Čuvajte se, kolege plutokrate, stižu vile

Nik Hanauer je bogat čovek, neumorni kapitalista - i ima nešto da kaže svojim kolegama plutokratama: probudite se! Rast nejednakosti će dovesti naša društva u uslove slične Francuskoj pred revoluciju. Čujte njegov argument o tome zašto bi dramatični rast u minimalnoj dnevnici mogao da poveća srednju klasu, ostvari ekonomski prosperitet... i spreči revoluciju.

Verovatno me ne poznajete

ali ja sam jedan od onih 0,01 procenata

za koje ste čuli i o kojima ste čitali,

i prema svakoj razumnoj definiciji,
ja sam plutokrata.

Večeras bih voleo da govorim direktno

drugim plutokratama, svojim ljudima,

jer izgleda da je vreme za sve nas

da razgovaramo.

Poput većine plutokrata,
takođe sam ponosan

i nepomirljivi kapitalista.

Osnovao sam, potpomogao i finansirao

više od 30 kompanija širom
različitih industrija.

Bio sam prvi vanporodični investitor
na sajtu Amazon.com.

Suosnovao firmu po imenu "aQuantive"

koju smo prodali Majkrosoftu
za 6,4 milijarde dolara.

Moji prijatelji i ja imamo banku.

Govorim vam ovo - (Smeh) -

neverovatno, zar ne?

Govorim vam ovo da bih vam pokazao

da je moj život poput većine plutokrata.

Imam široki uvid u kapitalizam

i biznis,

i nepravedno sam nagrađen za to

životom koji većina svih vas

ne može ni da zamisli:

nekoliko kuća, jahta, moj lični avion,

i tako dalje, i tako dalje.

Ali budimo iskreni: ja nisam
najpametnija osoba koju ste ikada sreli.

Sigurno nisam ni najvrednija.

Bio sam osrednji student.

Nisam uopšte stručan.

Ne mogu da napišem ni jedan kod.

Iskreno, moj uspeh je posledica

neobične sreće,

rođenja, prilika i tajminga.

Ali sam zapravo prilično dobar
u par stvari.

Jedna, imam neobično visoku
trpeljivost rizika,

i druga je da imam dobar osećaj,

dobru intuiciju o onome
što će se desiti u budućnosti,

i mislim da intuicija o budućnosti

predstavlja srž dobrog preduzetništva.

Dakle, šta vidim u našoj budućnosti danas,

pitate se?

Vidim vile,

kao vile u besnim ruljama,

jer dok ljudi poput nas plutokrata

žive van pohlepnih snova,

ostalih 99 procenata naših sugrađana

spotiču se sve dalje i dalje iza nas.

1980. godine, jedan procenat Amerikanaca

podelio je oko 8 procenata
nacionalnih prihoda,

dok je poslednjih 50 procenata Amerikanaca

podelilo 18 procenata.

Danas, trideset godina kasnije,
1 procenat na vrhu

deli preko 20 posto nacionalnog prihoda

dok poslednjih 50 procenata Amerikanaca

deli 12 ili 13 procenata.

Ako se trend nastavi,

najviši procenat deliće

preko 30 procenata nacionalnog prihoda,

u narednih 30 godina,

dok će poslednjih 50 procenata Amerikanaca

deliti samo šest.

Vidite, problem nije u tome da imamo

neke nejednakosti.

Nejednakost je neophodna

za visoko funkcionalnu
kapitalističku demokratiju.

Problem je u tome što je nejednakost

istorijski visoka danas

i pogoršava se svakog dana.

Ako novac, moć i prihodi

nastave da se koncentrišu

na samom vrhu,

naše društvo će se promeniti

od kapitalističke demokratije

do neofeudalističko izdavačkog društva

poput Francuske u 18. veku.

To je bila Francuska

pre revolucije

i rulje sa vilama.

Imam poruku za moje plutokrate

i zilionere

i sve koji žive

u ograđenom zatvorenom svetu:

Probudite se.

Probudite se. To ne može da traje.

Jer ako ne uradimo nešto

kako bismo popravili očitu ekonomsku
nejednakost u našem društvu,

vile će doći po nas

jer nijedno slobodno i otvoreno društvo
ne može više da podnese

ovu vrstu rastuće ekonomske nejednakosti.

Nikad se to nije dogodilo. Nema primera.

Pokažite mi visoko nejednako društvo,

a ja ću vam pokazati policijsku državu

ili pobunu.

Vile će doći po nas

ako se ne pozabavimo ovim.

Ne radi se o "ako" već "kada".

I biće užasno kada dođu

po sve,

ali posebno po ljude poput plutokrata.

Znam da verovatno zvučim poput nekog
liberalnog idealiste.

Nisam. Ne dajem moralni argument

da je ekonomska nejednakost pogrešna.

Tvrdim da je rastuća ekonomska nejednakost

glupa i krajnje samouništavajuća.

Rastuća nejednakost ne povećava
samo naše rizike

od vila,

već je i užasna za posao.

Dakle, model za nas bogate momke
treba da bude Henri Ford.

Kada je Ford svečano predstavio
dan od 5 dolara,

što je bilo duplo veće
od najveće dnevnice u to vreme,

on nije samo povećao produktivnost

svojih fabrika,

već je preokrenuo ekspolatisane
radnike koji su bili siromašni,

u naprednu srednju klasu
koja je sada mogla da priušti

da kupi proizvode koje su napravili.

Ford je predvideo ono što sada
znamo da je istina,

da je ekonomija najbolje
shvaćena kao ekosistem

i karakterisana istim vrstama

okvira povratnih informacija
koje nađete

u prirodnom ekosistemu,

karika između mušterija i poslova.

Povećanje dnevnica povećava zahteve,

što povećava zapošljivost,

koja u zamenu za to povećava dnevnice,

potražnje i profite,

i kvalitetni krug rastućeg prosperiteta

je upravo ono što nedostaje

oporavku današnje ekonomije.

Zbog ovoga treba da stavimo iza sebe

ova pravila koja smanjuju greške
koja dominiraju

u obe političke partije

i obuhvataju nešto što ja zovem
srednjim ekonomijama.

Srednje ekonomije odbacuju

neoklasičnu ekonomsku ideju

da su ekonomije efikasne,
linearne, mehanističke,

da teže ka jednakosti i poštenju,

i umesto toga podržavaju ideje 21. veka

da su ekonomije kompleksne, prilagodljive,

ekosistemske,

da izbegavaju jednakost
i teže nejednakosti,

da uopšte nisu efikasne

ali su efikasne ako se dobro uklope.

Ovo gledište iz 21. veka

omogućava vam da jasno vidite
da kapitalizam

ne funkcioniše na osnovu
efikasne raspodele

postojećih izvora.

On funkcioniše putem efikasnog
kreiranja novih rešenja

za ljudske probleme.

Prednost kapitalizma

je to što je evolucioni sistem
za pronalaženje rešenja.

Nagrađuje ljude za rešavanje
problema drugih ljudi.

Razlika između siromašnog društva

i bogatog, očigledno,

je nivo na kojem je to društvo

stvorilo rešenja u obliku

proizvoda za svoje građane.

Zbir rešenja

koje imamo u svom društvu

predstavlja naš prosperitet
i ovo objašnjava

zašto su kompanije
poput Gugla i Amazona,

Majkrosofta i Epla,

i preduzetnika koji su stvorili
te kompanije

doprineli toliko

prosperitetu naše nacije.

Gledište 21. veka

takođe ističe

da je ono što mislimo o ekonomskom rastu

najbolje shvaćeno kao

nivo na kojem rešavamo probleme.

Ali taj nivo je totalno zavisan

od toga koliko ima različitih
razrešivača problema

i koliko sposobnih razrešivača
problema imamo

i koliko naših sugrađana

aktivno učestvuje

i kao preduzetnici koji mogu
da ponude rešenja,

i kao mušterije koje ih koriste.

Ali ovaj momenat povećanja učešća

ne događa se slučajno.

Ne događa se samo od sebe.

Zahteva napor i ulaganje,

što objašnjava

zašto su visoko prosperitetne
kapitalističke demokratije

okarakterisane ogromnim investicijama

u srednjoj klasi i infrastrukturi

od koje zavise.

Mi plutokrate treba da se rešimo

ove ekonomije,

te ideje da ukoliko je nama bolje,

bolje će biti i drugima.

To nije tačno. Kako može biti?

Ja zarađujem 1000 puta više
od prosečne plate,

ali ne kupujem 1000 puta više stvari,

zar ne?

Zapravo sam kupio dva para ovih pantalona,

ono što moj partner Majk naziva

mojim menadžerskim pantalonama.

Mogao sam da kupim 2000 pari,

ali šta bih radio sa njima? (Smeh)

Koliko frizura mogu da kupim?

Koliko često mogu da izađem na večeru?

Bez obzira koliko se
nekoliko plutokrata obogati,

ne možemo da pokrenemo veliku
nacionalnu ekonomiju.

Samo razvijena srednja klasa
to može da učini.

Ne treba ništa da se uradi,

rekle bi moje plutokrate.

Henri Ford je živeo u drugačijem vremenu.

Možda ne možemo da uradimo neke stvari.

Možda možemo da uradimo neke stvari.

19. juna 2013. godine

Blumberg je objavio članak koji sam
napisao pod imenom

"Kapitalistički slučaj
za minimalne dnevnice od 15 dolara."

Dobri ljudi u magazinu Forbs,

među mojim najvećim poštovaocima,

nazvali su ga "skoro potpuno ludim
predlogom Nika Hanauera".

Zatim, samo 350 dana

nakon što je članak objavljen,

gradonačelnik Sijetla,
Ed Marej potpisao je

uredbu za podizanje minimalne
dnevnice u Sijetlu

na 15 dolara po satu,

više nego duplo

od većinske državne dnevnice
od 7,25 dolara.

Kako se ovo dogodilo,

zapitaće se razumni ljudi.

Dogodilo se jer je grupa nas

podsetila srednju klasu

da su oni izvor

rasta i prosperiteta
u kapitalističkim ekonomijama.

Podsetili smo ih da kada radnici
imaju više novca,

preduzeća imaju više mušterija,

i treba im više zaposlenih.

Podsetili smo ih da kada preduzeća

plaćaju radnike standardnom dnevnicom,

poreski obveznici su oslobođeni

finansiranja programa siromaštva

poput markica za hranu i medicinske pomoći

i pomoći za stanarinu

koje trebaju tim radnicima.

Podsetili smo ih da radnici
sa niskom nadnicom

predstavljaju užasne poreske obveznike,

i da kada povećate minimalnu platu

za sva preduzeća,

sva preduzeća imaju korist od toga,

a ipak mogu da budu konkurentna.

Prirodna reakcija, naravno,

je da podizanje minimalne plate
košta preuzeća. Zar ne?

Vaši političari su uvek ponavljali

tu ideju teorije "kapanja nadole",
govoreći stvari poput:

"Ako podignete cenu zapošljivosti,

pogodite šta se dešava?
Dobijate je manje."

Da li ste sigurni?

Jer, javljaju se suprotni dokazi.

Od 1980. godine,
plate direktora u našoj zemlji

su porasle sa 30 puta
veće cifre od prosečne plate

do 500 puta veće od prosečne plate.

To je rast cene zapošljivosti.

I prema svom iskustvu,

nikad nisam video firmu

koja izvozi posao svog direktora,
koja automatizuje svoj posao,

i izvozi svoj posao u Kinu.

Zapravo, sve više zapošljavamo

direktore i starije menadžere
nego ikada ranije.

Ovo važi i za tehnološke radnike

i radnike finansijskih usluga,

koji zarađuju više prosečnih plata

i njih zapošljavamo sve više i više.

i očito možete podići cenu zaposlenja

i dobiti više.

Znam da većina ljudi smatra

da je minimalna dnevnica od 15 dolara

totalno suluda i rizični
ekonomski eksperiment.

Ne slažemo se sa time.

Verujemo da je minimalna
dnevnica od 15 dolara

u Sijetlu

zapravo nastavak

logične ekonomske politike.

To omogućava našem gradu

da pobedi vaš.

Jer, vidite,

država Vašington uveliko ima

najvišu minimalnu dnevnicu

od svih država u Americi.

Plaćamo sve radnike 9,32 dolara

što je skoro 30 procenata više

od saveznog minimuma od 7,25 dolara,

ali najvažnije je da 427 puta više

od državne minimalne
napojnice od 2,13 dolara.

Ako su zagovornici teorije
kapanja bili u pravu,

onda država Vašington treba
da ima ogromnu nezaposlenost.

Sijetl bi trebalo da sklizne u okean.

A zapravo, Sijetl

je najbrže rastući veliki grad u zemlji.

Država Vašington proizvodi
poslove malih preduzeća

na višem nivou od bilo koje države

u naciji.

Restoranski posao u Sijetlu?
Prosperitetan.

Zašto? Zato što je
glavni zakon kapitalizma,

kada radnici imaju više novca,

preduzeća imaju više mušterija,

i treba im više radnika.

Kada restorani plaćaju restoranske
radnike dovoljno

da čak i oni mogu da priušte
da jedu u restoranima,

to nije loše za restoranski posao.

Dobro je za to,

uprkos onome što bi vam neki
vlasnici restorana rekli.

Da li je komplikovanije
nego što vam ja to iznosim?

Naravno da jeste.

Postoji mnogo dinamika u igri.

Ali možemo li molim vas
da prestanemo da insistiramo

da će nezaposlenost skočiti
ako radnici sa niskim platama

zarađuju malo više,

i da će se ekonomija urušiti?

Ne postoje dokazi za to.

Najlukavija stvar

o ekonomijama kapanja

nije činjenica da će ako bogati
postanu bogatiji,

svima biti bolje.

To je tvrdnja stvorena od strane onih
koji se suprotstavljaju

svakom povećanju u minimalnoj plati,

da ako se siromašni obogate,

to će biti loše za ekonomiju.

To je glupost.

Možemo li molim vas da prestanemo
sa ovom retorikom

koja kaže da su bogati ljudi poput mene

i mojih kolega plutokrata

stvorili ovu zemlju?

Mi plutokrate znamo,

čak i ako ne volimo da priznamo javno,

da smo bili rođeni negde drugde,

ne ovde u Sjedinjenim Državama,

verovatno bismo bili
samo neki momci koji stoje bosi

pored prašnjavog puta prodajući voće.

To ne znači da na drugim mestima
ne postoje dobri preduzetnici,

čak i na veoma, veoma siromašnim mestima.

Radi se o tome da je to sve

što mušterije tih preduzetnika
mogu da priušte.

Evo ideje za novu vrstu ekonomije,

novu vrstu politike,

koju ja zovem novim kapitalizmom.

Priznajmo da kapitalizam

pobeđuje alternative,

ali i da što više ljudi uključimo,

i kao preduzetnike i kao mušterije,

bolje će funkcionisati.

Hajde da svim sredstvima smanjimo
veličinu vlasti,

ali ne režući programe siromaštva,

već omogućujući da su radnici
dovoljno plaćeni

tako da im zapravo
ne trebaju ti programi.

Ulažimo dovoljno u srednju klasu

da bismo učinili našu ekonomiju
poštenijom i inkluzivnijom,

i poštenijom, istinski takmičarskom,

i pod istinski takmičarskom,

sposobnijom da stvara rešenja

za ljudske probleme

koji su istinske vodilje
rasta i prosperiteta.

Kapitalizam je najveća
društvena tehnologija

ikada osmišljena

za stvaranje prosperiteta
u ljudskim društvima,

ako je dobro vođen,

ali kapitalizam, zbog glavnih

umnožavajućih dinamika
kompleksnih sistema,

neumoljivo teži ka nejednakosti,

koncentraciji i slomu.

Posao demokratija

je da se poveća inkluzija mnogih

kako bi se stvorio prosperitet,

a ne da omogući nekolicini
da gomilaju novac.

Vlada stvara prosperitet i rast,

stvaranjem uslova koji omogućavaju

i preduzetnicima
i njihovim mušterijama

da napreduju.

Balansiranje snage kapitalista poput mene

i radnika nije loše za kapitalizam,

već je ključno za njega.

Programi poput razumske
minimalne dnevnice,

pristupačne zdravstvene nege,

plaćenog bolovanja,

i progresivnog oporezivanja neophodnog

za plaćanje važne infrastrukture,

neophodne za srednju klasu
poput obrazovanja, istraživanja i razvoja,

ovo su nezamenjivi alati

koje bi zli kapitalisti trebalo da prigrle

da bi razvili rast,
jer niko ne profitira od toga

poput nas.

Mnogi ekonomisti bi voleli da verujete

da je njihova oblast objektivna nauka.

Ne slažem se sa time
i mislim da je to jednako

i alat koji ljudi koriste

kako bi podržali i kodirali

naše društvene i moralne predrasude

o statusu i snazi,

zbog čega su plutokrate poput mene

uvek trebale da nađu ubedljive priče

da ispričaju svakome

o tome zašto su naše povezane pozicije

moralno pravične i dobre za svakoga:

kao, mi stvaraoci posla smo neophodni,

a vi niste;

kao, ukidanje poreza za nas stvara rast,

ali ulaganje u vas

će povećati naš dug

i dovesti do bankrota
našu veliku državu;

da smo bitni,

a da vi niste.

Hiljadama godina,
ove priče su se zvale

božanskim pravom.

Danas, imamo ekonomije kapanja.

Koliko je samo očigledno

da je sve ovo u korist nas samih.

Mi plutokrate treba da vidimo

da su Sjedinjene Američke
Države stvorile nas,

a ne obrnuto,

da je napredujuća srednja klasa izvor

prosperiteta u kapitalističkim
ekonomijama,

a ne posledica toga.

Nikada ne bismo smeli da zaboravimo

da su čak i najbolji od nas
u najgorim situacijama

bosi po strani prašnjavog puta
i prodaju voće.

Kolege plutokrate, smatram da nam je vreme

da se posvetimo svojoj državi,

posvetimo novoj vrsti kapitalizma

koji je inkluzivniji i efektivniji,

kapitalizma koji će omogućiti

da američka ekonomija ostane

najdinamičnija i najprosperitetnija
na svetu.

Hajde da osiguramo svoju budućnost,

budućnost svoje i njihove dece.

Ili bismo mogli da ne uradimo ništa,

da se sakrijemo u svojim
ograđenim zajednicama

i privatnim školama,

uživamo u svojim avionima i jahtama

- zabavne su -

i da čekamo na vile.

Hvala vam.

(Aplauz)