Kako sam se zaljubila u kvazare, blazare i naš neverovatan univerzum

Džedajda Ajler se prvobitno zaljubila u noćno nebo kada je bila devojčica. Sada je astofrizičar koji proučava ogromne hiperaktivne crne rupe. U šarmantnom govoru, odvodi nas trilionima kilometara od Zemlje da bi nas upoznala sa predmetima koji mogu biti jedan do 10 milijardi puta veće mase od Sunca - i koji ponekad izbacuju snažne mlazove čestica u našem pravcu.

Moja prva ljubav bila je noćno nebo.

Ljubav je komplikovana.

Gledate u leteći prikaz ultra-dubokog
polja svemirskog teleskopa Habl,

jednu od slika najudaljenijeg svemira
koji je ikada viđen.

Sve što vidite ovde je galaksija,

a svaka od njih sastavljena je
od nekoliko milijardi zvezda.

Najudaljenija galaksija udaljena je
na trilione, trilione kilometara.

Kao astrofizičarka, imam jedinstvenu
privilegiju da izučavam

neke od najegzotičnijih objekata
u našem svemiru.

Objekti koji su me očarali
od prvog zaljubljivanja kroz karijeru su

supermasivne, hiperaktivne crne rupe.

Težine od jedne do 10 milijardi puta
mase našeg Sunca,

ove svemirske crne rupe
proždiru materijal

brzinom 1000 puta većom

od „prosečne" supermasivne crne rupe.

(Smeh)

Ove dve karakteristike,

sa još par njih, čine ih kvazarima.

U isto vreme, objekti koje proučavam

proizvode neke od najsnažnijih
struja čestica

koje su ikada uočene.

Ove uske struje, nazvane mlazovi,

kreću se na 99,99 posto brzine svetlosti

i usmerene su direktno na Zemlju.

Ove hiperaktive i supermasivne crne rupe
sa mlazevima uperenim ka Zemlji

nazivaju se blazari ili plamteći kvazari.

Ono što blazare čini posebnima je
da su jedni od svemirskih

najefikasijih akceleratora čestica,

i transportuju neverovatne
količine energije kroz galaksiju.

Ovde vam pokazujem
umetnički prikaz blazara.

Tanjir sa kog materijal pada
u crnu rupu

naziva se akrecioni disk,

ovde prikazan plavom bojom.

Neki od tih materijala snažno su povučeni
oko crne rupe

i ubrzavaju do ludački velikih brzina

u mlazu, prikazanom belom bojom ovde.

Iako je sistem blazara redak,

proces u kom priroda
povlači materijal putem diska

a zatim ga delimično izbacuje kroz mlaz
mnogo je češći.

Konačno ćemo se udaljiti
od sistema blazara

da bismo pokazali njihov okvirni odnos
prema širem galaktičkom kontekstu.

Osim svemirskog računanja
šta ide unutra, a šta van,

jedna od gorućih tema trenutno
u astrofizici blazara je -

odakle dolazi visoko-energetska
emisija mlaza.

Na ovoj slici, interesuje me
gde se ova bela grudvica formira

i da li, kao rezultat, postoji
bilo kakva veza između mlaza

i materije akrecionog diska.

Jasni odgovori na ovo pitanje

bili su skoro kompletno nepristupačni
do 2008. godine,

kada je NASA lansirala novi teleskop
koji bolje detektuje svetlost gama zraka,

to jest, svetlost sa milion puta
većim energijama

nego standardni rendgen.

Istovremeno upoređujem varijacije
između podataka o svetlosti gama zraka

i podataka o vidljivoj svetlosti
iz dana u dan i iz godine u godinu

da bismo bolje lokalizovali ove
grudvice gama zraka.

Moje istraživanje pokazuje
da su u nekim prilikama

ove grudvice mnogo bliže

nego što smo ispočetka mislili.

Dok lokalizujemo sve sigurnije

gde se grudvice gama zraka formiraju,

možemo bolje razumeti
kako se mlazevi ubrzavaju

i konačno otkriti dinamičke procese

pomoću kojih su stvoreni neki od
najfascinantnijih objekata u svemiru.

Sve ovo je počelo kao ljubavna priča,

a i dalje je tako.

Ta ljubav me je preobratila
iz radoznale devojčice zagledane u zvezde

u profesionalnu astrofizičarku

koja je u potrazi za nebeskim otkrićima.

Ko je mogao da pogodi
da će me jurnjava za svemirom

toliko duboko vezati za moju misiju
ovde na Zemlji.

Sa druge strane, da li ikada znamo
gde će nas prvi ljubavni treptaj

zaista odvesti?

Hvala vam.

(Aplauz)