Svakodnevno liderstvo

Svi mi smo promenili nečiji život - obično a da to nismo ni shvatili. U ovom zabavnom govoru, Dru Dadli nas sve poziva da slavimo liderstvo kao svakodnevni čin poboljšavanja naših života. (Snimljeno na TEDxToronto.)

Hteo sam da počnem
tako što ću vas sve upitati:

koliko vas može potpuno komotno

sebe nazvati vođom?

Vidite, postavljam ovo pitanje
širom zemlje

i gde god da ga postavim,

postoji jedan ogroman deo publike
koji ne želi da podigne ruku.

Tako sam shvatio
da smo od liderstva napravili

nešto veće od nas samih.

Pretvorili smo to u nešto
što nas prevazilazi.

Muslim da je to menjanje sveta.

Ovu titulu smatramo

kao nešto što ćemo jednog dana
zaslužiti,

jer dati je samom sebi ovog trenutka

znači određeni nivo arogancije i šepurenja
pri kom nam nije ugodno.

I ponekad brinem
da provodimo toliko vremena

slaveći neverovatne stvari
koje jedva da neko može da uradi,

da smo uverili sebe da su to
jedine stvari vredne slavljenja.

I počinjemo da obezvređujemo stvari
koje možemo da uradimo svakog dana.

I počinjemo da previđamo trenutke
u kojima postupamo kao istinski vođa

i ne odajemo sebi priznanje za to

i ne osećamo se dobro zbog toga.

Imao sam dovoljno sreće
da u poslednjih 10 godina

radim sa nekim neverovatnim ljudima

koji su mi pomogli da redefinišem
liderstvo na način

koji me je učinio srećnijim.

Želim da sa vama podelim jednu priču

koja je verovatno najzaslužnija
za ovo redefinisanje.

Išao sam u jednu malu školu koja se zvala

Univerzitet Maunt Alison,
u Sekvilu, u Nju Brunsviku,

i mog poslednjeg dana tamo,
jedna devojka mi je prišla

i rekla: "Sećam se našeg prvog susreta.''

A zatim mi je ispričala o događaju
četiri godine pre toga.

Rekla mi je: "Dan pre nego
što sam upisala fakultet,

bila sam u hotelskoj sobi
sa majkom i ocem,

i bila sam tako uplašena
i ubeđena da to nije za mene,

da nisam bila spremna za fakultet,
da sam briznula u plač.

A moji roditelji su bili neverovatni.
Rekli su mi:

"Znamo da si uplašena, ali hajde
da samo odemo tamo sutra,

da odemo na prvi dan,
i ako u bilo kom trenutku

osetiš da ti to ne možeš, u redu je,
samo nam reci i odvešćemo te kući.

Volimo te bez obzira na sve."

I rekla je: "Otišla sam sledećeg dana,
i stajala u redu za upis,

pogledala sam oko sebe
i shvatila da ja to ne mogu.

Znala sam da nisam spremna
i da treba da odustanem.

Donela sam tu odluku, i istog trena
osetila neverovatan mir.

Okrenula sam se prema mami i tati
da im kažem da idemo kući

i baš u tom trenutku,

ti si izašao iz zgrade Studentskog saveza

noseći najsmešniji šešir
koji sam ikad videla." (Smeh)

"Bio je strava.

I nosio si veliki znak Šajnerame -

studentske organizacije
za borbu protiv cistične fibroze" -

dobrotvorna organizacija
sa kojom godinama radim -

"i imao si punu kofu lizalica.

Šetao si i deli lizalice ljudima u redu
i pričao im o Šajnerami.

I odjednom si stigao do mene,
i samo si stao

i zagledao se. Bilo je jezivo."
(Smeh)

Ova devojka zna tačno o čemu pričam.
(Smeh)

"I onda si pogledao tipa pored mene,

nasmejao si se i izvukao lizalicu iz kante
pružio mu je, i rekao:

"Treba da daš lizalicu predivnoj ženi
koja stoji pored tebe.""

I rekla je: "Nikada u životu nisam videla
da se neko brže posrami."

Pocrveneo je kao rak
i nije hteo ni da me pogleda.

Samo je ovako ispružio lizalicu."
(Smeh)

"I osetila sam se tako loše zbog dečka
da sam uzela lizalicu

i čim sam to uradila
ti si sa ozbiljnim izrazom lica

pogledao moju mamu i tatu

i rekao: "Pogledajte to. Pogledajte.

Prvi dan kako nije kod kuće
i već uzima slatkiše od neznanca?!""

(Smeh)

I rekla je: "Svi su se pomamili.
6 metara u svakom pravcu

svi su počeli da urliču.

I znam da je ovo glupavo
i ne znam zašto ti ovo pričam,

ali tog trenutka kada su se svi smejali,

znala sam da ne treba da odustanem.

Znala sam da sam tu gde treba da budem,

i znala sam da sam kod kuće.

I nisam pričala sa tobom
nijednom za četiri godine od tog dana,

ali čula sam da odlaziš

i morala sam da ti kažem da si bio

neverovatno bitna osoba u mom životu
i nedostajaćeš mi. Srećno."

I dok ona odlazi, ja sam očaran.

I odmakne se oko dva metra,
okreće se, osmehne i kaže:

"Takođe bi trebalo da znaš i ovo.

Još uvek se zabavljam sa tim likom
nakon četiri godine." (Smeh)

Godinu i po nakon što sam se
preselio u Toronto

dobio sam pozivnicu za njihovo venčanje.

Evo u čemu je stvar.
Ja se toga ne sećam.

Ne sećam se tog trenutka,

a prekopao sam po sećanju
jer je to smešno

i trebalo bi da se sećam toga,
a ne sećam se.

To je bio takav transformišući trenutak
koji mi je otvorio oči, pomislio sam –

možda je najveći uticaj
koji sam ikada imao na nečiji život

bio trenutak kada je žena prišla strancu
četiri godine kasnije i rekla:

"Bio si neverovatno bitna osoba
u mom životu"

i to je bio trenutak koga se ni ne sećam.

Koliko vas ima trenutak sa lizalicom –

trenutak kada je neko
rekao ili uradio nešto

što je značajno poboljšalo vaš život?

U redu. A koliko vas je to reklo
osobi koja je to uradila?

Vidite, zašto da ne?
Slavimo rođendane,

gde je jedino što treba da uradite
da ne umrete 365 dana - (Smeh) -

a ipak dopuštamo ljudima
koji su nam poboljšali život

da šetaju okolo i da to ne znaju.

A svako od vas je bio katalizator
trenutka sa lizalicom.

Poboljšali ste nečiji život nečim

što ste rekli ili uradili,
a ako mislite da niste,

pomislite na ruke koje se nisu podigle
kada sam postavio to pitanje.

Vi ste samo jedna od osoba
kojima nisu rekli.

Ali zastrašujuće je da o sebi mislimo
kao tako moćnima.

Zastrašujuće je da pomislimo
da možemo toliko da značimo drugima

jer dok god liderstvo činimo većim od nas,

dok god držimo liderstvo iznad sebe,

dok god tvrdimo da ono
ima veze sa menjanjem sveta,

sebi dajemo izgovor da ga ne očekujemo

svakog dana od sebe i jedni od drugih.

Merien Vilijamson je rekla da
naš najveći strah nije da smo neadekvatni.

"Naš najveći strah je
da smo neizmerno moćni.

Naše svetlo nas plaši, a ne naša tama."

I danas vas pozivam da to prevaziđemo.

Treba da prevaziđemo svoj strah od toga

koliko neverovatno moćni
možemo biti u tuđim životima.

Moramo da prevaziđemo to
kako bismo krenuli dalje

i naša mala braća i sestre
i jednog dana i naša deca -

ili naša deca sada -
mogu da posmatraju i počnu da cene

uticaj koji možemo imati na živote drugih,

više od novca, moći, titula i uticaja.

Treba da redefinišemo liderstvo
u trenutke sa lizalicom,

koliko takvih trenutaka stvaramo,
koliko ih priznajemo,

koliko njih činimo unapred
i za koliko njih zahvaljujemo.

Jer doveli smo do toga da je liderstvo
menjanje sveta, a svet ne postoji.

Postoji samo šest milijardi
shvatanja sveta

i ako promenite samo jedno od njih,

shvatanje jedne osobe o tome
šta je sposobna da uradi,

shvatanje jedne osobe o tome
koliko je ljudima stalo do nje,

koliko moćan pokretač promene
može da bude na ovom svetu,

promenili ste celu stvar.

Ako možemo liderstvo
da shvatamo na taj način,

ako možemo tako da redefinišemo liderstvo,

mislim da možemo sve da promenimo.

To je jednostavna ideja,
ali ne mislim da je mala.

I hvala vam što ste mi dozvolili
da je danas sa vama podelim.