Kako vas dosada može dovesti do najblistavijih ideja

Da li vam se ponekad najkreativnije ideje rađaju dok pakujete veš, perete sudove ili ne radite ništa posebno? To se dešava zato što, kada vaše telo aktivira auto-pilota, mozak je zauzet stvaranjem novih neuronskih veza kojima se povezuju ideje i rešavaju problemi. Naučite da cenite dosadu dok slušate Manušu Zomorodi kako objašnjava povezanost između mentalne odsutnosti i kreativnosti.

Moj sin i Ajfon rođeni su
u razmaku od tri nedelje

juna 2007. godine.

I dok su rani usvajači
pravili redove ispred radnje,

čekajući da se dočepaju
ovog sjajnog novog uređaja,

ja sam bila zaglavljena u kući
punih ruku nečeg drugog

što je slalo neprestana obaveštenja,

(Smeh)

sa malim jadničkom sa stomačnim grčevima

koji bi spavao samo u kolicima
u pokretu uz potpunu tišinu.

Bukvalno sam šetala 15-25 km dnevno,

a višak kilograma
nakon trudnoće se istopio.

Taj deo je bio super.

Ali, čoveče, kako mi je bilo dosadno.

Pre majčinstva, bila sam novinarka

koja je trčala kad se Konkord srušio.

Bila sam jedna od prvih u Beogradu

kada se desila revolucija u Srbiji.

Sada sam bila iscrpljena.

Te šetnje su trajale nedeljama.

Tek nakon tri meseca takvog ritma
došlo je do nekakve promene.

Dok sam tabanala trotoarima,

i moj mozak je počeo da luta.

Počela sam da zamišljam šta bih radila
kada se konačno naspavam.

Tako su i grčevi postepeno prestali,

a ja sam konačno nabavila Ajfon

i sve one sate lutanja
pretočila sam u dela.

Pokrenula sam svoj posao iz snova
kao voditelj emisije na javnom radiju.

Dakle, više nije bilo
trčanja u ratne zone,

ali zahvaljujući mom novom smartfonu,

mogla sam da budem i majka i novinarka.

Mogla sam da budem na igralištu
i Tviteru istovremeno.

Dobro, kad sam razmišljala o tome,

kada je tehnologija preuzela primat,

tada sam udarila glavom u zid.

Volela bih da zamislite ovo -

vodite podkast i morate da dokažete

da je ulaganje dragocenih dolara
javnog radijskog servisa u vas

isplativa investicija.

Cilj mi je bio da desetostruko povećam
veličinu svoje publike.

Tako sam jednog dana počela da mozgam,

kao što i vi radite,

i ništa nisam smislila.

To nije bilo baš isto
kao blokčić za beleške, zar ne?

Nije baš da je bilo nečega
što čeka da se iskopa.

Prosto nije bilo ničega.

Onda sam počela da se prisećam:

„Kada sam zapravo poslednji put
imala dobru ideju?“

Da, bilo je to kada sam gurala
ona prokleta kolica.

Sad sam svaki prazan hod u toku dana
koristila za čačkanje telefona.

Proveravala sam naslove
dok sam čekala kafu s mlekom.

Ažurirala sam svoj kalendar
dok sam sedela na kauču.

Slanje poruka je svaki slobodan trenutak

pretvaralo u priliku da pokažem
svojim kolegama i dragom mužu

kako sam revnosna u slanju odgovora,

ili je barem bila prilika da pronađem
još jedan savršen kauč

za moju stranicu na Pinterestu.

Shvatila sam da mi nikada nije dosadno.

A inače, zar se ne dosađuju
samo dosadni ljudi?

Ali, onda sam počela da se pitam:

„Šta nam se zaista događa
kada nam je dosadno?“

Ili, još važnije: „Šta nam se dešava
ako nam nikada nije dosadno?

I šta bi se desilo ako bismo se potpuno
otarasili ovog ljudskog osećanja?“

Počela sam da razgovaram sa neurolozima
i kognitivnim psiholozima,

a ono što su mi rekli bilo je zapanjujuće.

Ispostavlja se da, kada vam je dosadno,

pokrećete mrežu u svom mozgu
tzv. „standardnog režima rada“.

Tako naše telo aktivira auto-pilota
dok slažemo veš

ili dok šetamo do posla,

ali tada zapravo naš mozak
postaje prilično aktivan.

Poslušajte dr Sandi Man,
koji proučava dosadu.

(Audio) dr Sandi Man:
Kada počnete da maštate

i dopustite umu da stvarno luta,

počnete da razmišljate
malčice van svesnog,

malčice u podsvesnom,

što omogućava stvaranje
malo drugačijih veza.

U stvari, to je baš strava.

Manuš Zomorodi: Baš strava, je l' da?

Ovo je dakle moj mozak
na magnetnoj rezonanci,

a saznala sam da u standardnom režimu
povezujemo nesrodne ideje,

rešavamo neke od naših gorućih problema

i radimo nešto što se zove
„autobiografsko planiranje“.

Tada se osvrćemo na svoj život,

beležimo bitne trenutke,
stvaramo lični narativ,

a zatim postavljamo ciljeve

i smišljamo potrebne korake
kako bismo ih ostvarili.

Međutim, sada kuliramo na kauču
i dok ažuriramo Gugl dokumenta

ili dok odgovaramo na e-mail.

To zovemo „odrađivanje gluposti“,

ali da čujemo šta neurolog,
dr Daniel Levitin, kaže da zapravo radimo.

(Audio) Dr Daniel Levitin:
Svaki put kada preusmerite pažnju

sa jedne na drugu stvar,

mozak mora da aktivira
neurohemijski prekidač

koji koristi hranljive materije u mozgu
da bi to ostvario.

Ako pokušavate da radite
više stvari istovremeno,

recimo, četiri ili pet stvari odjednom,

vi zapravo ne radite
četiri ili pet stvari odjednom

jer mozak ne funkcioniše na taj način.

Vi zapravo brzo prelazite
sa jedne stvari na drugu,

umanjujući pri tom neuronske resurse.

(Audio) MZ: Dakle, što više prelaza,
to se više troši glukoza?

(Audio) DL: Upravo tako, a imamo
ograničene zalihe te materije.

MZ: Pre 10 godina, pažnju na poslu
preusmeravali smo na svaka tri minuta.

Sada to činimo na 45 sekundi,

i to radimo po celi dan.

Prosečna osoba proverava imejl
74 puta dnevno

i menja zadatke na računaru

566 puta dnevno.

Sve to sam otkrila
u razgovoru sa profesorkom informatike,

dr Glorijom Mark.

(Audio) Dr Glorija Mark: Zaključili smo
da, kada su ljudi pod stresom,

skloni su da mnogo brže
preusmeravaju pažnju.

Takođe smo zaključili, što je čudno,

da što ljudi kraće spavaju,

to su više skloni da proveravaju Fejsbuk.

Tako da smo u tom
začaranom krugu, krugu navike.

MZ: Da li se taj krug može prekinuti?

Šta bi se desilo kada bismo
prekinuli taj začarani krug?

Možda bi moji slušaoci mogli
da mi pomognu da saznam.

Kada bismo povratili
sav taj prazan hod u toku dana,

da li bi nam to pomoglo
da probudimo svoju kreativnost?

Nazvali smo taj projekat
„Smoreni i blistavi“.

I očekivala sam da se priključi
nekoliko stotina ljudi,

a zapravo su hiljade ljudi
počele da se prijavljuju.

A rekli su mi da je razlog za to

taj što su bili zabrinuti
da je njihov odnos sa telefonima

prerastao pomalo
u „međuzavisnost“, da kažemo.

(Audio) Čovek: Odnos
između bebe i medvedića

ili druge plišane igračke

ili bebe koja se uželi majčinog naručja

kada više ne želi da je nosi stranac,

(Smeh)

takav je odnos između
mene i mog telefona.

(Audio) Žena: Svoj telefon posmatram
kao električni alat -

izuzetno korisno, ali opasno
ako njime ne rukujem pravilno.

(Audio) Druga žena:
Ako strogo ne vodim računa,

iznenada shvatim
da sam izgubila sat vremena

radeći nešto potpuno besmisleno.

MZ: Okej, ali da bismo stvarno
izmerili poboljšanje

potrebni su nam podaci, zar ne?

Jer tako se to danas radi.

Tako smo uz pomoć nekih aplikacija
rešili da izmerimo koliko vremena

svakodnevno provodimo uz telefone.

Ako smatrate da je ironično

to što sam molila ljude
da preuzmu drugu aplikaciju

kako bi manje vremena
provodili uz svoje telefone,

jeste, ali morate da se borite
njihovim oružjem.

(Smeh)

Dakle, pre nedelje izazova,

u proseku smo dva sata dnevno
koristili telefone

uz 60 posezanja za iste,

znate, za brzu proveru
da li mi je stigao novi imejl.

Evo šta je Tina, student na koledžu Bard,

otkrila o sebi.

(Audio) Tina: Do sada sam provodila

između 150 i 200 minuta dnevno
na svom telefonu,

i posezala za njim
70 do 100 puta dnevno.

I to je zaista zabrinjavajuće,

jer sam tako puno vremena
mogla da potrošim

radeći nešto korisnije, kreativnije,
nešto više za sebe,

jer kad koristim telefon
ne radim ništa važno.

MZ: Poput Tine, ljudi su počeli
da posmatraju svoje ponašanje.

Pripremali su se za nedelju izazova.

A tog ponedeljka, kad su se probudili

dočekala su ih uputstva
u prijemnom sandučetu,

da probaju jedan eksperiment.

Prvi dan:

„Stavi telefon u džep.“

Pusti telefon iz ruke.

Probaj da odstraniš refleks
da ga po ceo dan proveravaš,

samo na jedan dan.

Ako vam ovo zvuči jednostavno,

onda to niste ni probali.

Evo šta kaže Amanda Icko.

(Audio) Amanda Icko:
Kao da imam žmarce po celom telu.

Osećam se pomalo ludo,

jer sam primetila da uzimam telefon

kada prosto idem iz jedne sobe u drugu,

kada ulazim u lift,

pa čak i - ovog dela se posebno stidim

da kažem jasno i glasno -

kad sam u kolima.

MZ: Jaoj.

Da, ali kao što je Amanda saznala,

to što oseća žmarce
zapravo nije njena krivica.

To je upravo ponašanje koje je tehnologija
i predviđena da izaziva.

(Smeh)

Mislim, stvarno.

Evo šta kaže bivši dizajner
iz Gugla, Tristan Haris.

(Audio) Tristan Haris: Ako sam Fejsbuk,
ili Netfliks, ili Snepčet,

bukvalno imam hiljadu inženjera

čiji je posao da vam otmu što više pažnje.

Ja sam u tome veoma dobar

i ne želim da ikada prestanete.

Direktor Netfliksa je nedavno rekao:

„Naši najveći konkurenti
su Fejsbuk, Jutjub i san.“

(Smeh)

To znači da postoji milion mesta
koja vam odvlače pažnju

i vodi se rat za pridobijanje iste.

MZ: Znate taj osećaj -

završava se sjajna epizoda „Transparenta“

i zatim počinje sledeća,

a vi kažete sebi: „Okej, ostaću
još budan da pogledam i nju.“

Ili, grafikon na LinkedIn-u
vam pokazuje da ste veoma blizu

da kompletirate savršen profil,

pa vi dodajete još malo
ličnih informacija.

Kao što mi je jedan
dizajner UX-a rekao,

jedini ljudi koji svoje kupce
nazivaju „korisnicima“

su narko-dileri i tehnolozi.

(Smeh)

(Aplauz)

A korisnici, kao što znamo,
vrede puno para.

Evo šta kaže bivši menadžer
i kreator proizvoda u Fejsbuku,

Antonio Garsija Martinez.

(Audio) Antonio Garsija Martinez:
Izreka kaže - ako je nešto džabe,

onda ste vi proizvod;
vaša pažnja je proizvod.

Ali, koliko vredi vaša pažnja?

Zato bukvalno svaki put
kada se učita stranica,

ne samo na Fejsbuku
ili nekoj aplikaciji,

odmah se dešava aukcija,
milijardu puta dnevno,

za tačan iznos tog jednog pregleda.

MZ: Inače, prosečna osoba provede
dve godine svog života na Fejsbuku.

Da se vratimo na nedelju izazova.

Odmah smo primetili
da se rodila i neka kreativnost.

Da čujemo Njujorčanku, Lizu Alpert.

(Audio) Liza Alpert:
Bilo mi je valjda dosadno.

Iznenada sam pogledala u stepenište
koje je vodilo ka vrhu stanice

i, znate, posmislila sam,

upravo sam sišla tim stepenicama,
ali mogla bih da se vratim nazad

pa da se zatim ponovo spustim
i malo odradim vežbe.

To sam i uradila,

a imala sam malo više vremena,
pa sam to ponovila,

pa još jednom i tako 10 puta.

I odradila sam kompletan kardio trening.

ušla sam u voz R
osećajući se pomalo iscrpljeno,

ali, bila sam u fazonu,
kako se ranije nisam toga setila.

Kako je to moguće?

(Smeh)

MZ: Shvatila sam da kreativnost
ne podrazumeva isto za svakoga.

(Smeh)

Međutim, izazov trećeg dana
je svima bio najteži.

On se zvao „Izbriši tu aplikaciju“.

Skini tu aplikaciju - znaš koju,

onu koja te uvek okupira, koja te usisava,

ukloni je sa telefona,

makar samo na jedan dan.

Izbrisala sam igricu „Dve tačkice“
i umalo zaplakala.

(Smeh)

Da, oni koji igraju „Dve tačkice“
znaju o čemu pričam.

Ali, moj očaj nije bio usamljen.

(Audio) Drugi čovek:
Ja sam Lijam iz Los Anđelesa

i obrisao sam Tviter, Fejsbuk,
Instagram, Tamblr, Snepčet i Vajn

sa svog telefona u jednom naletu.

Isprva je to bilo neprijatno
emotivno iskustvo.

Osećao sam čudnu usamljenost
kada pogledam

prazan ekran zaključanog telefona
bez novih obaveštenja,

ali mi se mnogo dopalo
to što sam odlučujem

kada ću da pomislim na svoje
društvene mreže ili da ih posećujem,

ne dajući svom telefonu tu moć
da odlučuje umesto mene.

Dakle, hvala vam.

(Audio) Treća žena: Brisanje Tvitera
je bilo veoma tužno

i mislim da sam možda
poslednje godine na Tviteru

razvila određenu zavisnost,

a ovaj izazov „Smoreni i blistavi“
me je zaista naterao da to shvatim.

Nakon kraćeg, zaista groznog
osećaja odvikavanja,

poput glavobolje zbog nedostatka kofeina,

sada se divno osećam.

Imala sam divnu večeru sa porodicom

i nadam se da ću nastaviti konstruktivno
da koristim ove moćne alatke.

(Audio) Četvrta žena:
Nemam onaj osećaj griže savesti

koji imam kada znam
da dangubim na telefonu.

Možda ću početi sebi da postavljam
ovakve izazove i podsetnike svako jutro.

MZ: Mislim, da, zaista je to bio napredak.

Jedva sam čekala da vidim šta kažu cifre

na kraju nedelje.

Ali, kada su podaci stigli,

ispostavilo se da smo skratili,

u proseku,

samo šest minuta,

od 120 minuta dnevno na telefonima

na 114.

O, da. Juhu.

Zatim sam otišla do naučnika
pomalo nezadovoljna,

a oni su mi se samo nasmejali

i rekli da je promena ljudskog ponašanja

za tako kratko vreme

nerealno ambiciozna

i da je ono što sam postigla
daleko više od onoga što su očekivali,

jer su od samih cifara
mnogo važnije bile priče ljudi.

Ljudi su se osećali osnaženim.

Telefoni su im pretvoreni

od loših gospodara u obične alatke.

Zapravo, ono što su mladi rekli
bilo mi je najzanimljivije.

Neki od njih su mi rekli

da nisu prepoznali neke od emocija

koje su osećali tokom nedelje izazova,

jer, kad razmislite,

ako vam nije ni bio poznat
život bez internet veze,

možda nikada niste ni iskusili dosadu.

A to bi moglo da ima posledice.

Istraživači na USC-u su otkrili -
oni proučavaju tinejdžere

koji su na društvenim medijima
dok pričaju sa prijateljima

ili dok rade domaći,

i nakon dve godine,
oni su manje kreativni i maštoviti

u pogledu sopstvene budućnosti

i u pogledu rešavanja društvenih problema,
poput nasilja u komšiluku.

A zaista nam je potrebno
da ta naredna generacija

bude u stanju da se fokusira
na neke krupne probleme:

klimatske promene, ekonomsku nejednakost,

velike kulturološke razlike.

Nije ni čudo što su direktori
u jednoj IBM-ovoj anketi

prepoznali kreativnost
kao najvažniju lidersku veštinu.

Okej, evo i dobrih vesti -

ipak je 20 000 ljudi te nedelje
odradilo izazov „Smoreni i blistavi“,

90% je smanjilo minutažu na telefonu,

70% je imalo više vremena za razmišljanje.

Ljudi su mi rekli da su bolje spavali.

Osećali su se srećnije.

Omiljena mi je opaska jednog tipa
koji je rekao da se osećao

kao da se budi iz mentalne hibernacije.

Malo ličnih podataka i neurologije

dalo nam je dozvolu
da malo više budemo oflajn,

a malo dosade
nam je pomalo pojasnilo stvari

i nekima od nas pomoglo
da odredimo neke ciljeve.

Mislim, možda stalna internet povezanost

neće biti u trendu za nekoliko godina.

Međutim, u međuvremenu,
podučavanje ljudi, posebno dece,

kako da koriste tehnologiju
da unaprede svoje živote

i da sebe kontrolišu

mora biti deo digitalnog opismenjavanja.

Dakle, sledeći put kad odete
da proverite telefon

setite se da ako ne odlučite
kako ćete koristiti tehnologiju,

platforme će to učiniti umesto vas.

I zapitajte se:

„Šta zapravo želim?“

Jer ako je to provera imejla,
okej, proverite i završite s tim,

ali ako samo želite
da se razonodite od napornog posla

koji zahteva duboko razmišljanje,

napravite pauzu,

zagledajte se kroz prozor

i znajte da ste dok ne radite ništa

zapravo najproduktivniji i najkreativniji.

U početku to može delovati
malo čudno i neprijatno,

ali dosada zaista može
dovesti do blistavosti.

Hvala.

(Aplauz)