Andreas Šlajher (Andreas Schleicher): Koristimo podatke da bismo stvorili bolje škole

Kako možemo da izmerimo šta jedan obrazovni sistem čini uspešnim? Andreas Šlajher nas vodi kroz PISA test, merenje na globalnom nivou koje upoređuje države među sobom - onda koristi prikupljene podatke u poboljšanju školstva. Pogledajte da biste videli koje mesto na njihovoj listi zauzima vaša zemlja i saznajte koji je to faktor koji jedan školski sistem čini boljim od drugih.

Radikalna otvorenost je još uvek
u dalekoj budućnosti

na polju obrazovanja.

Teško nam je da shvatimo

da učenje nije mesto
već aktivnost.

Želim da vam ispričam
priču o PISA projektu,

to je test kojim OECD
meri znanje i veštine

petnaestogotišnjaka
širom sveta,

to je u stvari priča o tome
kako međunarodnim upoređivanjem

globalizujemo polje obrazovanja
što obično smatramo

problemom lokalne politike.

Pogledajte kako je svet
izgledao 1960-ih,

u smislu procenta ljudi

koji su završili
srednju školu.

Vidite da su
Sjedinjene Države ispred svih

i veliki deo ekonomskog uspeha
Sjedinjenih Država

proizlazi iz njene
dugoročne prednosti

kao prvaka u obrazovanju.

Ali u '70-im, neke zemlje
su je sustigle.

'80-ih, globalno širenje

talenata se nastavilo.

A svet se nije zaustavio
ni u '90-im.

Dakle, '60-ih,
SAD su bile prve.

u '90-im su bile trinaeste

i ne zato što je standard opao,

već zato što je porastao mnogo brže
na svim drugim mestima.

Koreja vam pokazuje
mogućnosti u obrazovanju.

Pre dve generacije
Koreja je imala životni standard

današnjeg Avganistana

i bila je jedna od država
sa najviše neobrazovanih ljudi.

Danas, svaki mladi Korejanac
završi srednju školu.

Ovo nam govori da,
u globalnoj ekonomiji,

nacionalni razvoj
više nije merilo uspeha,

već internacionalno najuspešniji
obrazovni sistem.

Problem je što

merenjem koliko vremena
ljudi provedu u školi

ili koju diplomu imaju,
nije uvek

dobar pokazatelj onoga
što oni zapravo umeju da rade.

Pogledajte štetnu mešavinu nezaposlenih
diplomaca na ulicama,

dok poslodavci govore
kako ne mogu da nađu ljude

sa neophodnim veštinama.

To nam govori da bolje diplome
ne znače nužno

da ćete imati bolje veštine,
bolji posao i bolji život.

PISA testom, pokušavamo
da promenimo ovo

direktnim merenjem
znanja i veština

kod ljudi.

Posmatramo ovo
iz posebnog ugla.

Manje nas je zanimala
sposobnost studenata da prosto

reprodukuju šta su naučili
u školi,

hteli smo da proverimo
da li oni umeju da iskoriste

ono što znaju

i da primene svoje znanje
u novim situacijama.

Sada, neki ljudi su protiv ovoga.

Kažu, znate, takav način
merenja uspeha

nije pošten prema ljudima,
jer mi testiramo učenike

na problemima
koje nisu ranije videli.

Ali vodeći se
tom logikom, znate,

vi govorite da je život nepošten,

zato što merilo uspeha u životu nije
mogućnost da se setimo

šta smo naučili u školi,

već da li smo
spremni za promene,

da li smo spremni za poslove
koji još ne postoje,

za tehnologiju
koja još uvek nije izmišljena,

za probleme koje danas
ne možemo da predvidimo.

Nekada je bio oštro osporavan,

a naš način merenja uspeha
ubrzo je postao standard.

U našoj poslednjoj proceni 2009.

testirali smo 74 školska sistema

koji zajedno pokrivaju
87 posto ekonomije.

Ovaj grafikon pokazuje
uspeh nekih zemalja.

Crveno, nekako ispod
OECD proseka.

Žuto je osrednje, a zeleno su države
kojima ide jako dobro.

Vidite da Šangaj,
Koreja, Singapur u Aziji,

Finska u Evropi,

Kanada u Severnoj Americi
dobro napreduju.

Isto tako možete da vidite
da postoji razlika od gotovo

tri ipo školske godine između

Šangajskih i Čileanskih
petnaestogodišnjaka,

a razlika raste i do
sedam školskih godina

kada uključimo zemlje
sa vrlo lošim rezultatima.

Na neki način,
postoji mnogo razlika u načinu

pripremanja mladih
za današnju ekonomiju.

Želim da uvedem
i drugu važnu dimenziju

u ovu priču.

Nastavnici vole da govore
o jednakosti.

PISA testom smo hteli da izmerimo
koliko jednakosti oni pružaju

brinući pri tom da ljudi

iz različitih društvenih slojeva
imaju iste prilike za uspeh.

Vidimo da je
u nekim zemljama uticaj

društvenih slojeva
na rezultate školovanja

veoma, veoma snažan.

Mogućnosti nisu jednako podeljene.

Mnogo potencijala kod mladih ljudi
je uzalud potrošeno.

Vidimo da je u drugim zemljama
manje važno

iz kog društvenog sloja potičete.

Svi mi želimo da budemo ovde,
u gornjem desnom uglu,

gde su rezultati dobri, a prilike za učenje
jednako raspodeljene.

Niko, nijedna zemlja
ne sme da dozvoli da bude tamo,

gde je učinak loš

i gde postoje
velike socijalne nejednakosti.

A onda možemo da raspravljamo,
znate, da li je bolje

biti tamo, gde su rezultati dobri

po cenu velike nejednakosti?

Ili ćemo se fokusirati na jednakost
i prihvatiti osrednjost?

Ali ustvari, ako pogledate kako
države izgledaju na ovoj slici

videćete da ima
dosta zemalja koje zapravo

kombinuju savršenstvo sa jednakošću.

U stvari, jedna od najvažnijih lekcija
ovog upoređivanja

je da ne morate
da ugrozite jednakost

da biste postigli savršenstvo.

Ove zemlje su se pomakle
od pružanja savršenstva

samo nekima
do pružanja savršenstva svima,

a to je vrlo važna lekcija.

A to takođe osporava organizaciju
mnogih obrazovnih sistema

koji veruju da postoje
prvenstveno da bi razvrstavali ljude.

Od kada su se ti rezultati pojavili,
zakonodavci,

profesori, istraživači
sa svih strana sveta

pokušavaju da shvate

šta stoji iza uspeha
tih školskih sistema.

Ali hajde da se vratimo
na trenutak

i fokusiramo se na zemlje
koje su uvele PISA testove,

označiću ih obojenim kružićima.

Postaviću ih tako
da veličina kružića

odgovara

količini novca
koji ta zemlja potroši na đake.

Kada bi novac govorio sve

o kvalitetu rezultata učenja,

svi veliki krugovi bi se našli
na vrhu, zar ne?

Ali to nije ono što vidite.

Ukupna potrošnja
po studentu objašnjava,

pa, manje od 20 posto

varijacije u uspehu
kod različitih zemalja,

Luksemburg,
na primer, najskuplji sistem

ne postiže posebno dobre rezultate.

Kao što vidite, dve zemlje
sa sličnom potrošnjom

postižu potpuno različite rezultate.

Takođe vidite - i mislim da je to
zaključak koji ohrabruje -

da više ne živimo u svetu
koji je precizno podeljen

na bogate zemlje
sa visokim obrazovanjem

i siromašne
sa niskim obrazovanjem,

vrlo, vrlo važna lekcija.

Hajde da detaljno pogledamo ovo.

Crvena tačka pokazuje

potrošnju po studentu
u odnosu na bogatstvo zemlje.

Jedan način da potrošite novac
je da dobro platite nastavnike

i vidite da Koreja dosta investira

u zapošljavanje
najboljih ljudi u obrazovanju.

Koreja takođe ulaže
u duge školske dane,

što još više povećava trošak.

I na kraju, Korejanci traže
od svojih nastavnika

ne samo da podučavaju,
već i da napreduju.

Oni ulažu u profesionalni razvoj
i saradnju

i mnoge druge stvari.

Sve to košta.

Kako Koreja može
sve ovo da priušti?

Odgovor je, studenti u Koreji
uče u velikim grupama.

Ovo je plava linija
koja obara troškove.

Idemo na sledeću državu na spisku,
Luksemburg,

vidite da crvena tačka
zauzima isto mesto kao kod Koreje,

dakle, Luksemburg po studentu troši
isto koliko i Koreja.

Ali, znate, roditelji i nastavnici
i zakonodavci

u Luksemburgu vole
male grupe učenika.

Znate, vrlo je prijatno
ući u mali razred.

Oni su sav svoj novac
uložili u to,

a plava linija, broj učenika,
povećava trošak.

Ali čak i Luksemburg može
da potroši sav svoj novac odjednom,

a cena je

da nastavnici nisu
dovoljno dobro plaćemi.

Učenici ne provode
dosta vremena u školi.

U principu, nastavnici imaju malo vremena
za bilo šta osim za predavanje.

Vidite da ove dve države
troše svoj novac vrlo različito.

I zapravo, način na koji troše
svoj novac

je mnogo važniji od toga
koliko ulažu u obrazovanje.

Hajde da se vratimo
u 2000. godinu.

Sećate se da je to godina
pre izlaska ajpoda.

Ovako je svet tada izgledao

po pitanju PISA rezultata.

Prva stvar koju vidite je da su kružići
bili mnogo manji, zar ne?

Mnogo manje smo ulagali
u obrazovanje,

oko 35 posto manje.

Pitate se, ako je obrazovanje
postalo skuplje

da li je postalo i bolje?

A gorka istina je, znate,

da nije, u mnogim zemljama.

Ali ima nekih zemalja
koje su postigle

veliki napredak.

Nemačka, moja zemlja,
se 2000. godine

nalazila u donjem kvadratu,

rezultat ispod proseka,
velike socijalne razlike.

Setite se da je Nemačka
bila jedna od onih zemalja

sa jako dobrim rezultatom
kada prebrojite koliko ljudi ima diplomu.

Veoma razočaravajući rezultati.

Ljudi su bili zatečeni rezultatima.

I po prvi put, javnom raspravom
u Nemačkoj

mesecima je dominiralo obrazovanje,

ne porezi, ne drugi problemi,
već je obrazovanje

bilo srž javnih rasprava.

Tada su političari počeli
da reaguju na ovo pitanje.

Vlada je dramatično povećala
svoja ulaganja u obrazovanje.

Mnogo toga je urađeno
da bi se poboljšale šanse za uspeh studenata

iz imigrantskih porodica
ili lošeg socijanog statusa.

A najinteresantije je to
što se ovo ne odnosi samo

na poboljšavanje
već postojeće politike,

podaci su uticali
na neka uverenja i paradigme

u korenu nemačkog obrazovanja.

Na primer, tradiconalno se
obrazovanje male dece

posmatralo kao posao porodice,
i bio je slučajeva

gde su kritikovali žene
zbog zanemarivanja porodičnih obaveza

kada pošalju svoju decu
u obdanište.

PISA je preokrenula tu debatu,

i nametnula obrazovanje u ranom detinjstvu
u samo središte

javne politike u Nemačkoj.

Ili tradicionalno,
nemački obrazovni sistem deli decu

kada imaju 10 godina,
veoma malu decu,

na one koji će graditi karijeru
kao visokoobrazovani

i one koji će raditi
za visokoobrazovane,

i to uglavnom po
društveno-ekonomskim standardima,

a taj obrazac takođe osporavamo.

Mnogo promena.

A dobra vest je da,
devet godina kasnije,

možete videti poboljšanje
u kvalitetu i u jednakosti.

Ljudi su prihvatili izazov,
uradili nešto po tom pitanju.

Ili uzmite Koreju,
na drugom kraju spektra.

2000. godine, Koreja je imala
vrlo dobar položaj,

ali Korejanci su bili zabrinuti
da samo mali deo

njihovih studenata postiže
jako visok nivo uspeha.

Prihvatili su izazov,

i Koreja je za jednu deceniju
duplirala broj

studenata sa odličnim rezultatima
u području čitanja.

Pa, ako se usmerite
samo na bistre studente,

znate šta se događa,
nejednakost raste

i vidite da se ovaj kružić pomera
malo u suprotnom pravcu,

ali ipak, upečatljiv pomak.

Velika rekonstrukcija
poljskog obrazovnog sistema

drastično je uticala na smanjivanje
razlika među školama,

na napredak mnogih škola
sa lošim rezultatima,

na podizanje rezultata
za više od pola školske godine.

A možete da vidite
i druge zemlje.

Portugal je uspeo da pomiri
svoj podeljeni obrazovni sistem,

poboljša kvalitet i popravi jednakost,

a to je učinila i Mađarska.

Kao što možete da vidite,
došlo je do puno promena.

Pa čak i oni ljudi koji se ne slažu
i kažu

da je relativni položaj zemalja prema

nečemu kao PISA
samo proizvod kulture,

ekonomskih faktora,
društvenih problema

ili homogenosti društva,

oni sada moraju da priznaju
da je moguće unaprediti obrazovanje.

Znate, Poljska nije promenila
svoju kulturu.

Nije promenila svoju ekonomiju.
Nije promenila

sastav svoje populacije.

Nije otpustila svoje nastavnike.
Promenila je svoju obrazovnu politiku

i praksu. Veoma impresivno.

A sve to, naravno, poteže jedno pitanje:
šta možemo da naučimo

od ovih zemalja u zelenom uglu

koje su postigle
visok nivo jednakosti,

visok nivo učinka
i poboljšale rezultate?

I naravno, pitanje je, može li nešto
što funkcioniše u jednom kontekstu

da posluži kao model
u nekom drugom?

Naravno, ne možete preslikati
ceo obrazovni sistem,

ali ovo upoređivanje je istaklo
spektar faktora

koje imaju uspešni sistemi.

Svi se slažu
da je obrazovanje važno.

Svako će reći da je tako.

Ali važno pitanje je,
koliko vrednujete taj prioritet

u odnosu na druge prioritete?

Koliko države plaćaju
svoje nastavnike

u odnosu na ostale
visokokvalifikovane radnike?

Da li biste želeli
da vaše dete postane nastavnik,

a ne advokat?

Kako mediji prikazuju
škole i nastavnike?

To su ključna pitanja,
a od PISA projekta smo naučili

da je kod uspešnih
obrazovnih sistemima

vlast ubedila svoje građane
da donesu odluke

koje vrednuju obrazovanje,
njihovu budućnost,

više od današnje potrošnje.

Znate li šta je zanimljivo?
Nećete verovati,

ali postoje države
gde najprivlačnije mesto

nije tržni centar nego škola.

To stvarno postoji.

Ali veliki značaj obrazovanja

je samo jedan deo priče.

Drugi deo je verovanje
da su sva deca

sposobna za uspeh.

Imate neke zemlje
gde su učenici

diskriminisani od najranijeg doba.

Učenici su podeljeni

na osnovu uverenja
da samo neka deca

mogu da dostignu
svetske standarde.

To se često vezuje za veoma jake
socijalne nejednakosti.

Ako odete u Japan u Aziji
ili Finsku u Evropi,

roditelji i nastavnici u tim zemljama

očekuju uspeh od svakog učenika,

možete primetiti da se to vidi
u ponašanju učenika.

Kada smo pitali učenike
šta znači

biti uspešan u matematici,

učenici u Severnoj Americi
bi nam obično odgovorili,

znate, da je u pitanju talenat.

Ako se ne rodim kao matematički genije,
bolje da učim nešto drugo.

Devet od deset učenika
u Japanu kažu

da to zavisi od ličnih ulaganja,
od sopstvenog truda,

a to govori dosta
o sistemu u kome se nalaze.

U prošlosti, različiti učenici
su učili na isti način.

Visoko rangirani po PISA testovima
prihvataju raznolikost

različitim pedagoškim pristupima.

Oni shvataju

da obični učenici imaju izvanredne talente

i oni personalizuju
mogućnosti za učenje.

Uspešni sistemi takođe dele

jasne ambiciozne standarde
u svim delovima.

Svaki učenik zna
šta je važno.

Svaki učenik zna
šta je potrebno za uspeh.

I nigde kvalitet obrazovnog sistema

ne prevazilazi kvalitet nastavnika.

Uspešni školski sistemi
su veoma oprezni

u izboru i zapošljavanju
svojih nastavnika

i njihovom usavršavanju.

Oni vode računa o tome
kako napreduje rad nastavnika

kako se snalaze
u teškim okolnostima,

i kako će odrediti
visinu njihove plate.

Takođe, pružaju okruženje
u kome će nastavnici raditi zajedno

na stvaranju najboljeg pristupa.

Mudro usmeravaju svoje nastavnike
da ostvare napredak

u svojoj karijeri.

U birokratskim školskim sistemima,

nastavnici su često
prepušteni sami sebi

sa gomilom pravila o tome
kako bi trebalo da predaju.

U uspešnim sistemima
je vrlo jasno šta je dobar uspeh.

Standard je veoma ambiciozno postavljen,
ali omogućava

nastavnicima da sami shvate,

šta treba da nauče
svoje učenike danas.

Obrazovanje se u prošlosti svodilo
na prenošenje mudrosti.

Sada je izazov omogućiti
mudrost koja se stiče.

Uspešni sistemi su se pomakli
sa administrativnih

oblika odgovornosti i kontrole
- na neki način,

kako da proverite da li ljudi rade
ono što treba da rade u obrazovanju -

prema profesionalnim oblicima
organizacije rada.

Pružaju mogućnost nastavnicima
da budu inovativni kao pedagozi.

Pružaju im, na neki način,
razvoj koji im je potreban

da bi stvorili
jaku pedagošku praksu.

U prošlosti, cilj se svodio
na standardizaciju i poslušnost.

Uspešni sistemi
su učinili nastavnike

i direktore škola preduzimljivim.

U prošlosti, fokus politike
je bio na rezultatima,

na raspodeli sredstava.

Uspešni sistemi
su pomogli nastavnicima

i direktorima škola da gledaju napred
prema ostalim nastavnicima

i školama u njihovom životu.

Najimpresivnije dostignuće
svetskih školskih sistema

jeste da oni postižu dobre rezultate
na nivou celog sistema.

Videli smo da Finska dobro rangira
prema PISA testovima,

ali ono što Finsku čini
toliko posebnom

je da rezultati
među njenim školama variraju

za samo pet posto.

Svaka škola postiže uspeh.

Uspeh postaje deo sistema.

A kako to postižu?

Oni investiraju u ono
na šta mogu najviše da utiču.

Postavljaju najbolje direktore
u najteže škole

i najtalentovanije nastavnike

u najizazovnija odeljenja.

I poslednje, ali ne i najmanje važno,
ove države usklađuju

svoje ciljeve u svim aspektima
javne politike.

Čine ih koherentnim
kroz dugačke vremenske periode

i staraju se da se isti
dosledno implementiraju.

To što znamo
kako uspešni sistemi funkcionišu

nam ne govori
kako da unapredimo svoj.

To je takođe jasno
i ovo predstavlja ograničenje

međunarodnog upoređivanja
PISA projekta.

Tu treba da uskoče
ostali oblici istraživanja

i zbog toga PISA ne pokušava

da govori državama
kako da posluju.

Ali snaga ovog projekta
leži u tome što govori

kako svi ostali posluju.

PISA primer pokazuje da podaci

mogu biti uticajniji
od novčanih sredstava

po kojima obično upravljamo
obrazovnim sistemima.

Znate, neki ljude tvrde

da je menjanje
obrazovne administracije

kao premeštanje grobova.

Prosto ne možete da očekujete pomoć
od ljudi koji su u njima. (Smeh)

Ali PISA je pokazala
koje su mogućnosti obrazovanja.

Omogućila je državama
da vide da je napredak moguć.

Oduzela je mogućnost izgovora
onima koji su popustljivi.

Omogućila je državama
da ciljaju ka onome

što postižu svetski lideri
u ovoj oblasti.

Kada bismo mogli da pomognemo
svakom detetu, nastavniku, školi,

svakom direktoru, svakom roditelju
da vidi kakav napredak je moguć

i da je samo nebo granica
u poboljšanju obrazovanja,

postavili bismo temelj

za bolju politiku
i bolje živote.

Hvala.

(Aplauz)