Kako arhitektonske inovacije migriraju preko granica

Dok svetski gradovi prolaze kroz eksplozivan rast, nejednakost se pojačava. Bogata naselja i osiromašeni slamovi rastu rame uz rame, dok se pukotina između njih proširuje. U ovom govoru koji otvara oči, arhitekta Tedi Kruz nas pita da ponovo osmislimo urbani razvoj sa dna ka vrhu. Deleći lekcije iz slamova Tihuane, Kruz istražuje kreativnu inteligenciju stanovnika grada i nudi svež pogled na ono što možemo naučiti od mesta u oskudici.

Urbana eksplozija

poslednjih godina ekonomskog buma

proizvela je takođe
i dramatičnu marginalizaciju,

što je rezultovalo
eksplozijom straćara

u mnogim delovima sveta.

Ova polarizacija enklava
mega-bogatstva

okruženih sektorima bede,

i socio-ekonomske nejednakosti
koje su izazvale,

su zaista u središtu
današnje urbane krize.

Ali večeras želim da počnem

sugestijom da ova urbana kriza

nije samo ekonomska ili ekološka.

To je naročito kulturna kriza,

kriza institucija

nesposobnih da ponovo osmisle
glupe načine

koje smo gajili,

nesposobnih da postave izazov
gladi za naftom,

sebičnoj urbanizaciji
koja je ovekovečila

gradove zasnovane na potrošnji,

od južne Kalifornije,
preko Njujorka, do Dubaija.

Tako da zaista želim
da podelim sa vama misao

da budućnost gradova danas

zavisi manje od zgrada

a zapravo, zavisi više

od temeljne reorganizacije
socio-ekonomskih odnosa,

da najbolje ideje u oblikovanju

grada budućnosti,

neće doći iz enklava
ekonomske moći

i izobilja,

nego zapravo iz sektora
konflikta i oskudice,

iz kojih nas hitna mašta

može zaista inspirisati da danas
ponovo osmislimo urbani rast.

Dozvolite da ilustrujem šta mislim

pod razumevanjem ili uključivanjem
mesta koja su u konfliktu

kao luka kreativnosti,
dok vas ukratko upoznajem

sa graničnim područjem
Tihuana-San Dijego,

koje je laboratorija za ponovno
osmišljavanje moje arhitektonske prakse.

Ovo je zid, granični zid,

koji razdvaja San Dijego i Tihuanu,

Latinsku Ameriku i Sjedinjene Države,

fizički amblem

isključive politike planiranja

koji je ovekovečio podelu

zajednica, nadležnosti

i resursa u celom svetu.

U ovom graničnom području nalazimo

neka od najbogatijih imanja,

što sam jednom otkrio
na obodu San Dijega,

jedva 20 minuta

od nekih od najsiromašnijih
naselja u Latinskoj Americi.

I dok ova dva grada
imaju istu populaciju,

San Dijego je porastao
šest puta veći od Tihuane

u poslednjim decenijama,

gurnuvši nas da se suočimo

sa tenzijama i konfliktima

između širenja i gustine,

koji su središte današnje diskusije

o ekološkoj održivosti.

Tako sam se poslednjih
nekoliko godina prepirao

da zapravo straćare Tihuane
mogu mnogo da pokažu

raširenosti San Dijega

kada se radi
o socio-ekonomskoj održivosti,

da bi trebalo obratiti pažnju
i učiti

od mnogih migrantskih zajednica

sa obe strane ovog graničnog zida,

tako da možemo prevesti
njihove neformalne procese

urbanizacije.

Šta podrazumevam pod neformalnim
u ovom slučaju?

Zapravo pričam

o sažetom pregledu
socijalnih praksi adaptacije

koje omogućavaju
mnogima od ovih zajednica

da prevaziđu nametnute
političke i ekonomske recepte

urbanizacije.

Govorim jednostavno
o kreativnoj inteligenciji

onih sa dna,

bilo da se manifestuje
u straćarama Tihuane

koje se zapravo same grade,
otpadom San Dijega,

ili mnogim migrantskim naseljima
južne Kalifornije

koja su počela da naknadno
ugrađuju razlike

poslednjih decenija.

Postao sam zainteresovan
kao umetnik

za merenje, posmatranje,

mnogih prekograničnih
neformalnih tokova

preko ove granice:

u jednom pravcu,
sa juga na sever,

tok imigranata u Sjedinjene Države,

i sa severa na jug, tok otpada

iz južne Kalifornije u Tihuanu.

Mislim na reciklažu

ovih starih posleratnih bungalova,

koje su meksički građevinci
doneli na granicu

jer ih američki graditelji prodaju

u procesu izgradnje naduvanijih verzija

predgrađa poslednjih decenija.

Tako ove kuće čekaju
da pređu granicu.

Ne prelaze ovde granicu samo ljudi,

nego čitavi komadi
jednog grada prelaze u drugi,

i kada se ove kuće smeste
na ove čelične okvire,

prvi sprat postaje drugi

da bi se popunilo još više kuće,

malim biznisom.

Ovu slojevitost prostora i ekonomije

je veoma zanimljivo primetiti.

Ali ne samo kuće,
već i male krhotine

iz jednog grada, San Dijega,
u Tihuanu.

Verovatno su mnogi od vas
videli gume vozila

kako se koriste u straćarama
za gradnju nosivih zidova.

Ali pogledajte šta su ovde
ljudi uradili u uslovima

socio-ekonomske urgentnosti.

Shvatili su kako da ogule gume,

kako da ih ispletu i skopčaju

da bi izgradili efikasniji nosivi zid.

Ili garažna vrata koja se dovoze

iz San Dijega u kamionima

da bi postala nova koža
urgentnih naselja

u mnogim od ovih straćara

koji okružuju ivice Tihuane.

I dok je za mene kao arhitektu

veoma neodoljivo da svedočim ovome,

ovoj kreativnoj inteligenciji,

takođe želim da držim
sebe pod kontrolom.

Ne želim da romantiziram siromaštvo.

Samo želim da sugerišem

da ova neformalna urbanizacija

nije samo slika nestabilnosti,

da je ovde neformalnost, neformalno,

zaista skup socio-ekonomskih
i političkih procedura,

koje bismo mi kao umetnici
mogli da prevedemo,

da se radi o urbanizaciji sa dna

koja se ovde izvodi.

Vidite, zgrade nisu važne

samo zbog svog izgleda,

nego su zapravo važne
zbog onog što mogu da učine.

One zaista dejstvuju dok se
transformišu kroz vreme,

i dok zajednice pregovaraju

o prostorima, granicama
i resursima.

I dok otpad teče prema jugu,

ljudi idu na sever
u potrazi za dolarima,

i veći deo mog istraživanja ima veze

sa uticajem imigracije

na izmenu homogenosti

mnogih naselja
u Sjedinjenim Državama,

naročito u San Dijegu.

I govorim o tome kako
ovo počinje da sugeriše

da budućnost južne Kalifornije

zavisi od montaže

obimne urbanizacije
- mislim, od steroida -

malim programima,

socijalnim i ekonomskim.

Mislim na to kako imigranti,

kada dođu u ova naselja,

počinju da menjaju jednodimenzionalnost

parcela i imanja,

u društveno i ekonomski
složenije sisteme,

dok postavljaju neformalne poslove
u garaži,

ili dok grade baki ilegalan stan

da bi podržali proširenu porodicu.

Socio-ekonomsko preduzetništvo

na licu mesta,
unutar ovih naselja,

zaista počinje da predlaže
načine prevođenja toga

u nove, inkluzivne i pravednije

politike korišćenja zemljišta.

Mnogo priča se pojavljuje
iz ove dinamike

promene prostora,

kao što je "neformalni Buda",

koji priča priču o maloj kući

koja se spasila,
nije otputovala u Meksiko,

nego je na kraju bila pretvorena

u budistički hram,

i dok se to dešavalo,

ova mala kuća
se transformiše ili mutira

iz jednog stambenog objekta,

u malu, ili mikro socio-ekonomsku

i kulturnu infrastrukturu
unutar naselja.

Tako ova akciona naselja,
kako ih zovem,

zaista postaju inspiracija

za zamišljanje inerpretacija državljanstva,

koje ima, zapravo, manje veze

sa pripadanjem naciji-državi,

a više sa podržavanjem
ideje državljanstva

kao kreativnog čina

koji reorganizuje institucionalne protokole

u prostorima u gradu.

Kao umetnik,
zainteresovan sam zapravo

za vizualizaciju državljanstva,

sakupljanje mnogih anegdota,
urbanih priča,

sa ciljem da naratorski formulišem vezu

između društvenih procesa i prostora.

Ovo je priča o grupi tinejdžera

koji su jedne noći,
pre nekoliko meseci,

odlučili da zaposednu
ovaj prostor ispod autoputa,

da počnu sa izgradnjom
svog vlastitog skejt parka.

Sa lopatama u rukama,
počeli su da kopaju.

Dve sedmice kasnije,
policija ih je zaustavila.

Zabarikadirali su mesto,

i tinejdžeri su iseljeni,

pa su odlučili da uzvrate udarac,

ne bankovnim karticama ili sloganima,

nego izgradnjom kritičkog procesa.

Prvo su prepoznali

specifične političke jurisdikcije

upisane na tom praznom prostoru.

Saznali su da su imali sreće

jer nisu počeli da kopaju

na teritoriji Kaltransa.

Kaltrans je državna agencija
koja upravlja autoputevima,

pa bi bilo jako teško
pregovarati sa njima.

Imali su sreće, kažu, jer su počeli

da kopaju ispod dela autoputa

koji pripada lokalnoj opštini.

Takođe su bili srećni, rekli su,

jer su počeli da kopaju
na nekoj vrsti

bermudskog trougla nadležnosti,

između uprave luke,
uprave aerodroma,

dva gradska distrikta
i odbora za razmatranje.

Sve ove crvene linije su nevidljive

političke institucije koje su upisane

na tom preostalom praznom prostoru.

Znajući to, ovi tinejdžeri

su se kao skejteri suprotstavili gradu.

Došli su u kancelariju
gradskog advokata.

Gradski advokat im je rekao

da ako žele da nastave
sa pregovorima,

moraju da postanu NVO,

i naravno oni nisu znali šta je NVO.

Morali su da razgovaraju
sa svojim prijateljima u Sijetlu

koji su prošli kroz isto iskustvo.

I počeli su da shvataju da je neophodno

da se organizuju još više

i počeli da sakupljaju sredstva,
organizuju budžete,

da zaista budu svesni sveg znanja

ugrađenog u urbani kod San Dijega,

da bi mogli početi sa redefinisanjem

samog značenja
javnog prostora u gradu,

proširujući ga na druge kategorije.

Na kraju, tinejdžeri su dobili slučaj

sa tim dokazom, i bili su u stanju

da izgrade svoj skejt park

ispod autoputa.

Za većinu vas, ova priča

može izgledati trivijalno ili naivno.

Za mene kao arhitektu, postala je

fundamentalna priča,

jer je počela da me uči

da ove mikro-zajednice

ne samo da dizajniraju
drugu kategoriju javnog prostora,

nego dizajniraju
i socio-ekonomske protokole,

neophodne da budu
upisani na tom prostoru

radi njegove dugoročne održivosti.

Naučili su me takođe

da su slično migrantskim zajednicama

na obe strane granice,

oni angažovali sam konflikt
kao kreativno oruđe,

jer su morali proizvesti proces

koji im je omogućio reorganizaciju resursa

i politike grada.

Taj čin, to neformalno

prekršajno delo sa dna,

zaista je počelo

da transformiše upravljačku politku
sa vrha.

Ovo putovanje sa dna,

ka transformaciji vrha,

je mesto gde danas nalazim nadu.

I razmišljam kako
ove skromne promene

u prostoru i politici

mnogih gradova sveta,

u prvenstveno hitnosti

kolektivne mašte,

dok ove zajednice

ponovo osmišljavaju
svoje oblike upravljanja,

društvenog organizovanja
i infrastrukture,

zaista jesu u centru

novog oblikovanja

demokratskih politika grada.

Zapravo, to je ono
što bi moglo postati okvir

za proizvodnju nove socijalne

i ekonomske pravde u gradu.

Želim da ovo kažem i naglasim,

jer je to jedini način koji vidim,

koji nam danas može omogućiti pomak

od urbanizacije potrošnje,

ka naseljima proizvodnje.

Hvala.

(Aplauz)