Да ли је Кини и САД суђено да се сукобе?

Бивши премијер Аустралије, Кевин Рад, дугогодишњи је проучавалац Кине. Он је имао јединствену прилику да посматра уздизање моћи Кине у претходних неколико деценија. Рад разматра да ли ће успон амбиција у Кини неизбежно довести до конфликта са осталим великим силама и предлаже другачији наратив.

Добар дан. Jа сам Кевин.

Долазим из Аустралије
и овде сам да помогнем.

(Смех)

Вечерас желим да испричам
причу о два града.

Први се зове Вашингтон, а други Пекинг.

Разлог је то што начин на који
ова два града формирају своју будућност

и будућност САД и Кине,

не утиче само на ове две државе,

већ и на све нас

и то онако како вероватно никада
нисмо ни помишљали:

кроз ваздух који удишемо,
воду коју пијемо,

рибу коју једемо, квалитет наших океана,

језике којима ћемо се споразумевати
у будућности,

послове које ћемо имати,
политичке системе које ћемо изабрати

и, наравно,
велика питања рата и мира.

Видите овог човека? Он је Француз.

Зове се Наполеон.

Пре неколико стотина година,

он је направио ово изузетно предвиђање:

„Кина је уснули лав

који ће потрести свет када се пробуди.”

Наполеон је неке ствари
погрешно предвидео,

али по питању ове је био савршено у праву.

Кина данашњице не само да је будна,

већ је стала на ноге и кренула у марш.

Питање за све нас је

где се Кина запутила

и какви ће бити наши односи
са овим гигантом 21. века.

Када почнете да посматрате бројеве, они
ће вам се у великој мери супротставити.

Предвиђа се да ће Кина постати,

било којим средствима -
паритетом куповне моћи, девизним курсом -

највећа светска економија

у наредној декади.

Они су већ највећа трговачка нација,

највећа нација извозник,

највећа произвођачка нација,

али и највећи одашиљач
емисија угљеника на свету.

Америка је на другом месту.

Зато, уколико Кина буде постала
највећа светска економија,

размислите о следећем:

То ће бити први пут

од када је овај човек
седео на енглеском трону -

Џорџ III,
не баш добар Наполеонов пријатељ -

да ћемо имати највећу светску економију

чији матерњи језик није енглески,

земљу која није западна,

земљу која није либерално-демократска.

Уколико не мислите да ће то утицати

на начин на који свет функционише,

лично сматрам да сте надувани,

а то не значи да сте из Колорада.

Укратко, наше вечерашње питање је

како да разумемо ову голему промену

за коју верујем да је највећа
у првој половини 21. века.

Она ће утицати на много ствари.

Она ће доћи до саме сржи.

То се дешава тихо.
То се дешава постојано.

У извесном смислу,
то се дешава неприметно,

док смо сви заокупљени

догађањима у Украјини
и догађањима на Блиском истоку,

догађањима са ИСИС-ом
и догађањима са ИСИЛ-ом,

као и будућношћу наше економије.

То је спора и тиха револуција.

Са великом променом
наступа и велики изазов,

а тај изазов је следеће:

могу ли ове две велике земље,

Кина и САД -

Кина,

Средње краљевство,

и САД,

Měiguó,

што на кинеском, успут,
значи „дивна земља”.

Размислите о томе - то је име
којим је Кина називала ову земљу

више од сто година.

Mогу ли ове две велике цивилизације,
ове две велике земље

да заправо исклешу заједничку будућност

за себе и за цео свет?

Укратко, да ли можемо
да исклешемо будућност

која је мирнодопска
и узајамно просперитетна

или гледамо у велики изазов

рата и мира?

Ја имам 15 минута
да решим проблем рата и мира,

што је мало мање времена

него што је овај човек имао
да напише књигу „Рат и мир”.

Људи ме питају зашто се дете
које је одрастало у руралној Аустралији

заинтересовало да учи кинески језик.

Па, из два разлога.

Ово је први:

крава Бетси.

Сад, Бетси је једна од крава
из стада које смо држали због млека

и са којим сам одрастао
у руралној Аустралији.

Видите ли ове руке?
Оне нису створене за пољопривреду.

Тако сам као веома млад открио
да рад на фарми, у ствари,

није за мене,
а Кина је била безбедна одступница

од каријера у аустралијској пољопривреди.

Ово је други разлог:

то је моја мама.

Да ли ико овде слуша шта им мајке причају?

Да ли је ико икада урадио
оно што им је мама рекла?

Ја сам то ретко чинио,

али ми је мама једног дана нешто рекла,

уручивши ми новине,

у којима је био наслов -
„Овде имамо велику промену”.

Та велика промена се односила
на улазак Кине у Уједињене нације.

Године 1971. сам напунио 14 година,

а она ми је уручила овај наслов.

Тада ми је рекла: „Разуми и научи ово,

јер ће то утицати на твоју будућност”.

Како сам био одличан у историји,

одлучио сам да је најбоља ствар
коју могу да урадим

да научим кинески.

Сјајна ствар везана за учење кинеског

је та што од учитеља добијете ново име.

И тако сам ја добио ово:

Kè, што значи „савладати” или „освојити”

и Wén, што је симбол
за књижевност и уметност.

Kè Wén, Освајач класика.

Има ли овде некога ко се зове Кевин?

Велики је напредак од Кевина
постати Освајач класика.

(Смех)

Цео живот су ме звали Кевин.

Да ли су вас звали Кевин цео живот?

Да ли бисте више волели
да вас зову Освајач класика?

Затим сам се придружио

аустралијском
Министарству спољних послова,

али где год је понос,
њему увек претходи пад.

Тако сам се обрео у амбасади у Пекингу,

па на путу ка Великој сали народа

са нашим амбасадором
који ме је замолио да будем преводилац

на његовом првом састанку
у Великој сали народа.

И тако сам се обрео тамо.

Ако сте икада били на кинеском састанку,

знате да је то једна гигантска потковица.
На челу су утицајни државници,

а на другом крају потковице
су не тако утицајни државници -

млађи почетници као што сам ја.

Тако је амбасадор започео говор
једном неелегантном фразом.

Рекао је: „Кина и Аустралија
тренутно уживају блискост

без преседана.”

Помислио сам:

„Ово звучи траљаво. Звучи чудно.”

„Ја ћу га дотерати.”

Напомена: никада немојте то да радите.

Требало је да звучи мало елегантније
и мало класичније,

па сам га ја превео овако.

[кинески]

На другом крају просторије
је наступио тајац.

Могао сам да видим утицајне државнике
на челу потковице

како су пребледели,

док се на другом крају,
где су седели млађи државници,

разлегао необуздан смех.

То се десило зато што сам ја реченицу

„Аустралија и Кина
тренутно уживају блискост

без преседана”,

у ствари, превео као „Аустралија и Кина

тренутно доживљавају фантастичан оргазам”.

(Смех)

То је био последњи пут
да су ме звали да преводим.

Међутим, у тој причици има мудрости,

која нас учи да чим помислите да знате
нешто о овој изузетној цивилизацији

чија историја траје последњих
5000 година у континуитету,

увек има нешто ново да се научи.

Историја ради против нас

када је у питању стварање

заједничке будућности САД-а и Кине.

Овај момак овде?

Он није ни Кинез ни Американац.

Он је Грк. Зове се Тукидид.

Он је написао историју пелепонеског рата,

где је забележио изузетно запажање

везано за Атину и Спарту.

„Оно што је учинило рат неизбежним
је успон Атине и страх

који је он узроковао у Спарти”.

Отуда имаму сву ту силну литературу
о нечему што се зове Тукидидова замка.

Овај човек? Он није ни Американац ни Грк.

Он је Кинез.

Зове се Сун Цу
и написао је „Умеће ратовања”.

Ова његова изјава испод
каже нешто у овом стилу:

„Нападај непријатеља када је неспреман;
наступај кад он то не очекује”.

Ствари за сада не стоје добро
по Кину и САД.

Овај човек је Американац.
Зове се Грејем Елисон.

Он је, у ствари, наставник у школи Кенеди

која се налази у Бостону.

Он тренутно ради само на једном пројекту
који се бави питањем

да ли Тукидидова замка
подразумева неизбежан рат

између сила у успону и великих сила
које су већ утемељене

и да ли је то питање
примењиво на односе Кине и САД.

То је кључно питање.

Грејем је истражио петнаест
историјских примера

од 1500-те године наовамо

како би изнашао преседане.

У 11 од 15 случајева,

да вам кажем,

они су завршили катастрофалним ратом.

Ви сад можете рећи: „Али, Кевине

- или, Освајачу класика -

то је било у прошлости.

Ми сада живимо у свету
међузависности и глобализације.

То се никада не може поновити.

Знате шта?

Историчари економије кажу
да је, у ствари,

тренутак у коме смо достигли
највишу тачку

економске интеграције и глобализације

био 1914. године,

пре него што се то десило.
Први светски рат -

отрежњујућа историјска рефлексија.

Онда, ако се позабавимо овим
великим питањем о томе

како Кина размишља и осећа се

и како се поставља према САД

и обратно,

како долазимо до основне одреднице:

како ове две земље и цивилизације

могу уопште да функционишу заједно?

Допустите ми да се прво позабавим

погледом Кине на САД
и остатак западног света.

Под један: Кина се осећа пониженом
од стране Запада

последњих стотинак година,

почевши од опијумских ратова.

После тога, западне силе
су насецкале Кину на комадиће,

тако да су се 20-их и 30-их
година прошлог века

натписи попут овога појавили
на улицама Шангаја.

[„Псима и Кинезима забрањен приступ”]

Како бисте се ви осећали као Кинез

у сопственој земљи
када видите овај натпис?

Кина такође верује и осећа,

као што се догодило 1919. године
на мировној конференцији у Паризу

када су немачке колоније враћене

земљама свих врста широм света,

а шта је са немачким колонијама у Кини?

Оне су, у ствари, додељене Јапану.

Када је Јапан напао Кину 30-их година,
свет је гледао на другу страну

и није га било брига
шта ће се десити са Кином.

Поврх тога, Кинези верују до данашњег дана

да САД и запад не прихватају

легитимитет њиховог политичког система

јер се он радикално разликује
од наших система

који су либерално-демократски.

Кина верује да САД и даље желе

да минирају њихов политички систем.

Кина такође верује

да је САД и њени стратешки партнери

спутавају око периферије.

Поврх свега тога, Кинези осећају

у самој сржи свог бића

да смо ми са колективног запада

превише проклето арогантни.

То ће рећи да ми не препознајемо
проблеме у сопственом систему -

у политици и економији -

и не оклевамо да упремо прстом
у неког другог.

Кинези, у ствари, верују
да смо ми са колективног запада

криви за поголемо лицемерје.

Наравно, када су
међународни односи у питању,

ствари никада нису једностране.

Постоји још једна земља у овој причи,
а она се зове САД.

Онда, како САД одговарају на горенаведено?

САД имају одговор на свако од ових питања.

На питање да ли САД спутавају Кину,

они одговарају: „Не! Погледајте историју
Совјетског Савеза. То је спутавање.”

Са друге стране, ми смо у САД и на западу

примили Кину у глобалну економију,

а поврх тога
и у Светску трговинску организацију.

САД и запад кажу да Кина није искрена

по питању права
на интелектуално власништво

и сајбер напада на САД и глобалне фирме.

Надаље, САД каже
да је кинески политички систем

фундаментално погрешан,

због фундаменталних одступања по питању

људских права, демократије
и владавине права које ми уживамо

у САД и на колективном западу.

Поврх свега тога, шта САД кажу?

Да се плаше да ће Кина,
када постане довољно моћна,

успоставити сферу утицаја у
југоисточној Азији и широј источној Азији,

истерати САД одатле

и, временом, када постане довољно моћна,

једнострано покушати да промени
правила глобалног поретка.

Осим свега тога, све је лепо и красно

у односима између САД и Кине.

Ту нема никавих проблема.

Ипак, изазов сада има
та дубоко укорењена осећања,

те дубоко укорењене емоције
и обрасце размишљања

које Кинези зову „Sīwéi” -
начин размишљања.

Како да изградимо основу
за заједничку будућност ове две ствари?

Ја просто кажем само ово:

то можемо да урадимо на основу

оквира конструктивног реализма
за заједничку сврху.

Шта под тим подразумевам?

Треба да будемо реалистични
по питању несугласица

и управљачког приступа који онемогућава

све ове разлике
да ескалирају у рат или конфликт

док не овладамо
дипломатским умећем да их решимо.

Треба да будемо конструктивни

у областима билатералног, регионалног
и глобалног ангажовања,

што ће направити
разлику за цело човечанство.

Треба да изградимо регионалну институцију
за сарадњу у Азији,

са азијско-пацифичком заједницом.

На светском нивоу, треба урадити више,

као што сте почели да радите
поткрај прошле године,

мерама против климатских промена

са руком у руци радије него
са стегнутим песницама.

Наравно, то се може десити
само ако имате заједничке механизме

и политичку вољу да постигнете тај циљ.

То се може постићи.

Али, питање је
да ли се само то може постићи.

То је оно што нам глава говори
да треба да урадимо,

али шта је са срцем?

Ја имам нешто искуства
по том питању код куће.

Знам како да покушате
да уједините две групе људи

који, искрено речено, нису ималe
много тога заједничког у прошлости.

Тада сам се извинио
староседеоцима Аустралије.

То је био дан за полагање рачуна
за аустралијску владу, парламент

и за аустралијски народ.

Након 200 година необузданог злостављања
староседеоца Аустралије,

било је крајње време да се ми,
бели људи, извинимо.

Битна ствар...

(Аплауз)

Битна ствар које се сећам
је да сам гледао у очи

све те староседеоце који су дошли

да чују ово извињење.

Било је изузетно видети, на пример,

старицу која ми је причала приче
из времена када је имала пет година

и када је дословно отета од родитеља,

као ова дама овде.

За мене је било изузетно
што сам могао да загрлим

и пољубим старешине староседелаца
како су улазили у зграду парламента.

Једна жена ми је рекла

да је то био први пут у њеном животу
да ју је белац пољубио,

а било јој је преко 70 година.

То је страшно.

Онда сам се сетио једне породице
која ми је рекла:

„Знате, возили смо се
са далеког севера све до Канбере,

кроз земљу сељака,

како бисмо дошли на овај догађај.”

„На путу назад, после извињења,
застали смо у кафићу да попијемо шејк.”

Ушли су у кафић тихо, несигурно, опрезно

и помало узнемирени.

Мислим да знате о чему причам.

Али дан након извињења, шта се десило?

Сви присутни у кафићу, сваки белац

устао је и аплаудирао.

Нешто се десило у срцу
тих људи у Аустралији.

Белци, наше браће и сестре староседеоци

и ми нисмо решили ове проблеме заједно.

Али допустите ми да кажем,
нови почетак је био могућ

јер нисмо размишљали само главом,

већ и срцем.

Како се то уклапа у ово велико питање

које су нас питали да вечерас размотримо,

питање будућности односа САД и Кине?

Глава каже да пут напред постоји.

Глава каже да постоји политички оквир,
заједнички наратив,

механизам редовних самита

и да њих треба да се држимо
и да их побољшамо,

али срце такође мора да нађе начин
да поново осмисли могућности

америчко-кинеских веза,

као и будућег кинеског учешћа у свету.

Понекад је, људи, само потребно
да верујемо у исход

иако не знамо где ће нас то довести.

У Кини се не прича о кинеском сну.

У Америци, сви смо чули за појам
„амерички сан”.

Мислим да је време да широм света

почнемо да размишљамо
о нечему што би се могло назвати

сан за целокупно човечанство

јер, ако то урадимо,

можемо да променимо

начин на који видимо једни друге.

[кинески]

То је мој изазов за Америку.
То је мој изазов за Кину.

То је мој изазов за све нас,

али мислим да где има воље
и где има маште

можемо да то претворимо у будућност

засновану на миру и напретку,

а не да опет поновимо

трагедије рата.

Захваљујем вам се.

(Аплауз)

Крис Андерсон: Хвала најлепше.
Хвала најлепше.

Изгледа да ви сами играте улогу
у премошћавању овог јаза.

На известан начин,
ви сте на јединственом положају

да разговарате са обема странама.

Кевин Рад: Па, ми Аустралијанци
смо најбољи у организовању пића.

Ако их доведете у једну собу,
ми ћемо предложити ово и оно,

а онда ћемо донети пиће.

Али не, видите, за све нас
који смо пријатељи

ових двеју земаља - Америке и Кине -

ви можете да урадите нешто.

Можете да допринесете практично,

а сви ви добри људе овде,

следећи пут када сретнете
некога из Кине,

седите и попричајте са њима.

Научите нешто о земљи из које долазе
и о њиховом размишљању,

а мој изазов за све Кинезе

који ће једном одгледати овај TED говор

је да ураде то исто.

Две стране које желе да промене свет
заправо могу да направе огромну разлику.

Они од нас који су у средини
могу да направе мали допринос.

КА: Све најбоље, пријатељу. Хвала.

КР: Хвала. Хвала свима.

(Аплауз)