanjem sintakse, gramatike,
semantike i vokabulara.

U kasnim 1800tim godinama

poljski filozof Vinsenti Lutoslavski

formalizovao je metod
poznat kao stilometrija,

i primenio ga kako bi istražio pitanja
u vezi sa književnim autorstvom.

Dakle, kako funkcioniše stilometrija?

Ideja je da stil svakog pisca
ima određene karakteristike

koje ostaju veoma ujednačene
u svim delima tog pisca.

Primeri ovih karakteristika ukjlučuju
prosečnu dužinu rečenice,

red reči,

pa čak i broj ponavljanja određene reči.

Hajde da pogledamo upotrebu reči "ti" i
da je vizualizujemo kao dimenziju ili osu.

Svako od Šekspirovih dela
može se smestiti na tu osu

kao podatak na osnovu
broja ponavljanja te reči.

U statistici, blizina ovih tačaka daje

ono što nam je poznato kao varijacija,
očekivani domet naših podataka.

Ali, ovo je samo jedna karakteristika
u veoma visoko-dimenzionalnom prostoru.

Sa grupišućom alatkom,
zvanom analiza principalnih komponenti,

možemo smanjiti multidimenzionalni prostor
na jednostavne principalne komponente

koje kolektivno mere varijacije
u Šekspirovim delima.

Onda možemo da testiramo
dela naših kandidata

na osnovu tih principalnih komponenti.

Na primer,

ako se dovoljan broj dela Frensisa Bejkona
poklapa sa Šekspirovom varijacijom,

to bi bio veoma jak dokaz

da su Frensis Bejkon i Šekspir
u stvari ista osoba.

Šta su rezultati pokazali?

Pa, stilometristi koji su ovo ispitali
zaključili su

da je Šekspir zapravo Šekspir.

Bard je Bard.

Dela pozera se jednostavno ne poklapaju
sa Šekspirovim prepoznatljivim stilom.

Međutim, naši neustrašivi statističari
pronašli su

neke vrlo čvrste dokaze o saradnji.

Na primer, jedna skorašnja studija
zaključila je

da je Šekspir radio sa piscem
Kristoferom Marloom

na oba dela "Henrija VI".

Šekspirov identitet je samo jedan od
problema koje silometrija može da reši.

Može nam pomoći da utvrdimo
kada je delo napisano,

da li je antički tekst falsifikat,

da li je student plagirao rad,

ili da li je mejl koji ste upravo primili
visokog prioriteta ili je spem.

I da li se Šekspirova vanvremenska poezija

svodi na brojeve i statistiku?

Ne baš.

Stilometrička analiza može razotkriti šta
Šekspirova dela čini strukturalno posebnim

ali ne može da uhvati lepotu osećanja
i emocija koje ona izražava,

ili zašto nas pogađa na način
na koji nas pogađa.

Bar ne još uvek.