Клеј Ширки (Clay Shirky): Како ће интернет (једног дана) променити владу

Свет отвореног кода је научио да излази на крај са поплавом нових, често различитих, идеја користећи хостинг сервисе попут GitHub-а - па зашто не би и владе? У овом узбудљивом говору, Клеј Ширки показује како демократије могу да науче од интернета, не само да буду транспарентне, него и да користе знање свих својих грађана.

Данас желим да вам говорим о томе

шта демократија може да научи
од света отвореног програмирања,

али пре тога мали увод.

Почнимо овде.

Ово је Марта Пејн. Деветогодишња Шкотланђанка,

која живи у округу Аргил и Бут.

Пре пар месеци, она је започела блог о храни,

који се зове NeverSeconds и сваки дан је носила

фото апарат у школу да би забележила

школски ручак.

Можете ли да уочите поврће?
(Смех)

И као што се некада дешава,

блог је прво добио десетину читалаца,

затим стотине читалаца,

а потом хиљаде, како су се људи укључивали

да виде како она оцењује своје школске оброке,

укључујући и мени омиљену категорију:

"Број длака пронађених у храни."
(Смех)

Тог дана је било нула. То је добро.

Али пре две недеље, поставила је ово.

Пост који каже: "Збогом."

Каже: "Жао ми је што ово кажем,

али учитељица ме је данас
извела са часа и рекла

да ми више није дозвољено
да фотографишем у трпезарији.

Веома сам уживала у овоме.

Хвала што сте читали. Довиђења."

Погађате шта се следеће десило, зар не?
(Смех)

Реакција беса је била тако брза,
опширна и једногласна,

да се веће Аргила и Бута предомислило

истог дана и рекло: "Ми никада не бисмо

цензурисали деветогодишњу девојчицу."
(Смех)

Осим, наравно, тог јутра.
(Смех)

Ово доводи до питања:

зашто су помислили да ће моћи

овако нешто да им прође?
(Смех)

Одговор је: целокупна људска историја
до овог момента.

(Смех)

Шта се дешава када неки медиј одједном

избаци много нових идеја у јавност?

Ово није само савремено питање.

Са тим смо се суочавали неколико пута

током последњих неколико векова.

Када је настао телеграф, било је јасно

да ће глобализовати индустрију новинарства.

До чега ће то довести?

Па очигледно, до мира у свету.

Телевизија, медиј који нам је
дозволио не само да чујемо,

него да буквално видимо шта се дешава

свуда у свету, чему она води?

Миру у свету.
(Смех)

Телефон?

Погодили сте: мир у свету.

Извините, али нема мира у свету. Не још.

Чак смо и за штампарску пресу

мислили да ће бити алат који ће наметнути

католичку интелектуалну владавину широм Европе.

Уместо тога, добили смо 95 теза Мартина Лутера,

протестантску реформацију и знате -

Тридесетогодишњи рат.

Али сва ова предвиђања мира су погодила

то да, када се много нових идеја нагло

појави у јавности, то мења друштво.

А погрешила су у предвиђању
онога шта се даље дешава.

Што има више идеја, то је више идеја

са којима неко може да се не слаже.

Више медија увек значи више расправе.

То се дешава када се медијски простор прошири.

Ипак, када погледамо штампарску пресу

у раним годинама, допада нам се оно што се десило.

Ми смо друштво које одобрава штампарску пресу.

Како да помиримо те две ствари,

да то води до више расправе,
али мислимо да је добро?

Мислим да одговор може да
се нађе у оваквим стварима.

Ово је насловна страна
"Филозофских трансакција",

првог научног часописа објављеног
на енглеском језику

средином седамнаестог века,

коју је основала група људи

која себе назива "Невидљиви факултет",

група природних филозофа који су се

тек касније назвали научницима,

а који су желели да побољшају начин

на који природни филозофи
воде међусобне расправе

и за то су им биле потребне две ствари.

Била је потребна отвореност.
Потреба да направе правило

које налаже да, кад спроведете експеримент,

поред својих тврдњи,
морате да објавите

и како сте извели тај експеримент.

Ако нам не кажете како сте урадили,
нећемо вам веровати.

А друга ствар која је била потребна је брзина.

Морали су да брзо синхронизују знања

са другим природњацима.

Иначе, не би биле покренуте исправне расправе.

Штампарска преса је очигледно
била прави медијум за то,

али књига је била погрешан алат.
Превише је спора.

Тако су осмислили научни часопис

као начин синхронизације расправе

широм заједнице природних филозофа.

Научну револуцију није створила штампарска преса.

Створили су је научници,

али то не би могли да нису имали

штампарску пресу за свој алат.

Шта је са нама? Са нашом генерацијом,

нашом медијском револуцијом, интернетом?

Па, предвиђања светског мира? Ту су.
(Смех)

Више расправе? Дефинитивно.
(Смех)

(Смех)

Мислим, Јутјуб је рудник злата.
(Смех)

Боље расправе? То је право питање.

Ја проучавам друштвене медије,

дакле, посматрам како се људи расправљају.

Ако бих морао да одаберем групу која је

наш Невидљиви факултет,
савремена група људи

која покушава ове алате да искористи,

не за више расправе,
него за бољу расправу,

одабрао бих слободне програмере.

Програмирање је трострука веза

између програмера, неког изворног кода

и рачунара на ком би требало да ради, али познато је

да су рачунари нефлексибилни тумачи упутстава

да је изузетно тешко написати сет инструкција

које рачунар зна да изврши,

ако их само једна особа пише.

Када их пише више особа,

веома је једноставно да било која два програмера

пишу истовремено, ако раде на истом задатку

и да пошаљу неусаглашене инструкције

које узрокују блокаду рачунара

и овај проблем се повећава

са већим бројем укључених програмера.

На први поглед, проблем управљања

великим софтверским пројектом, је проблем

одржавања овог социјалног хаоса на минимуму.

Деценијама постоји стандардно решење

овог проблема, а то је коришћење

"система контроле верзије",

који ради оно што му име каже.

Он обезбеђује стандардну копију софтвера

на неком серверу.

Једини програмери који могу да га мењају

су људи који су добили посебну
дозволу да му приступе

и то само једном делу програма,

који имају дозволу да измене.

И када људи праве дијаграме
система контроле верзија,

они увек изгледају овако некако.

У реду. Изгледају као дијаграми организације.

И не морате да се напрежете

да бисте видели политичке
последице оваквог система.

Ово је феудализам: један власник, много радника.

То је у реду за индустрију
комерцијалног софтвера.

То је Мајкрософтов Office,
Адобијев Photoshop.

Корпорација поседује софтвер.

Програмери дођу и оду.

Али један програмер је одлучио

да ово није добар начин рада.

То је Линус Торвалдс.

Он је најпознатији програмер отвореног система,

створио је Линукс и посматрао је начин

на који се заједница слободних програмера
носи са овим проблемом.

Софтвер отвореног кода,
главно обећање отворене лиценце,

је да свако може да приступи
целокупном изворном коду

све време, али то наравно ствара

претњу хаоса који морате да спречите

да бисте нешто постигли.

Већина отворених пројеката

је усвојила феудални систем управљања.

Али Торвалдс је рекао:
"Не, ја нећу то да урадим."

Његов став је био веома јасан.

Кад усвојите неки алат,
усвајате и филозофију

управљања која иде уз тај алат,

а он није желео да усваја
било шта што не ради

на начин на који ради Линукс заједница.

Да бисте стекли утисак колико је велика

оваква одлука, ово је мапа

интерних зависних односа у Линуксу,

у Линукс оперативном систему, једни под-делови

програма се ослањају на
друге делове да би радили.

Ово је невероватно сложен процес.

Изузетно сложен програм,

а ипак, годинама је Торвалдс ово водио

не аутоматизованим алатима,
него из свог инбокса.

Људи су му буквално слали промене

око којих су се сложили,
а он би их ручно додао.

А онда, после 15 година праћења Линукса

и схватања како заједница функционише,
рекао је: "Мислим да знам

како да напишем систем контроле верзије
за слободне људе."

И назвао га је "Гит". То је
дистрибуирана контрола верзије.

Има две велике разлике у односу на

традиционалне системе контроле верзије.

Прва је та да испуњава филозофско
обећање отвореног система.

Сви који раде на неком пројекту

имају свe време приступ
целом изворном коду.

А када цртају дијаграме рада у Гиту,

користе цртеже који изгледају овако.

Не морате да разумете шта значе кругови

и квадрати и стрелице да бисте видели да је ово

много сложенији начин рада него

онај који нуде обични системи контроле верзије.

Али ово такође враћа назад хаос,

а то је друга велика иновација Гита.

Ово је изглед екрана Гитовог хостинг сервиса, GitHub,

и сваки пут кад програмер користи Гит

да направи било какву важну промену,

нови фајл, промену постојећег,

спајање два фајла, Гит ствара овакав потпис.

Овај дуги низ бројева и слова

је јединствена идентификација сваке промене,

али без икакве централне координације.

Сваки Гит систем генерише
овај број на исти начин,

што значи да је ово потпис
директно и јединствено

везан за неку одређену промену.

Ово има следећи ефекат:

програмер у Единбургу и програмер у Ентебу

могу да добију копију истог софтвера.

Сваки од њих може да га мења и могу да касније

споје промене, чак и да пре тога нису знали

за међусобно постојање.

Ово је сарадња без координације.

То је велика промена.

Не говорим вам ово све
да бих вас убедио да је супер

што слободни програмери имају алат

који подржава њихову филозофију рада,

мада мислим да је то сјајно.

Говорим вам то због оног што мислим да то значи

за начин на који се заједнице окупљају.

Када је Гит дозволио сарадњу без координације,

видите да почињу да се формирају

изузетно велике и комплексне заједнице.

Ово је график Руби заједнице.

То је програмски језик отвореног кода,

а све везе међу људима -

ово није график софтвера, него људи,

све те везе међу људима

који раде на том пројекту -

а ово не изгледа као организациони график.

Изгледа као неорганизовани график, али ипак,

ова заједница, користећи ове алате,

може сада заједно да створи нешто.

Постоје два добра разлога да мислимо

да овакве технике могу да се примене

на демократије уопште и посебно на закон.

Заправо, када тврдите

да ће нешто на интернету да буде добро

за демократију, често добијате овакве реакције.

(Музика) (Смех)

А то је: "Говориш о оним

мачкама које певају?"
Као - мислиш да ће то

да буде добро за друштво?

На то одговарам, ево у чему је ствар

са мачкама које певају.
То се увек дешава.

И не мислим само на интернету,

мислим увек се дешава са медијима, тачка.

Није много требало после успона

комерцијалне штампарске пресе, да неко

схвати да су еротски романи добра идеја.
(Смех)

Не морате дуго да имате жељу за
зарадом од продаје књига,

пре него што неко каже:
"Хеј, знаш за шта бих се кладио

да би људи платили?"
(Смех)

Људима је било потребно још 150 година

да помисле на научни часопис.
(Смех) (Аплауз)

Веома је важно што је Невидљиви факултет

искористио штампарску пресу да створи

научни часопис, али то се није десило одједном,

нити се десило брзо,

па ако желите да видите
где се промена дешава,

морате да гледате на маргинама.

Али закон је такође међузависан.

Ово је график америчког пореског закона

и зависности једног закона од других,

за укупни ефекат.

То је као за сајт управљања изворним кодом.

Али чињеница је да је закон другачије место

где је у оптицају много мишљења,

али она морају имати једно решење,

а кад одете на GitHub и погледате около,

постоје милиони пројеката

од којих су скоро сви изворни код,

али на маргинама можете видети људе

који експериментишу са политичким последицама

једног таквог система.

Неко је поставио све телеграме Викиликса

из Стејт Департмента, заједно са софтвером

који их је интерпретирао,
укључујући и мени омиљени

алат за проналажење хаику поезије

која се природно појављује
у прози Стејт Департмента.

(Смех)

Да.
(Смех)

Њујоршки Сенат је поставио тзв.

Отворено законодавство, такође на GitHub,

због ажурирања и флуидности.

Можете одабрати свог сенатора и видети

које је законе подржао.

Корисник Divegeek је поставио код за законе

државе Јута, постављени су

не само да би проширили код,

него са занимљивом могућношћу

коришћења овога у даљем развоју законодавства.

Неко је, током расправе о ауторским правима
прошле године у Сенату,

поставио алат, рекавши: "Чудно да Холивуд

има бољи приступ канадским законодавцима

од самих Канађана. Зашто не бисмо користили GitHub

да покажемо како би изгледао
закон који стварају грађани?"

И то укључује ову веома упечатљиву слику.

Ово овде десно се зове "diff".

За текст који много људи уређује, ово показује

кад и ко је направио промену,

као и шта је промењено.

Црвено је оно што је обрисано.

Зелено је оно што је додато.

Програмери ову могућност
схватају здраво за готово.

Ниједна демократија у свету
не нуди својим грађанима

ову могућност, било за законе или буџет,

иако се те ствари раде

с нашим пристанком и новцем.

Волео бих да могу да вам кажем

да су програмери измислили

метод сарадње који је велик, дистрибуиран,

јефтин и у складу са идеалима демократије

и да је, због тих алата који постоје,

иновација неизбежна. Али није.

Део проблема је, наравно, недостатак информација.

Неко је на Quorа-у поставио питање:

"Зашто законодавци не користе

дистрибуирану контролу верзије?"

Сликовито, ово је био одговор.
(Смех)

(Смех) (Аплауз)

И ово је заиста део проблема, само део.

Већи проблем је, наравно, моћ.

Људи који експериментишу
са учествовањем немају

законодавну моћ, а они који је имају

не експериментишу са учествовањем.

Експериментишу са отвореношћу.

Свака права демократија жели
да буде транспарентна,

али то је само отвореност

у једном правцу, а имати контролну таблу

без волана није обећање

које демократска држава даје грађанима.

Размислите о овоме.

Оно што је мишљење Марте Пејн

изнело у јавност, је врста технологије,

али оно што га је задржало је политичка воља.

Очекивање грађана

да неће бити цензурисана.

Ту се налазимо са овим алатима сарадње.

Имамо их, видели смо их, функционишу.

Можемо ли да их користимо?

Можемо ли овде искористити те технике?

Т.С. Елиот једном је рекао:
"Једна од највећих ствари

која може да се деси некој култури

је да усвоје нови облик прозе."

Мислим да то није тачно, али -
(Смех)

Мислим да је добар аргумент.

Велика ствар која може
да се деси некој култури

је да усвоји нови стил расправе:

суђење поротом, гласање,
стручна ревизија, сада ово.

У наше време је измишљена нова врсте расправе,

заправо у последњој деценији.

Велика је, дистрибуирана, јефтина

и у складу са идеалима демократије.

Питање за нас је, да ли ћемо дозволити

програмерима да је задрже за себе?

Или ћемо покушати да је искористимо

у служби шире заједнице?

Хвала што сте слушали.
(Аплауз)

(Аплауз)

Хвала вам.
(Аплауз)