Naša nezdrava opsesija izborom

Suočavamo se s beskrajnim nizom izbora, što dovodi do osećanja anksioznosti, krivice i strepnje od neadekvatnosti - da možda činimo pogrešne izbore. Ali filozof Renata Salecl pita - da li je moguće da nas pojedinačni izbori odvlače od nečeg većeg - naše moći kao društvenih mislioca? Ovo je hrabar poziv na to da prestanemo da shvatamo lične izbore tako ozbiljno i da se usredsredimo na izbore koje činimo kao zajednica.

Kada sam se pripremala za ovaj govor,

potražila sam par citata

da bih ih podelila sa vama.

Dobra vest je da sam našla tri

koja su mi se posebno dopala.

Prvi je od Samjuela Džonsona
koji je rekao:

"Dok pravite svoj izbor u životu,

ne zaboravite da živite."

Drugi je od Eshila,
koji nas je podsetio

da je "sreća izbor koji zahteva trud",

a treći je od Gruča Marksa

koji je rekao:
"Ne bih odabrao da pripadam

bilo kojem klubu
koji bi me prihvatio za člana. "

Sada loša vest:

Nisam znala koji od tih citata

da odaberem i podelim sa vama.

Slatka anksioznost izbora.

U današnjim vremenima
postindustrijskog kapitalizma,

izbor, zajedno s individualnom slobodom

i idejom o samostalnom uspehu

je unapređen u ideal.

Uz to smo takođe uvereni

u beskrajni napredak.

Ali pod tom ideologijom je takođe

povećanje anksioznosti,

osećanja krivice,

osećanja neadekvatnosti,

da promašujemo u svojim izborima.

Nažalost, ova ideologija
individualnog izbora

nas je sprečila da razmišljamo
o društvenim promenama.

Izgleda da nas ona u stvari

veoma efikasno smiruje

kao političke i društvene mislioce.

Umesto da smo društveno kritični,

sve više se bavimo samokritikom,

ponekad do tačke samouništenja.

Kako to da je ideologija izbora

još uvek toliko jaka,

čak i među ljudima koji

nemaju mnogo stvari da biraju?

Kako to da se čak i ljudi
koji su siromašni

u velikoj meri identifikuju
s idejom izbora,

kao sa nekakvim racionalnim izborom

koji prihvatamo?

Ideologija izbora je vrlo uspešna

u otvaranju prostora za razmišljanje

o nekoj zamišljenoj budućnosti.

Dopustite mi da vam dam primer.

Moja prijateljica Manja,

za vreme studija na univerzitetu
u Kaliforniji,

zarađivala je

radeći za prodavca automobila.

Kada je Manja naišla

na tipičnog kupca, raspravljala bi s njim

o njegovom životnom stilu,

koliko želi da potroši,

koliko ima dece,

za čega mu auto treba?

Obično bi došli do dobrog rešenja

o savršenom autu.

Pre nego što bi Manjin kupac otišao kući

da podrobno razmisli o svemu,

ona bi mu rekla:

"Auto koji kupujete je za sada savršen,

ali za nekoliko godina,

kada vaša deca odu iz kuće,

kada budete imali malo više novca,

ovaj će drugi auto biti idealan.

Iako je to što sada kupujete super."

Većina Manjinih klijenata

koji su se vratili sledećeg dana

kupila je taj drugi auto,

koji im nije trebao

i koji je koštao daleko više.

Manja je postala tako uspešna
u prodaji automobila

da je ubrzo prešla na prodaju aviona.

(Smeh)

Znajući toliko o psihologiji ljudi,

to ju je dobro pripremilo

za sadašnji posao psihoanalitičara.

Zašto su Manjini klijenti
bili tako iracionalni?

Manjin uspeh je bio da je bila u stanju

da otvori sliku idealizovane budućnosti

u njihovim glavama,

sliku o njima samima

kad su već uspešniji, slobodniji,

i za njih je bio izbor
tog drugog automobila

kao da se približavaju tom idealu

u kojem kao da ih je Manja već videla.

Mi retko pravimo sasvim racionalne izbore.

Izbori su pod uticajem našeg nesvesnog,

naše zajednice.

Često biramo

nagađanjem šta će drugi ljudi

misliti o našem izboru?

Takođe biramo

gledajući šta su drugi izabrali

ili nagađamo šta je
društveno prihvatljiv izbor.

Zbog toga, mi u stvari

čak i posle toga što smo već izabrali,

recimo, kupili auto,

beskrajno čitamo recenzije o automobilima,

kao da se želimo uveriti

da smo napravili pravi izbor.

Biranje izaziva anksioznost.

Povezano je sa rizicima, gubicima.

Veoma je nepredvidljivo.

Zbog toga,

ljudi imaju danas sve više problema

pa ne biraju ništa.

Nedavno sam bila na svadbi

i upoznala mladu, lepu ženu

koja je odmah počela da mi priča
o svojoj anksioznosti tokom izbora.

Rekla mi je: "Trebalo mi je mesec dana

da se odlučim koju haljinu da obučem."

Onda je rekla: "Nedeljama sam istraživala

u kom hotelu da odsednem za tu jednu noć.

A sada, moram izabrati donatora sperme."

(Smeh)

Pogledala sam ženu u šoku.

"Donatora sperme? Čemu žurba?"

Rekla je: "Punim 40 krajem ove godine,

a bila sam tako loša
u biranju muškaraca u svom životu."

Pošto je izbor povezan s rizikom,

izaziva anksioznost,

i već je poznati

danski filozof Seren Kjerkegor

istakao da je anksioznost

povezana sa mogućom mogućnosti.

Mi mislimo da možemo sprečiti te rizike.

Imamo beskrajne analize tržišta,

projekcije budućih zarada,

čak i tržište, gde se radi o riziku,

slučajnosti, mislimo da možemo
racionalno predvideti

kako se kreće.

Rizik u stvari postaje vrlo traumatičan.

Prošle godine je moj prijatelj,
Bernar Herkur,

na univerzitetu u Čikagu
organizovao događaj,

konferenciju o ideji rizika.

On i ja smo bili zajedno na panelu

i neposredno pre izlaganja svojih radova -

nismo znali radove jedni drugih -

odlučili smo da shvatimo
slučajnost ozbiljno.

Tako smo obavestili našu publiku

da će ono što će se sada čuti

biti slučajno predavanje,

mešavina dva rada

pri čemu nismo unapred znali
šta je ko pisao.

Postavili smo konferenciju na takav način.

Bernar je pročitao svoj prvi pasus,

pa sam pročitala ja svoj prvi pasus,

Bernar je pročitao svoj drugi pasus,

pa ja svoj drugi pasus,

na taj način do kraja naših radova.

Bićete iznenađeni

da većina naše publike

nije mislila da je ono što su čuli

bilo sasvim slučajno predavanje.

Nisu mogli da veruju,

gledano s pozicije autoriteta,

da mi kao dva profesora,

tretiramo slučajnost ozbiljno.

Mislili su da smo radove
pripremali zajedno

i da se samo šalimo
da se radi o slučajnosti.

Živimo u vremenima s puno informacija,

ogromnim podacima,

mnogo znanja o unutrašnjosti naših tela.

Dekodirali smo genom.

Znamo o našim mozgovima više nego pre.

Ali iznenađujuće je da ljudi sve više

zatvaraju oči pred tim znanjem.

Neznanje i poricanje su u porastu.

S obzirom na sadašnje ekonomske krize,

mislimo da ćemo se probuditi

i da će sve biti isto kao i pre,

da nisu potrebne političke
i društvene promene.

Što se tiče ekološke krize,

mislimo da ništa ne treba
da se uradi ovog časa

ili da drugi treba da rade pre nas.

Ili čak i kada se ekološka kriza
već dogodi,

kao katastrofa u Fukušimi,

često imamo ljude koji žive
u istom okruženju

s istom količinom informacija,

i polovina će biti zabrinuta zbog zračenja

a polovina će ga ignorisati.

Psihoanalitičari vrlo dobro znaju

da ljudi začudo nemaju

strast za znanjem

već za neznanjem.

Šta to znači?

Recimo kad se suočavamo

sa životno opasnim bolestima,

puno ljudi ne želi za to da zna.

Radije bi negirali bolest,

zato nije baš mudro da im to saopštite

ako ne pitaju.

Iznenađujuće je da istraživanje
pokazuje da ponekad

ljudi koji negiraju svoju bolest

žive duže od onih koji racionalno odaberu

najbolji tretman.

To neznanje, međutim,

nije od velike pomoći na nivou društva.

Kad smo u neznanju o tome kuda idemo,

mnogo društvene štete
može biti prouzrokovano.

Povrh suočavanja sa neznanjem,

danas se takođe suočavamo

sa nekakvom očiglednošću.

Bio je to francuski filozof

Luj Altiser, koji je istakao

da ideologija funkcioniše na takav način

da stvara veo očiglednosti.

Pre nego što napravimo
bilo kakvu društvenu kritiku,

zaista je potrebno podići veo očiglednosti

i razmisliti malo drugačije.

Ako se vratimo na tu ideologiju

individualnog, racionalnog izbora

često prihvatamo

da je potrebno upravo tu

podići očiglednost

i razmišljati malo drugačije.

Često se pitam

zašto još uvek prihvatamo ideju
o uspešnom čoveku

na kojem se kapitalizam
oslanjao od početka?

Zašto mislimo da smo
stvarno takvi gospodari

svojih života da možemo racionalno

da napravimo idealan izbor,

da ne prihvatamo gubitke i rizike?

Za mene je vrlo šokantno
da ponekad vidim vrlo siromašne ljude,

koji na primer ne podržavaju ideju

da se bogati oporezuju više.

Vrlo često se oni identifikuju

s određenom vrstom mentaliteta lutrije.

Ok, možda ne misle da će im uspeti

u budućnosti, ali možda misle,

moj sin bi mogao postati novi Bil Gejts.

A ko bi hteo da oporezuje rođenog sina?

Ili, pitam se

zašto ljudi koji nemaju
zdravstveno osiguranje

ne prihvataju univerzalnu
zdravstvenu zaštitu?

Ponekad je ne prihvataju,

poistovećujući se sa idejom o izboru,

iako nemaju ništa da biraju.

Slavna izjava Margaret Tačer

je da ne postoji ništa kao društvo.

Društvo ne postoji, to su samo pojedinci

i njihove porodice.

Nažalost, ova ideologija
još uvek funkcioniše vrlo dobro,

zato siromašne ljude može biti

sramota zbog svog siromaštva.

Beskrajno se možemo osećati krivima

što ne biramo pravilno

i da zato nismo uspeli.

Anksiozni smo, jer smatramo
da nismo dovoljno dobri.

Zato naporno radimo,

provodimo duge sate na radnom mestu

i jednako duge sate na prepravljanju sebe.

Kada nas izbor učini anksioznim,

ponekad ga se jednostavno odreknemo.

Identifikujemo se s guruom

koji nam govori šta da radimo,

terapeutom za samopomoć,

ili prihvatamo totalitarnog vođu

koji deluje kao da se
oko izbora ne koleba,

već nekako zna šta radi.

Često me ljudi pitaju:

"Šta ste naučili proučavajući izbor?"

I važna poruka je da jesam naučila.

Kad razmišljam o biranju,

prestala sam da izbor
uzimam previše ozbiljno.

Prvo zato što sam shvatila
da mnogi moji izbori

nisu racionalni.

To je povezano s mojom podsvešću,

mojim nagađanjima o tome šta drugi biraju,

ili šta je društveno prihvatljiv izbor.

Takođe prihvatam ideju

da bi trebalo ići dalje

od razmišljanja o individualnim izborima,

da je vrlo važno da se promisli
o društvenim izborima,

jer nas je ova ideologija
individualnog izbora smirila.

Stvarno nas je sprečila da razmišljamo
o društvenim promenama.

Proveli smo toliko vremena
birajući stvari za sebe

i jedva se osvrnuli na

javne izbore koje možemo napraviti.

Ne smemo zaboraviti da je izbor

uvek vezan za promenu.

Možemo da napravimo
individualne promene,

ali možemo napraviti i društvene promene.

Možemo izabrati da imamo više vukova.

Možemo izabrati da promenimo našu okolinu

imajući više pčela.

Možemo izabrati da imamo
različite rejting agencije.

Možemo izabrati
da kontrolišemo korporacije

umesto što dozvoljavamo
da korporacije kontrolišu nas.

Imamo mogućnost da napravimo promene.

Počela sam citatom Samjuela Džonsona,

koji je rekao da kada u životu
pravimo izbor,

ne treba da zaboravimo da živimo.

Konačno, vidite,

imala sam izbor

jednog od tri citata

kojima sam htela
da započnem svoje predavanje.

Imala sam izbor,

takav kao što kao nacije i ljudi

takođe imamo izbore da promislimo

u kakvom društvu
želimo da živimo u budućnosti.

Hvala vam.

(Aplauz)