Papir pobeđuje plastiku? Nov način razmišljanja o okolini

Većina nas želi da uradi pravu stvar kada se radi o okolini. Ali stvari nisu toliko jednostavne poput biranja papirne kese, kaže planer održivosti, Lejla Akaroglu. Ovo je smeo poziv da se otrgnemo od mitova i da razmišljamo više kako bismo stvorili proizvode i sisteme koji će olakšati planeti.

Zamislite da ste u supermarketu,

kupujete neke namirnice,

i data vam je opcija

između najlonske i papirne kese.

Koju ćete izabrati ukoliko želite

da uradite pravu stvar za okolinu?

Najveći broj ljudi izabraće papir.

Hajde da razmislimo zašto.

Za početak, smeđ je.

Zbog toga mora biti dobar za okolinu.

Biorazgradiv je. Može se ponovo koristiti.

U nekim slučajevima, može se reciklirati.

Kad ljudi pogledaju najlonsku kesu,

verovatno misle nešto od ovoga,

što svi znamo da je apsolutno užasno,

i trebalo bi po svaku cenu da izbegavamo

ove vrste zagađivanja prirode.

Ali ljudi često ne pomišljaju

na nešto ovakvo,

što je suprotna strana ovog gledišta.

Kada proizvodimo materijale,

moramo ih uzeti iz prirode,

i za to nam je potrebna
gomila uticaja na prirodu.

Vidite, dešava se da, kada moramo

da napravimo složene izbore,

mi ljudi volimo veoma jednostavna rešenja,

i zbog toga najčešće i tragamo za njima.

Ja radim u oblasti dizajna.

Savetujem dizajnere

i inovatore o održivosti,

i svi mi uvek kažu: ,,O, Lejla,

ja samo želim eko-materijal.''

A ja im odgovorim:
,,To je veoma složeno,

i moraćemo da provedemo
sate pričajući

o tome šta tačno znači eko-materijal,

jer je u nekom momentu sve

došlo iz prirode,

i tek je način upotrebe ono

što utiče na okolinu.

Dešava se to da moramo

da se oslonimo na neku vrstu

intuitivnog okvira kada donosimo odluke.

Volim da taj intuitivni okvir nazivam

našim prirodnim folklorom.

To je poput glasa koji imate u podsvesti,

ili onaj osećaj koji dobijete

kada uradite nešto kako treba,

kao kada ste odabrali papirnu kesu

ili kupili auto sa smanjenom potrošnjom.

A prirodni folklor je zaista važna stvar

jer se trudimo da nešto uradimo ispravno.

Ali kako možemo da znamo

da li zaista smanjujemo uticaj

koji naše akcije kao pojedinaca,

profesionalaca i kao društva

imaju na našu okolinu?

Prirodni folklor je nešto što

se zasniva na našem iskustvu,

stvarima koje smo čuli od drugih ljudi.

Retko ima osnove u nekom naučnom okviru.

To je veoma teško, iz razloga što živimo

u neverovatno kompleksnom sistemu.

Mi imamo ljudske načine

da komuniciramo i da se povezujemo

i imamo u potpunosti izgrađeno društvo.

Imamo industrijske sisteme,

koji predstavljaju čitavu ekonomiju,

i sve to mora da funkcioniše

u okviru većeg sistema.

I najbitnije, u okviru ekosistema.

Vidite, odluke koje pravimo

kao pojedinci,

ali one odluke koje pravimo

u svakoj obavezi koju imamo,

bez obzira na to gde smo u hijerarhiji,

utiče na sve ove sisteme.

Poenta je u tome da moramo naći način

ako zaista želimo da se izborimo
za održivost

neraskidivosti tih kompleksnih sistema

i da pravimo odluke koje će rezultirati

poboljšanjem uslova u okruženju.

Ono što svi moramo da naučimo je

da uradimo što više sa što manje.

Populacija raste,

i svi vole svoje mobilne telefone,

posebno u ovoj situaciji.

Moramo da nađemo način da rešimo
probleme sa kojima se suočavamo.

I tad dolazi razmišljanje o toku života.

U suštini, sve što je stvoreno

prolazi kroz razne periode života,

i mi koristimo naučni proces

koji se zove procena životnog toka,

ili kako vi u Americi kažete, analiza,

da stvorimo bolju sliku o tome kako

sve što radimo u tehničkom delu sistema

utiče na naše prirodno okruženje.

Vraćamo se nazad sve

do uzimanja sirovina,

zatim proučavamo proizvodnju,

pakovanje i transport,

korišćenje i kraj života,

i u svakom od ovih perioda

stvari koje činimo

imaju uticaj na prirodu,

i mi možemo da pratimo
kako ta interakcija

zapravo utiče na sistem i ono

što čini život na Zemlji mogućim.

Radeći ovo,

naučili smo potpuno fascinantne stvari.

I otkrili smo gomilu mitova.

Za početak, evo reči
koju mnogo koristimo.

Dosta se koristi u marketingu,

i mislim da se mnogo
koristi u razgovorima

kada pričamo o održivosti,

a to je reč biorazgradivost.

Biorazgradivost je osobina materijala;

ne definicija nečega dobrog za okolinu.

Dozvolićete mi da objasnim.

Kada nešto prirodno,

nešto sastavljeno od vlakana celuloze

poput parčeta hleba
ili ostataka hrane,

ili čak parčeta papira,

kada nešto prirodno završi

u prirodnoj okolini,
normalno se razgradi.

Mali molekuli ugljenika koji su čuvani

za vreme rasta se prirodno oslobađaju

nazad u atmosferu u vidu ugljendioksida,

ali ovo je redak slučaj.

Većina prirodnih stvari zapravo,

ne završi u prirodi.

Većina stvari završava na otpadima.

Otpad je drugačija sredina.

Na otpadima, isti ti molekuli ugljenika

se razgrađuju na drugačiji način,

jer su otpadi bezvazdušna mesta.

Nema kiseonika. Kompaktno je i vruće.

Isti ti molekuli postaju metan,

a metan 25 puta više doprinosi

efektu staklene bašte od ugljendioksida.

Tako naša uvela salata i proizvodi

koje bacamo a napravljeni su od

biorazgradivih materijala,

ukoliko završe na otpadu,

doprinose klimatskim promenama.

Vidite, sada postoje ustanove

koje zapravo koriste taj metan

za proizvodnju energije,

izmeštajući potrebu za fosilnim gorivom,

ali treba da budemo pametniji
u vezi sa tim.

Moramo da nađemo način da iskoristimo

stvari koje se već dešavaju

i da počnemo da pravimo sisteme

koji će ublažiti postojeće probleme.

Ljudi se sada okreću i kažu:

,,Hajde da zabranimo plastične kese.

Daćemo ljudima papir, jer je bolji.''

Ali ukoliko taj papir bacite u kantu,

a lokalni otpad je kao i svi ostali,

imamo ono što se naziva
duplim problemom.

Ja sam dizajner po zanimanju.

Bavila sam se i društvenim naukama,
i u potpunosti sam fascinirana

konzumentskim dobrima i načinom

na koji smo postali imuni na to

da ono čime ispunjavamo život
ima uticaj na okolinu.

Ove stvari su poput serijskih prestupnika,

i prilično sam sigurna da

svi prisutni ovde imaju frižider.

Amerika sada ima neverovatnu sposobnost

da neprestano povećava frižidere.

Poslednjih nekoliko godina, oni su porasli

30 kubnih centimetara u proseku,

za standardnu veličinu jednog frižidera.

Problem je što su oni sada toliko veliki

da nam olakšavaju da kupujemo više hrane

koju ne možemo da pojedemo ili pronađemo.

Mislim, imam stvari u pozadini frižidera

koje tamo stoje godinama, u redu?

I tako se dešava da traćimo više hrane.

Kao što sam objasnila, ostaci su problem.

U stvari, ovde u Americi, 40 posto

hrane koja se kupi se baci.

Polovina hrane proizvedene u svetu se baci.

To je najnovija statistika UN-a.
Polovina.

Ludost. To je 1,3 milijarde tona godišnje.

I ja za to krivim frižidere,

posebno u zapadnim kulturama,

jer to olakšavaju.

Mislim, postoji mnogo složenih sistema.

Ne želim da ih toliko pojednostavim.

Frižideri su zaista mnogo doprineli ovome,

i jedna stavka toga

je fioka za sveže namirnice.

Je l' imate svi te fioke?

One fioke u koje stavljate salatu?

Salata ima naviku da postane gnjecava

u tim fiokama, zar ne?

Zar ne? Gnjecava salata?

U Britaniji, ovo je toliki problem

da je nedavno vlada sastavljala izveštaj

gde se navodi da je drugi najveći krivac

za protraćenu hranu gnjecava salata.

Izveštaj je nosio naziv Gnjecava Salata.

Ok? Tako da, ovo je problem, ljudi.

Ova jadna mala salata biva bačena

jer fioke za sveže namirnice nisu u stvari

napravljene da održe stvari svežim.

Okej. Treba vam mali prostor.

Treba vam, u stvari, bezvazdušna sredina

da sprečite prirodno uvenuće.

Ali fioke za sveže namirnice su samo

fioke sa malo boljim zatvaranjem.

Bilo kako bilo, očigledno sam opsednuta.

Nemojte me nikada pozvati u goste,

počeću da vam razgledam po frižideru.

Ali u suštini, ovo je veliki problem.

Kad izgubimo nešto
poput salate u sistemu,

to ne samo da utiče
kao što sam objasnila,

već iznova moramo da uzgajamo tu salatu.

Uticaj životnog toka salate
je astronomski.

Moramo da očistimo zemljište.

Moramo da posadimo seme, stavimo fosfor,

đubrivo, prehranu, vodu, sunčevu svetlost.

Svi uticaji u toj salati

se izgube iz sistema,

što ima daleko veći uticaj na okolinu

od gubitka energije koju utroši frižider.

Moramo da osmislimo ovakve stvari bolje

da bismo rešili ozbiljne
ekološke probleme.

Počećemo od fioka i veličine frižidera.

Svi prisutni ovde koji ih dizajnirate,

to bi bilo sjajno.

Zamislite kad bismo
morali da počnemo

da razmišljamo o tome kako dizajniramo.

Ja posmatram frižider kao znak modernog

iako se njihov dizajn nije mnogo promenio

od 1950-ih godina.

Malo, ali to su i dalje velike kutije,

hladne kutije u koje odlažemo stvari.

Zamislite kada bismo zaista počeli

da prepoznajemo probleme i to iskoristimo

kao osnov za nalaženje inovativnog

rešenja za dizajn koji bi rešio probleme.

Ovo je sistematska promena

koju predvodi dizajn koji diktira

način da sistem bude daleko održiviji.

40% bačene hrane je veliki problem.

Zamislite frižidere koji bi to prepolovili.

Još jedna stvar koja mi je fascinantna

je električni čajnik,

mada sam otkrila

da se vi ovde baš i ne bavite čajnicima.

Ali to je velika stvar u Engleskoj,

97 procenata domaćinstava

poseduje električni čajnik.

Oni su veoma popularni.

Mislim, kada bih ja radila sa kompanijom,

ili dizajnerom koji bi kreirao
neki od njih

i ako bi želeli da urade to ekološki
verovatno bi me pitali dve stvari.

Lejla, kako da učinim da budu efikasni?

Jer energija je očigledan problem sa ovim.

Ili: ,,Kako da napravim
ekološki materijal?

Kako napraviti ekološki materijal

u proizvodnji?''

Da li biste me i vi to pitali?

To zvuči logično, zar ne?

Sagledavate pogrešan problem.

Problem je u upotrebi.

Način na koji ga ljudi koriste.

65 procenata Britanaca

priznaje da prepunjava čajnike

kada im je potrebna
samo jedna šolja čaja.

Sva voda viška koja ključa

zahteva energiju, i procenjuje se

da jednodnevni višak energije nastao

radom čajnika

bude dovoljan da osvetli ulice

Engleske tokom cele noći.

U ovome je problem.

Greška na relaciji proizvod-potrošač.

Imamo i grešku na relaciji proizvod-sistem

toliko prisutnu, da je i ne primećujemo.

Ali ovaj čovek primećuje.
Zove se Sajmon.

Sajmon radi za elektranu u U.K.

On radi na jako bitnom poslu praćenja

sve električne energije u sistemu

da bi bio siguran da je ima dovoljno

za snabdevanje svih domaćinstava.

On takođe gleda televiziju.

Iz prostog razloga što postoji jedinstven

fenomen koj se dešava u U.K.

u momentu kad se popularna emisija završi.

Onog momenta kada nastupe reklame,

ovaj čovek mora hitno

da kupi nuklearnu energiju od Francuske

jer svi uključuju svoje čajnike

u isto vreme.

(Smeh)

1,5 miliona čajnika je ozbiljan problem.

Zamislite da vi dizajnirate čajnike,

da ste našli rešenje ovih nedostataka,

jer je to zaista ozbiljno opterećenje

za sistem, samo zvog toga

što nije razmišljano o problemu

koji će nastati kada počne korišćenje.

Pogledala sam čajnike dostupne na tržištu,

i gledala minimalne količine punjenja,

onaj mali natpis koji vam govori

koliko treba da stavite vode unutra

i pisalo je dve do pet i po šolja vode

da bi se napravila jedna šolja čaja.

Ovaj čajnik ovde je primer

gde u stvari postoje dva rezervoara.

Jedan za kuvanje, i jedan za držanje vode.

Korisnik pritisne dugme

da voda proključa,

što znači, pošto smo svi mi lenji,

tačno onoliko vode koliko treba.

To je proizvod koji menja navike:

proizvodi, sistemi ili usluge

koji reaguju i rešavaju probleme.

Ovo je dvorana tehnologije,

i ove stvari su prilično popularne,

ali mislim da ako planiramo da nastavimo

sa proizvodnjom, kupovinom i bacanjem

proizvoda u meri u kojoj to sada činimo,

a koja je astronomski visoka...

Postoji sedam milijardi ljudi

u svetu trenutno.

Od toga šest su korisnici
mobilnih telefona

po podacima iz prošle godine.

Svake godine, 1,5 milijarda mobilnih

biva proizvedena, i neke kompanije

prijavljuju da imaju veću proizvodnju

od broja rođene dece.

152 miliona telefona u Americi
je bačeno prošle godine,

a samo 11% reciklirano.

Ja sam iz Australije.
Broj stanovnika je 22 miliona,

a istraživanja pokazuju da ima

22 miliona telefona koji stoje u fiokama.

Moramo da nađemo način
da rešimo ovo,

jer je to jako komplikovano.

Ovde postoji toliko stvari.

Zlato! Znate li da je zapravo jeftinije

izvući zlato iz tone
starih mobilnih telefona,

nego iz tone zlatne rude?

Veliki je broj složenih i vrednih

materijala iskorišćen u proizvodnji,

i treba ohrabriti rastavljanje,

jer će se u suprotnom dogoditi sledeće.

Ovo je zajednica u Gani,

i e-otpad, iliti elektronski otpad

koji je zabeležen od strane UN-a

je oko 50 miliona tona.

A ovo je način na koji oni izvlače zlato

i druge vredne materijale iz toga.

Pale elektronski otpad

na otvorenim prostorima.

Ovo su zajednice, i to se dešava svuda.

Zbog toga što ne vidimo posledice

izbora koje pravimo kao proizvođači,

poslovni ljudi, konzumenti,

onda se dešavaju stvari poput ove,

i to su životi ljudi.

Potrebno je naći pametnija, sistemska,

inovativna rešenja za ove probleme,

ako želimo da živimo održivo u ovom svetu.

Zamislite, kada kupite mobilni telefon,

nov, jer želite da promenite,

inače, 15-18 meseci je prosek

na kom ljudi menjaju svoje telefone,

i ako želimo ovom brzinom

da menjamo telefone, onda bi trebalo

da razmrsimo i petlje u ovim sistemima.

Ljudi koji proizvode ove telefone,

od kojih su neki ovde, sigurna sam,

mogli bi da razmisle
o sistemima zatvorene petlje,

ili sistemskim uslugama proizvodnje,

prepoznavanju potražnje na tržištu

i toga da ta potražnja
neće odvesti nikuda,

pa proizvodite nešto
što će rešiti problem.

Proizvodite lake, rastavljive proizvode.

Čujemo da se neke od ovih strategija danas

koriste na vozilima
kompanije Tesla Motors.

Ovi pristupi nisu komplikovani,

ali razumevanje sistema

i traženje alternativa koje će zadovoljiti

zahteve konzumenata

je način na koji ćemo radikalno

promeniti priču o održivosti

i žao mi je što moram
da vam saopštim to:

potrošnja je najveći problem.

Ali proizvodnja je najbolje rešenje.

Ove vrste proizvoda su svuda.

Prepoznajući alternativne načine,

zapravo počinjemo nešto inovativno,

i upotrebiću zaista tu reč,

jer su svi ovde prisutni jako inovativni.

Ali s obzirom na korišćenje održivosti

kao parametra, kriterijuma

za pokretanje sistemskih rešenja,

kao što sam pokazala
na ovim jednostavnim proizvodima,

oni učestvuju u velikim problemima.

Moramo da sagledamo čitav tok

stvari koje radimo.

Ako ste upravo izabrali papir ili plastiku,

a očigledno je isplativije

ono što se može opet koristiti,

onda je papir gori, a gori je jer je teži

od četiri do deset puta od plastike,

i to, upoređeno sa gledišta životnog toka,

kilo plastike za kilo papira,

papir je daleko bolji,

ali sposobnost plastike ili papira

da nose namirnice ne meri se u kilaži.

Meri se u jako maloj količini plastike,

i dosta većoj količini papira.

Funkcionalnost definiše uticaj,

i pomenuh da me uvek pitaju
za eko-materijale.

Postoje materijali koje treba izbegavati.

Za ostale, sve je do upotrebe,

na kraju, sve što osmislimo i proizvedemo

ili kupimo je zbog upotrebne vrednosti.

Poželimo nešto, i to i kupimo.

Prekidajući ovo i donoseći

pametna, sofisticirana rešenja

koja će uzeti u obzir čitav sistem

i postojanje neke stvari,

od početka do kraja,

možemo zaista naći inovativna rešenja.

Reći ću vam jednu stvar

koju mi je skoro rekao kolega dizajner.

Pitala sam što ne radi održive projekte.

A on je rekao:

,,Pa, skoro sam predložio
projekat održivosti klijentu,

a on se okrenuo i rekao mi:

Znam, koštaće manje,
isplatiće se, ali mi nismo

pokretači jer oni dobiju strele u leđa''.

Mislim da imamo pokretača i nadam se

da ih je još mnogo,
jer moramo da rešimo ovo.

Hvala vam.

(Aplauz)