Закони које сексуални радници заиста желе

Сви имају мишљење о томе како донети законе о сексуалном раду (да ли га треба легализовати, забранити или опорезовати), али шта сами радници мисле да је најбоље? Активиста Тони Мек објашњава четири законска модела који се користе широм света и показује нам модел за који верује да ће најбоље функционисати да сексуални радници буду безбедни и који ће понудити веће самоодређивање. „Ако вас интересују родна равноправност, сиромаштво, миграција или јавно здравље, онда су вам права сексуалних радника важна“, каже она. „Направите места за нас у вашим покретима.“ (Теме за одрасле)

Желим да причам о сексу у замену за новац.

Нисам као већина људи
које сте раније слушали

како говоре о проституцији.

Нисам полицајац или социјални радник.

Нисам професор на факултету,
новинар или политичар,

а као што сте вероватно схватили
из Марјамине најаве,

нисам ни монахиња.

(Смех)

Већи део ових људи ће вам рећи
да је продавање секса деградирајуће,

да нико никада не би изабрао то да ради,

да је опасно, да се жене
злоупотребљавају и буду убијене.

Заправо, већи део ових људи би рекао:

„Треба да постоји закон
који ово забрањује!“

Можда вам то звучи разумно.

Мени је звучало разумно
до последњих месеци 2009. године,

када сам радила на два безизлазна
посла за минималну плату.

Сваког месеца би моје плате
само покриле мој дозвољени минус.

Била сам исцрпљена,
а мој живот није никуда водио.

Као и многи пре мене,

одлучила сам да је секс
у замену за новац боља опција.

Немојте ме схватити погрешно,

радије бих уместо тога добила на лутрији.

Међутим, није било најаве
да ће се то десити у догледно време,

а требало је да платим кирију.

Тако сам се пријавила
за прву смену у јавној кући.

У годинама које ће проћи,

имала сам пуно времена за размишљање.

Разматрала сам представе
које сам имала о проституцији.

Размишљала сам о пристанку

и природи посла у капитализму,

о неравноправности полова

и сексуалном и репродуктивном раду жена.

Доживела сам експлоатацију
и насиље на послу.

Размишљала сам о томе шта је потребно

да се други сексуални радници
заштитили од овога.

Можда сте и ви размишљали о њима.

У овом говору,

спровешћу вас кроз четири главна
законска приступа

који се примењују
на сексуални рад широм света

и објаснити зашто не функционишу,

зашто забрана сексуалне индустрије
заправо погоршава свако зло

којем су сексуални радници подложни.

Затим ћу вам испричати о томе шта ми,
као сексуални радници, заправо желимо.

Први приступ је потпуна криминализација.

Половина света,

укључујући Русију, Јужну Африку
и већи део Америке,

регулише сексуални рад
кроз криминализацију свих укључених.

То су, дакле, продавац,
купац и трећа страна.

Законодавци се у овим земљама
изгледа надају

да ће страх од хапшења
одвратити људе од продаје секса.

Међутим, ако сте приморани
да бирате између поштовања закона

и прехрањивања себе и своје породице,

радићете овај посао
без обзира на то и ризиковаћете.

Криминализација је замка.

Тешко је добити конвенционални посао
када имате криминални досије.

Потенцијални послодавци
вас неће запослити.

Под претпоставком
да вам и даље треба новац,

остаћете у флексибилнијој,
незваничној економији.

Закон вас спречава
да наставите да продајете секс,

што је у потпуној супротности
са оним што покушава да учини.

Ако сте криминализовани, остајете изложени
малтретирању од стране саме државе.

На многим местима се може десити
да сте присиљени на плаћање мита

или чак на секс са полицајцем

да бисте избегли хапшење.

Има доказа да су полиција
и чувари у затворима у Камбоџи, на пример,

излагали сексуалне раднике

стварима које се могу
једино описати као мучење -

претње оружјем,

батинање, електрични шокови, силовање

и ускраћивање хране.

Још једна забрињавајућа ствар -

ако продајете секс на местима
попут Кеније, Јужне Африке или Њујорка,

полицајац вас може ухапсити
ако вас ухвати да носите кондоме са собом,

јер се кондоми законски могу користити
као доказ да продајете секс.

Очигледно, ово повећава ризик од ХИВ-а.

Замислите да знате, ако вас ухапсе
због поседовања кондома,

да ће се то користити против вас.

То је прилично снажан подстицај
да их оставите код куће, зар не?

Сексуални радници који тамо раде
приморани су да врше тежак избор

између ризиковања да их ухапсе
или ризичног секса.

Шта бисте ви изабрали?

Да ли бисте спаковали кондоме
када идете на посао?

Шта ако сте забринути

да би вас полицајац могао силовати
када вас уведе у комби?

Други приступ регулисању
сексуалног рада у овим земљама

је делимична криминализација,

при чему су куповина
и продаја секса легални,

али су активности које их окружују,

као што су вођење јавне куће
или салетање муштерија на улици забрањени.

Закони као што су ови,

а имамо их у Британији и Француској,

у суштини говоре сексуалним радницима:

„Хеј, не смета нам да продајете секс,

али осигурајте да то радите
иза затворених врата

и потпуно сами.“

Вођење јавне куће се, успут,

дефинише само као рад два или више
удружена сексуална радника.

Ако то постане нелегално,
то значи да многи од нас раде сами,

што нас очигледно чини подложнима
насилним преступницима.

Међутим, ми смо подложни нападима

и ако одаберемо да прекршимо закон
ако се удружимо док радимо.

Пре пар година,

моја пријатељица је била нервозна
након што су је напали на послу,

те сам јој рекла да може да се виђа
са клијентима неко време у мом стану.

Током тог периода,

још један момак је подивљао.

Рекла сам му да оде или ћу звати полицију,

а он је погледао у нас две и рекао:

„Ви, девојке, не можете
да зовете полицајце.

Радите заједно. Ово место је нелегално.“

Био је у праву.

На крају је отишао
а да није постао физички насилан,

али сазнање да кршимо закон

дало је моћ том човеку да нам прети.

Био је сигуран да ће му то проћи.

Забрана уличне проституције
такође наноси више зла

него што га спречава.

Као прво, да би избегли хапшење,

улични радници ризикују
да би избегли да их примете,

а то значи да раде сами

и на изолованим локацијама,
као што су мрачне шуме,

у којима лако постају мете напада.

Ако вас ухвате да продајете секс
на отвореном, плаћате казну.

Како да платите казну
ако се поново не вратите на улицу?

Потреба за новцем вас је натерала
на одете на улицу на почетку.

Тако се казне гомилају

а ви сте заробљени у врзином колу

продаје секса да бисте платили казне
које сте добили због продаје секса.

Дозволите да вам испричам о Маријани Попи

која је радила у Редбриџу
у источном Лондону.

Уличне раднице у њеном крају
би обично чекале на клијенте у групама

због сигурности у гужви

и да би упозоравале једна другу
како да избегну опасне типове.

Међутим, током полицијске акције

против сексуалних радника
и њихових клијената,

била је приморана да ради сама
да би избегла хапшење.

Изболи су је на смрт рано ујутру
29. октобра 2013. године.

Остала је да ради касније него обично

да би покушала да исплати казну
коју је добила због салетања клијената.

Па, ако их криминализовање
сексуалних радника погађа,

зашто не криминализовати
само људе који купују секс?

Ово је циљ трећег приступа
о ком желим да говорим,

шведски или нордијски модел
закона о сексуалном раду.

Идеја иза овог закона

је да је продаја секса суштински штетна,

те заправо помажете сексуалним радницима
ако отклоните ову могућност.

Упркос растућој подршци

ономе што се често описује
као приступ „крајњи захтев“,

не постоји доказ да ово функционише.

У Шведској има исто онолико проституције
као што је било и раније.

Зашто је то тако?

Због тога што људи који продају секс

често немају другу могућност да зараде.

Ако вам је потребан тај новац,

једини резултат
који ће смањење посла имати

је да ће вас натерати да снизите цене

или понудите рискантније сексуалне услуге.

Ако вам треба више клијената,

можда ћете потражити помоћ менаџера.

Па, видите, уместо заустављања

онога што се често преводи као подвођење,

закон као што је овај заправо дају замах

потенцијално насилним трећим странкама.

Да бих била безбедна у свом послу,

покушавам да не закажем састанак

са неким ко ме зове са скривеног броја.

Ако је то састанак у кући или хотелу,

покушавам да добијем пуно име и детаље.

Ако бих радила под шведским моделом,

клијент би био превише уплашен
да ми да ту информацију.

Можда не бих имала другог избора

до да прихватим састанак са човеком
коме се не може пратити траг

ако се касније испостави да је насилан.

Ако вам је потребан новац,

треба да заштитите
своје клијенте од полиције.

Ако радите напољу,

то значи да радите сами
или на изолованим локацијама,

као да радите у супротности са законом.

То би могло значити
да ћете брже ући у кола;

мање времена за преговарање
значи да ћете доносити брзе одлуке.

Да ли је овај момак опасан
или само нервозан?

Да ли можете да приуштите
преузимање ризика?

Да ли можете да приуштите
да га не преузмете?

Нешто што често чујем је:

„Проституција би била у реду

ако бисмо је озаконили и регулисали.“

Тај приступ називамо легализацијом

и користе га државе
као што су Холандија, Немачка

и Невада у Америци.

То, међутим, није сјајан модел
за људска права.

Код проституције коју контролише држава,

комерцијални секс може да се деси

у законом одређеним
подручјима или местима,

а сексуални радници морају
да се придржавају посебних ограничења,

као што су регистрација
и насилне здравствене провере.

Регулација звучи сјајно на папиру,

али политичари намерно доносе законе
везане за сексуалну индустрију

који су скупи и које је тешко поштовати.

То ствара двоструки систем,
легални и нелегални рад.

Ми то понекад зовемо
„потајна криминализација“.

Богати власници јавних кућа
са добрим везама

могу да се придржавају закона,

али маргинализованији људи мисле
да је кроз ове обруче немогуће проћи.

Чак и када је то у принципу могуће,

добијање дозволе и одговарајућег места
захтева време и кошта.

То неће бити опција

за неког ко је очајан
и коме је новац потребан вечерас.

То би могла избеглица или особа
или која бежи од насиља у породици.

У овом двоструком систему,

најугроженији људи су приморани
на нелегалан рад,

те су и даље изложени
свим опасностима криминализације

које сам раније поменула.

Дакле.

Изгледа као да сви покушаји контроле

или спречавања секса да се не деси

чине да су ствари за људе
који продају секс опасније.

Страх од органа реда тера их
да раде сами на изолованим локацијама

и дозвољава клијентима,
па чак и полицајцима

да постану насилни
јер знају да ће им то проћи.

Казне и криминални досијеи терају људе
да наставе да продају секс

уместо да им помогну да престану.

Акције полиције усмерене на купце
терају продавце у опасне ризике

и право у руке
потенцијално насилних менаџера.

Ови закони такође појачавају стигму
и мржњу према сексуалним радницима.

Када је Француска привремено увела
шведски модел пре две године,

просечни грађани су то видели као знак

да покрену самосталне нападе

на људе који раде на улици.

У Шведској, истраживања мњења показују

да значајно већи број људи тренутно
жели да се сексуални радници ухапсе

него што је то био случај
пре доношења овог закона.

Ако је забрана оволико штетна,

можете се запитати
зашто је толико популарна.

Као прво, сексуални рад јесте
и увек је био стратегија преживљавања

за свакакве непопуларне мањинске групе -

обојене људе,

мигранте,

људе са инвалидитетом,

ЛГБТ људе,

посебно трассексуалне жене.

Ово су групе које се приказују
у најгорем светлу

и које се кажњавају
кроз прохибиционистичке законе.

Не мислим да је ово случајно.

Ови закони имају политичку подршку

баш због тога што погађају људе

које гласачи не желе да виде
или за које не желе да знају.

Због чега би другог људи
подржавали прохибицију?

Па, много људи разумљиво страхује
због трговине људима.

Народ мисли да странкиња
киднапована и продата у сексуално робље

може да се спаси затварањем
целокупне индустрије.

Па, попричајмо о трговини људима.

Насилни рад се јавља
у многим индустријама,

посебно у оним у којима су радници
мигранти или друге угрожене групе,

а овиме се треба бавити.

То се најбоље може учинити
кроз законодавство

које је усмерено
на ова појединачна питања,

а не кроз целокупну индустрију.

Када се 23 непријављених
кинеских миграната

удавило док су сакупљали шкољке
у заливу Моркамб 2004. године,

није било позива да се забрани
целокупна индустрија морске хране

да би се спасиле жртве трговине људима.

Очигледно је да је решење
пружање радницима веће законске заштите,

што би им дозволило
да се одупру злостављању

и да га пријаве властима
без страха од хапшења.

Начин на који се термин
„трговина људима“ користи

подразумева да је сва недокументована
миграција у проституцију насилна.

Заправо, многи мигранти су донели одлуку,

због финансијских потреба,

да се предају у руке трговаца људима.

Многи ово чине потпуно свесни

да ће продавати секс
када стигну на своју дестинацију.

И да, често се може десити

да ови трговци људима
захтевају претерано високо плаћање,

присиле мигранте да раде
посао који не желе

и злостављају их када су угрожени.

То важи за проституцију,

али и за пољопривредни рад,

услужни рад и кућне послове.

На крају крајева, нико не жели
да буде приморан да нешто ради,

али то је ризик који је већина миграната
вољна да прихвати

због онога што остављају иза себе.

Ако би људима било дозвољено
да мигрирају легално,

не би морали да поверавају животе
трговцима људима.

Проблем се јавља
код криминализације миграције,

као што је случај и са криминализацијом
самог сексуалног рада.

Ово је лекција из историје.

Ако покушавате да забраните нешто
што људи желе или им треба,

било да је то конзумирање алкохола,
прелажење граница,

абортирање

или продаја секса,

стварате више проблема него што решавате.

Забрана једва да прави разлику

за групу људи који заправо
раде ове ствари,

али чини огромну разлику

у томе да ли ће или неће бити
безбедни када то раде.

Због чега би другог људи
подржавали забрану?

Као феминисткиња,
знам да је сексуална индустрија место

дубоко укорењене друштвене неједнакости.

Чињеница је да је већина људи
која купује секс мушкарци са новцем,

а да су већи део продаваца жене без новца.

Можете се сложити са свим тим,
а ја се слажем,

а и даље мислити
да је забрана грозна политика.

У бољем свету са више једнакости,

можда би било далеко мање људи
који продају секс да би преживели,

али не можете једноставно законом
увести постојање бољег света.

Ако је некоме потребно
да продаје секс јер је сиромашан,

зато што је бескућник,

без документације
и зато што не може да нађе легалан посао,

одузимање те могућности
их не чини мање сиромашнима,

не обезбеђује им дом

нити им мења имигрантски статус.

Људе брине то да продаја секса деградира.

Запитајте се да ли више деградира од глади

или гледања своје деце како гладују?

Нема позива да се богатим људима
забрани да унајмљују дадиље

или раде маникир,

иако су већи део људи који раде
тај посао сиромашне мигранткиње.

Чињеница да сиромашне мигранткиње
продају секс посебно чини

да се неке феминисткиње не осећају добро.

Разумем због чега

сексуална индустрија
изазива снажна осећања.

Људи имају разна компликована осећања

када се ради о сексу.

Међутим, не можемо стварамо законе
само на основу осећаја,

посебно не мимо људи

на које ти закони заправо утичу.

Ако се усредсредимо
на укидање сексуалног рада,

на крају нас више брине
специфична манифестација

родне неравноправности,

уместо да бринемо о основним узроцима.

Људи се заиста замисле над питањем:

„Па, да ли би желео
да твоја ћерка то ради?“

То је погрешно питање.

Уместо тога, замислите да она то ради.

Колико је сигурна ноћу док ради?

Зашто није безбеднија?

Па, прегледали смо потпуну,

делимичну криминализацију,

шведски или нордијски модел

и легализацију

и то како све то узрокује штету.

Нешто што никада нисам чула
као питање је:

„Шта сексуални радници желе?“

На крају крајева, ми смо ти
које ови закони погађају највише.

Нови Зеланд је декриминализовао
сексуални рад 2003. године.

Веома је битно запамтити

да декриминализација
и легализација нису иста ствар.

Декриминализација значи уклањање закона

који кажњаво циљају сексуалну индустрију

уместо да третирају сексуални рад
као било коју врсту посла.

На Новом Зеланду, људи могу
да се удружују због безбедности,

а послодавци сексуалних радника
одговарају држави.

Сексуални радник може да одбије
састанак са клијентом било када,

из било ког разлога,

а 96% уличних радника

извештава да осећају
да им закон штити права.

На Новом Зеланду заправо нема повећања

у броју људи који су сексуални радници,

али је декриминализација посла
учинила да је много безбеднији.

Међутим, лекција са Новог Зеланда

није само да је његово
законодавство добро,

већ да је, што је најбитније,

написано у сарадњи
са сексуалним радницима,

тј. „Новозеландским
колективом проститутки“.

Када се радило о побољшању
безбедности сексуалних радника,

били су спремни да то чују
управо од самих сексуалних радника.

Овде, у Британији,

део сам група које воде сексуални радници,

као што је „Отворени универзитет
сексуалних радника“

и „Енглески колектив проститутки“.

Ми смо део светског покрета

који захтева декриминализацију
и самоопредељење.

Универзални симбол нашег покрета
је црвени кишобран.

У захтевима нас подржавају светска тела

као што је програм УН-а
за борбу против сиде,

Светска здравствена организација
и Амнести интернешнал.

Ипак, треба нам још савезника.

Ако вас интересује родна равноправност,

сиромаштво, миграција или јавно здравље,

онда би права сексуалних радника
требало да вас се тичу.

Направите места за нас у својим покретима.

То не значи само да слушате
сексуалне раднике када причамо,

већ и појачавање наших гласова.

Одуприте се онима који нас ућуткавају,

онима који кажу да је проститутка
или превелика жртва,

превише оштећена да би знала
шта је добро по њу,

или превише привилегована

и удаљена од стварно тешке ситуације,

да не представља милионе жртава
без права гласа.

Разлика између жртве
и оснажене особе је имагинарна.

Постоји само да би дискредитовала
сексуалне раднике

и олакшала наше игнорисање.

Нема сумње да многи међу вама
раде да би зарадили.

Па, и сексуални рад је рад.

Као и ви,

неки међу нама воле свој посао,

неки га мрзе.

Напослетку, већи део нас има
помешана осећања.

Ипак, то како се осећамо
у вези са својим послом

није поента,

а шта други људи осећају
у вези са нашим послом сигурно није.

Важно је да имамо право
да смо безбедни док радимо

и да радимо под својим условима.

Сексуални радници су стварни људи.

Доживљавамо компликоване ствари

и имамо компликоване реакције
на ове доживљаје,

али наши захтеви нису компликовани.

Можете питати
скупу пословну пратњу у Њујорку,

раднице у јавним кућама у Камбоџи,
уличне раднице у Јужној Африци

и сваку девојку
са мог старог посла у Сохоу

и сви ће вам они рећи исту ствар.

Можете разговарати са милионима
сексуалних радника

и са безброј организација
које воде сексуални радници.

Желимо потпуну декриминализацију
и радна права као радници.

Ја сам само једна сексуална радница
на бини данас,

али доносим поруку из свих делова света.

Хвала вам.

(Аплауз)