Obučavamo vojnike za rat. Hajde da ih osposobimo i da se vrate kući.

Pre nego što se vojnici pošalju u borbu, oni se osposobljavaju kako da funkcionišu u ekstremno opasnom okruženju. Međutim, takođe im je neophodna obuka kako da se vrate sa ratišta u civilno društvo, kaže psiholog Hektor Garsija. Koristeći iste principe po kojima se vojnici pripremaju za rat, Garsija pomaže ratnim veteranima koji pate od posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) da se vrate u normalan život.

Karlos,

marinac, veteran Vijetnamskog rata

koji je dobrovoljno služio u tri navrata
i svakog puta bio ranjavan.

Godine 1971. je penzionisan
iz medicinskih razloga

zbog toga što je imao
previše šrapnela u telu

koji su često aktivirali detektore metala.

Sledeće 42 godine je patio od noćnih mora,

ekstremne anksioznosti u javnosti,

izolacije, depresije.

Zloupotrebljavao je alkohol.

Tri puta se venčavao i razvodio.

Karlos je imao posttraumatski
stresni poremećaj (PTSP).

Ja sam postao psiholog kako bih pomogao
u smanjenju ljudske patnje

i zadnjih 10 godina se bavim problemima
uzrokovanim PTSP-om,

kakav su iskusili ratni veterani
kao što je Karlos.

Do skoro, jednostavno nije bilo
naučnih podataka o PTSP-u.

Tako da nismo znali šta da radimo.

Neke ratne veterane
smo tretirali jakim lekovima.

Druge smo hospitalizovali i uključivali
u standardnu grupnu terapiju,

a nekima smo jednostavno rekli:

„Idite kući i pokušajte da zaboravite
svoja neprijatna iskustva.“

U poslednje vreme probali smo
terapiju sa psima, terapiju u prirodi,

mnogo stvari koje mogu
privremeno smanjiti stres,

ali koje u dugoročnom pogledu
ne eliminišu simptome PTSP-a.

Međutim, stvari su se promenile.

Ovde sam da vam kažem da danas možemo
u potpunosti eliminisati PTSP,

ne samo da kontrolišemo simptome,

i to kod velikog broja veterana.

Nova naučna istraživanja
su uspela da pokažu,

objektivno, više puta,

koji postupci zaista uklanjaju simptome,
a koji to ne mogu.

Kako se ispostavilo,

najbolji tretmani za PTSP
koriste mnoge slične principe obuke

koje vojska korisiti
prilikom pripreme vojnika za rat.

Stvaranje rata

je nešto u čemu smo dobri.

Mi ljudi smo ratovali
i pre nego što smo zaista postali ljudi.

Od tada smo prešli put
od upotrebe sirove snage i kamenja

do razvoja najsofisticiranijih
i razarajućih oružanih sistema.

A da bismo osposobili naše vojnike
da koriste ovakva oružja,

koristimo najsavremenije metode obuke.

Dobri smo u vođenju rata.

A dobri smo i u obučavanju
naših vojnika da se bore.

Međutim, kada uzmemo u obzir
iskustvo ratnih veterana modernog doba,

uviđamo da nismo toliko dobri

u njihovoj pripremi da se vrate kući.

Zašto je to tako?

Naši preci su živeli okruženi konfliktima

i ratovali su na istom mestu
gde su i živeli.

Do skoro tokom naše evolucije,

skoro da nije bilo potrebe
da znamo kako da se vratimo iz rata

zato što se zaista nismo ni vraćali.

Srećom, danas najveći deo čovečanstva živi
u mnogo mirnijim društvenim zajednicama,

a kada negde postoji konflikt,
mi, naročito u SAD-u,

imamo mogućnosti da podvrgnemo
naše vojnike naprednim treninzima,

da ih ubacimo u borbu bilo gde na planeti,

a kada završe,

da ih prebacimo u mirnu urbanu sredinu.

Zamislite samo na trenutak
kako ovo zaista izgleda.

Razgovarao sam sa ratnim veteranima

koji su mi rekli da su jednog dana
bili u ekstremnim borbama u Avganistanu

gde su videli pokolj i smrt,

a samo tri dana kasnije
su se našli u situaciji

da nose ručne frižidere
na fudbalskim utakmicama svoje dece.

„Sjebavanje uma“ je najbolji izraz.

(Smeh)

To je najčešći termin koji sam čuo
da se koristi za opis takvog iskustva.

A to je zaista tako.

Dok naši vojnici provode bezbroj sati
pripremajući se za rat,

mi smo tek skoro shvatili

da je mnogima potrebna obuka
kako da se vrate u normalan život.

Kao i bilo koji trening, najbolji tretmani
PTSP-a zahtevaju ponavljanje.

U vojsci,

mi ne dajemo regrutima
jednostavno minobacače Mark-19

i kažemo: „Ovde je okidač,
evo ti municija i srećno.“

Ne. Obučavamo ih na strelištu
u specifičnim uslovima,

ponovo i ponovo i ponovo

sve dok držanje oružja i ciljanje mete

ne bude tako ukorenjeno
u njihovu mišićnu memoriju

da se može izvesti i bez razmišljanja,

čak i u najstresnijim situacijama
koje možete da zamislite.

To isto važi i za terapiju
baziranu na treninzima.

Prvi od ovih tretmana
je kognitivna terapija,

a to je jedna vrsta
mentalne rekalibracije.

Kada se veterani vrate kući iz rata,

njihov način poimanja sveta je prilagođen

na strahovito opasnije okruženje.

Tako da, kada pokušate da primenite
takav način poimanja na mirno okruženje,

dobijate probleme.

Počinjete da se davite u brigama
o opasnostima koje nisu prisutne.

Počinjete da ne verujete
svojoj porodici i prijateljima,

Nije da ne postoje opasnosti
u civilnom životu; ima ih.

Radi se o tome da je verovatnoća
susretanja tih opasnosti

u poređenju sa borbenim ratnim dejstvima

astronomski niža.

Tako da mi nikada ne savetujemo veterane
da sasvim odbace oprez.

Mi ih treniramo
kako da prilagode svoj oprez

u zavisnosti od toga gde se nalaze.

Ako se nađete u lošem kraju,

povećate opreznost.

Izlazak na večeru sa porodicom?

Vi je skroz smanjite.

Mi učimo ratne veterane
da budu veoma racionalni,

da sistematski odmere
realnu statističku verovatnoću

susreta sa, recimo,
improvizovanom eksplozivnom napravom

ovde, u mirnodopskoj Americi.

Sa dovoljno vežbe,
takve rekalibracije deluju.

Sledeći od ovih tretmana
je terapija izlaganjem,

a to je vrsta obuke na terenu

i najbrži od postojećih
delotvornih tretmana.

Sećate se Karlosa?

To je bio tretman koji je on izabrao.

I tako smo počeli da mu zadajemo vežbe

koje su izazov za njega:

odlazak u nabavku namirnica,

odlazak u tržni centar,

odlazak u restoran

sedeći okrenut leđima ka izlaznim vratima.

I, ono što je ključno,

ostajanje u ovakvim okruženjima.

Najpre je bio veoma anksiozan.

Hteo je da sedi na mestu
odakle bi mogao da osmatra prostoriju,

odakle bi mogao
da isplanira plan bekstva,

odakle bi mogao da se domogne
nekog improvizovanog oružja.

Hteo je da ode, ali nije.

Setio se svoje obuke u Marinskom korpusu

i prebrodio je svoju nelagodnost.

Svakog puta kad je radio ovo,
njegova anksioznost se umanjila,

a onda još malo i još malo

sve do kraja,

kada je u potpunosti ponovo naučio
kako da sedi na javnom mestu

i jednostavno uživa.

Takođe je preslušavao
snimke iz svojih borbi

iznova i iznova.

Preslušavao ih je sve dok ta sećanja
više nisu uzrokovala anksioznost.

Toliko je obradio svoja sećanja

da njegov mozak više nije morao
da se vraća na ta sećanja tokom spavanja.

A kada sam pričao sa njim
godinu dana nakon završenog tretmana,

rekao mi je:

„Doco, ovo je prvi put
u proteklih 43 godine

da nisam imao noćne more.“

Ovo se razlikuje od brisanja sećanja.

Ratni veterani će se uvek sećati
svojih traumatičnih doživljaja,

ali sa dovoljno vežbe,

ta sećanja nisu više toliko sirova
i bolna kao što su nekada bila.

Oni se emocionalno ne osećaju
kao da se to juče dogodilo,

a to je nemerljivo bolje za njih.

Međutim, to je često teško.

I kao i svaka druga obuka,
možda neće delovati na svakoga.

A postoje i problemi poverenja.

Ponekad me pitaju:

„Doco, ako niste bili tamo,
kako mi možete pomoći?“

Što je i razumljivo.

Međutim, kada se radi
o povratku u civilni život,

nije vam potreban neko koje već bio tamo.

Nije vam potrebna obuka
za operacije na bojnom bolju;

potrebna vam je obuka
o tome kako da se vratite kući.

Tokom poslednjih 10 godina mog rada,

imao sam dodira sa detaljima

najgorih iskustava
koje možete da zamislite

svakodnevno.

Nije uvek bilo lako.

Bilo je trenutaka kada sam osetio
da mi se srce slama

ili da sam se previše udubio.

No, ovi tretmani bazirani na obuci
deluju toliko dobro

da koliko god mi ovaj posao oduzima,
on mi čak i više vraća,

zato što vidim da je ljudima bolje.

Vidim kako se život ljudima transformiše.

Karlos sada može da uživa
u izlascima sa svojim unucima,

što je nešto što nije mogao da radi
čak ni sa svojom decom.

A ono što me zapanjuje
je da mu je posle 43 godine patnje

bilo potrebno samo 10 nedelja
intenzivne obuke da povrati svoj život.

A kada sam razgovarao
sa njim, rekao mi je:

„Znam da ne mogu
da vratim te godine nazad.

Ali koliko god dana
da mi je ostalo na zemlji,

mogu da ih proživim u miru.“

Takođe je rekao: „Nadam se
da mlađi veterani neće čekati

da potraže pomoć koja im je potrebna."

A tome se i ja nadam.

Jer...

ovaj život je kratak,

i ako ste imali sreće da preživite rat

ili bilo koju vrstu traumatskog iskustva,

dugujete sebi da lepo živite svoj život.

I ne treba da čekate da počnete
sa obukom koja vam je potrebna

da to ostvarite.

Najbolji način da se okonča
ljudska patnja uzrokovana ratom

je da se nikad ne ide u rat.

Ipak, još nismo stigli dotle kao vrsta.

Sve dok ne stignemo tamo,

psihička patnja koju stvaramo
kod naših sinova i kćerki

kada ih šaljemo u rat

može biti ublažena.

Međutim, moramo se postarati
da nauka, količina energije, vrednosti

koje ulažemo šaljući ih u rat

u najmanju ruku odražavaju

koliko kvalitetno ih pripremamo
da nam se vrate kući.

Toliko im dugujemo.

Hvala vam.

(Aplauz)