Žoržet Muler (Georgette Mulheir): Tragedija sirotišta

Sirotišta su skupa i mogu prouzrokovati nenadoknadivo oštećenje, kako mentalno tako i fizičko - zašto su onda toliko sveprisutna? Žoržet Muler ozbiljno opisuje tragediju sirotišta i urgira da se više ne oslanjamo na njih, već da se nađu alternativni načini pomoći onoj deci, kojoj je to potrebno.

Širom Evrope i centralne Azije

približno milion dece živi u velikim

ustanovama poznatim kao sirotišta.

Većina ljudi zamišlja da su sirotišta
pogodna okruženja

koja brinu o deci.

Neki znaju više o uslovima
života u njima

pa ipak misle da su
sirotišta nužno zlo.

Na kraju krajeva, gde bi smestili
svu tu decu

koja nemaju roditelje?

Ali šezdesetogodišnje istraživanje pokazuje

da odvajanje dece od njihovih porodica

i njihov smeštaj u velike institucije

ozbiljno šteti njihovom zdravlju i razvoju,

ovo važi posebno za male bebe.

Kao što znamo, bebe se rađaju

bez potpune razvijenosti mišića

i mozga.

Tokom prve tri godine života mozak

dostiže punu veličinu, a najviše raste

u prvih šest meseci.
Mozak se razvija

kao odgovor na iskustvo i podražaj.

Svaki put kada beba nauči nešto novo -

da fokusira oči,

da podražava pokret ili izraz lica,

da podigne nešto, da oblikuje reč
ili da sedne -

izgrađuju se nove sinaptičke veze u mozgu.

Mladi roditelji su zapanjeni
brzinom ovog učenja.

Sa pravom su zadivljeni i ushićeni
pameću svoje dece.

Prenose svoju ushićenost na decu

koja im uzvraćaju osmesima

i željom da postignu i nauče još više.

Izgradnjom snažne povezanosti između
deteta i roditelja

sklapaju se kockice za fizički, društveni,

jezički, kognitivni i psihomotorni razvoj.

Ovo je model za sve buduće veze
sa prijateljima,

partnerima i svojom decom.

U većini porodica ovo se dešava
tako prirodno

da čak i ne primećujemo. Većina nas
nije ni svesna važnosti ove veze

za ljudski razvoj i nadalje

za razvoj zdravog društva.

Samo kada krene po zlu,
počinjemo da shvatamo

važnost porodice za decu.

U avgustu 1993. imala sam prvu priliku
da budem svedok

velikog uticaja institucionalizacije i

odsustva roditeljstva na decu.

Oni koji se sećaju novinskih izveštaja

koji su stizali iz Rumunije posle
revolucije 1989.,

setiće se užasnih uslova u nekim
od tih institucija.

Zamolili su me da pomognem direktoru
jedne velike institucije

da se spreči odvajanje dece
od svojih porodica.

Ovo sirotište sa 550 dece je služilo
Čaušeskuu za pokazivanje,

pa su mi rekli da su uslovi bili mnogo bolji.

Pošto sam radila sa mnogo male dece,

očekivala sam da ovde
bude veoma bučno,

ali bilo je tiho, kao u manastiru.

Bilo je teško poverovati da je tamo
uopšte bilo dece,

ipak me je direktor sproveo
iz sobe u sobu,

u svakoj su bili redovi krevetaca

i u svakom je ležalo dete zureći u plafon.

U prostoriji sa 40 novorođenih,
nijedno od njih nije plakalo.

Ipak, videla sam prljave pelene,
videla sam

da su neka deca bila uznemirena,

a jedino što se čulo, bilo je
tiho, konstantno jecanje.

Glavna sestra mi je ponosno rekla:

"Vidite kako su naša deca dobra."

Tokom sledećih nekoliko dana počela
sam da shvatam

da ova tišina nije bila nešto neobično.

Novoprimljene bebe bi plakale
prvih nekoliko sati,

ali pošto nisu izašli u susret njihovim zahtevima

na kraju su naučile da ne smetaju,

bile su bezvoljne, letargične
i gledale su u prazno

kao i sve ostale.

Tokom godina su mnogi ljudi
i novinski izveštaji

optuživali osoblje u ovim ustanovama

za zlo koje su naneli deci,
ali često samo je

jedna osoba brinula o 10, 20
ili čak četrdesetoro dece.

Zato nisu imali drugog izbora nego da
primenjuju disciplinovani program.

Decu su budili u 7 i hranili u pola 8.

U 8 sati pelene su morale biti promenjene,
pa je jedan član osoblja

imao možda 30 minuta da nahrani
desetoro ili dvadesetoro dece,

a ako bi neko dete isprljalo pelenu u pola devet,
moralo bi da čeka

nekoliko sati do sledećeg presvlačenja.

Dnevni kontakt deteta sa
drugim ljudskim bićem

svodio se na nekoliko užurbanih minuta
tokom hranjenja i presvlačenja

i jedina njihova stimulacija se svela na plafon,

na zidove i rešetke njihovih krevetaca.

Od moje prve posete Čaušeskuovoj instituciji

videla sam na stotine takvih mesta u 18 zemalja,

od Češke Republike do Sudana.

U svim ovim udaljenim zemljama i kulturama

ove institucije i prolazak dece kroz njih,

bile su poražavajući iste.

Nedostatak stimulacije često vodi do
postupaka samo-stimulacije

kao što je pljeskanje rukama,
klaćenje napred-nazad

ili do agresije i u nekim ustanovama
se koriste psihijatrijski lekovi

za kontrolu ponašanja ove dece,

dok se u nekim drugim ustanovama
deca vezuju da bi se sprečilo

da povrede sebe ili druge.

Ova deca su ubrzo obeležena kao ometena

i prebacuju se u drugu instituciju
za decu ometenu u razvoju.

Mnoga deca više nikad neće napustiti instituciju.

Ona, koja nisu ometena, sa tri godine

se prebacuju u drugu ustanovu,
a sa sedam godina,

opet u neku drugu. Odvojena su
po godištu i polu,

proizvoljno su odvojena
od svoje braće i sestara

često i bez mogućnosti
da se oproste jedni od drugih.

Retko ima dovoljno hrane.
Ona su često gladna.

Starija deca zlostavljaju mlađu.
Ona uče da prežive.

Uče da se brane, inače propadaju.

Kad napuste instituciju, zaista im je teško

da se snađu i integrišu u društvo.

U Moldaviji, mlade žene koje su
odrasle u institucijama

deset puta su više žrtve trgovine ljudima
nego njihove vršnjakinje

i jedno rusko istraživanje je otkrilo da je,
dve godine nakon napuštanja ustanove,

20 posto tih mladih ljudi imalo kriminalni dosije,

njih 14 posto je bilo umešano u prostituciju

i 10 posto je oduzelo sebi život.

Zašto ima toliko siročadi u Evropi

kad u skorije vreme nije bilo ratova
ili nekih katastrofa?

U stvari, više od 95 posto ove dece
ima žive roditelje,

ali društvo je sklono da okrivi ove roditelje

za zapostavljanje dece,
ali istraživanja pokazuju

da većina roditelja želi svoju decu
i da su primarni pokretači

institucionalizacije

siromaštvo, invalidnost i etnička pripadnost.

Mnoge države nisu razvile inkluzivne škole,

pa se deca sa blagom ometenošću

šalju u specijalne škole

kada imaju šest ili sedam godina.

Te ustanove mogu biti udaljene na
stotine kilometara od porodičnog doma.

Ako je porodica siromašna,
teško će posećivati decu

i međusobna veza se postepeno gasi.

Iza svakog od miliona dece u ustanovama

postoji priča o roditeljima koji su očajni

i koji osećaju da nemaju više izbora,
kao što je i Natalija iz Moldavije,

koja je imala dovoljno novca
samo za ishranu svoje bebe,

pa je morala da pošalje starijeg sina u ustanovu;

ili Desi, u Bugarskoj, koja je
pazila svoje četvoro dece

dok joj muž nije umro,

a zatim je morala da radi puno radno vreme,

bez pomoći, nije imala drugog izbora,

nego da smesti ometeno dete u ustanovu;

ili stotine mladih devojaka koje se užasavaju
da kažu svojim roditeljima

da su trudne, pa ostavljaju svoje bebe u bolnici;

ili mladi roditelji, jedan mladi par

koji je upravo otkrio da je njihovo
prvorođeno dete ometeno u razvoju

i umesto da ih posavetuju pozitivnim porukama

o potencijalima deteta, doktori su im rekli:

"Zaboravite na nju, ostavite je u ustanovi,

idite kući i napravite jedno zdravo dete."

Ovakvo stanje stvari nije ni nužno ni neizbežno.

Svako dete ima pravo na porodicu, zaslužuje

i treba da ima porodicu i deca su neverovatno otporna.

Ako ih rano izvadimo iz ustanova i smestimo u brižne

porodice, ona nadoknade svoje gubitke u razvoju

i nastavljaju normalan, srećan život.

Takođe, mnogo je jeftinije pružiti pomoć
hraniteljskim porodicama,

nego obezbediti institucije.

Jedno istraživanje navodi da
podrška hraniteljskim porodicama

košta 10 posto od smeštaja u ustanovu,

dok kvaliteno hraniteljstvo

košta obično oko 30 posto.

Ako potrošimo manje na decu,
a više na prave usluge,

uštedu možemo reinvestirati
u visoko kvalitetnu brigu

za decu sa izuzetno kompleksnim potrebama.

Širom Evrope se razvija pokret
da bi se pomerio fokus

i preneli resursi sa velikih institucija,

koje pružaju oskudnu brigu,
na usluge koje pruža

lokalna zajednica, koja štiti decu
od nepravde i omogućava razvijanje

njihovog punog potencijala. Kada sam počela
da radim u Rumuniji

pre skoro 20 godina, 200 000 dece je živelo

u ustanovama i broj im se povećavao svakog dana.

Sada ih ima manje od 10 000

i širom zemlje se podržavaju hraniteljske porodice.

U Moldaviji, uprkos ekstremnom siromaštvu
i užasnim posledicama

svetske ekonomske krize, broj dece u

institucijama se smanjio za više od 50 posto

u poslednjih pet godina, a resursi su

usmereni na hraniteljske porodice i inkluzivne škole.

Mnoge zemlje su razvile nacionalne akcione planove.

Evropska komisija i drugi značajni donatori

pronalaze načine da usmere novac iz institucija

ka hraniteljskim porodicama, osnažuju zajednice

da brinu o svojoj deci.

Ali još uvek ima mnogo toga da se uradi da bi se

okončala institucionalizacija dece.

Potrebno je podizanje svesti
na svim društvenim nivoima.

Potrebno je upoznati ljude sa nepravdom
koju te institucije nanose deci

i da postoje bolje alternative.

Ako poznajemo ljude koji
planiraju da pomažu sirotišta,

trebalo bi da ih ubedimo da umesto toga
pomognu hraniteljske porodice.

Ovo je jedan od oblika zlostavljanja dece

koji bismo mogli da iskorenimo zajedno.

Hvala.
(Aplauz)

(Aplauz)