Imate pametan telefon? Počnite emitovanje

Godine 2011. novinar Bruno Tortura je pokrivao protest u Sao Paulu koji je krenuo po zlu. Njegovo iskustvo izlaganja suzavcu imalo je duboki efekat na način na koji je mislio o svom poslu i dao je otkaz kako bi se skoncentrisao na emitovanje sirovih, neobrađenih iskustava na internet. U ovom fascinantnom govoru, on deli neke od načina na koji je eksperimentisao sa prenosom uživo na internetu i kako je tokom tog procesa uspeo da stvori veoma modernu medijsku mrežu.

Da li je iko od vas bio izložen suzavcu?

Suzavac? Iko?

Žao mi je što to čujem, te možda
znate da je to veoma toksična supstanca

ali možda ne znate da je to
veoma jednostavan molekul

sa neizgovorivim imenom.

Zove se hlorobenzalmalononitril.

Uspeo sam.

Decenijama je star, ali postaje
veoma popularan među policijskim snagama

širom planete u poslednje vreme, izgleda

i prema mom iskustvu nevoljnog udisanja,

suzavac ima dva glavna,
ali prilično suprotna efekta.

Jedan, može da vam skroz sprži oči,

i drugi, može da vam pomogne
da ih otvorite.

Suzavac mi je definitivno pomogao
da otvorim svoje prema nečemu

što želim da podelim sa vama
ovog popodneva:

da živi prenos snage
nezavisnog emitovanja putem mreže

može biti faktor promene pravila
u novinarstvu,

u aktivizmu, i kao što vidim,
i u političkoj raspravi.

Ta ideja je počela da me opseda
početkom 2011. godine

kada sam pokrivao protest u Sao Paulu.

Bio je to marš marihuane,

okupljanje ljudi koji su tražili
legalizaciju kanabisa.

Kada je ta grupa krenula da se pokreće,

policija je došla s leđa
sa gumenim mecima, bombama,

a onda suzavcem.

Ali da bih skratio dugu priču,

ušao sam u taj protest kao glavni urednik

prestižnog štampanog časopisa
gde sam radio oko 11 godina

i zahvaljujući nezaustavljivom
efektu suzavca,

napustio sam ga kao novinar
koji je sada posvećen novim načinima

deljenja sirovih iskustava onoga
što se tamo zapravo dešava.

U narednoj nedelji,
bio sam nazad na ulicama,

ali u to vreme nisam više bio član
medijskog odeljenja.

Bio sam tamo kao nezavisni izveštač,
i sve što sam imao sa sobom

je bila pozajmljena oprema.

Imao sam veoma jednostavnu kameru
i ranac sa 3G modemima.

Imao sam ovaj internet link koji je mogao
da se deli putem socijalnih mreža

koji bi mogao biti stavljen
na bilo koji internet sajt

i tada je protest tekao dobro.

Nije bilo nasilja.

Nije bilo scena akcije.

Ali je bilo nečega veoma uzbudljivog,

jer sam mogao da vidim iz daljine
da ga pokrivaju TV stanice

i imali su ove velike kamione,
timove i kamere,

i zapravo sam radio istu stvar,

a sve što sam imao je ranac.

To je zaista bilo uzbudljivo za novinara,

ali najinteresantniji deo je bio
kada sam se vratio kući,

jer sam shvatio da me je posmatralo

više od 90 000 ljudi,

i primio sam stotine imejlova i poruka
ljudi koji su me pitali,

kako sam zapravo to izveo,

kako je bilo moguće uraditi takvu stvar.

I shvatio sam nešto drugo,
da je to zapravo bio prvi put

da je neko ikada uradio
prenos uličnog protesta uživo

u zemlji.

To me je stvarno šokiralo,

jer nisam bio štreber,
nisam bio tehnološki tip,

a sva neophodna oprema je već bila tu,

i bila je lako dostupna.

I shvatio sam da smo ovde imali granicu,

veoma važnu,

da je bilo samo pitanje
promene perspektive,

a mreža bi mogla biti iskorišćena,

zapravo korišćena kao ogromna
i nekontrolisana

i veoma anarhična TV stanica, TV mreža,

i svako sa najosnovnijim veštinama
i najosnovnijom opremom,

čak i neko poput mene
ko je imao problem s mucanjem,

pa ako se dogodi, izdržite molim vas,

čak i neko poput mene
mogao bi da postane reporter.

I to je zvučalo revolucionarno
u mojoj glavi.

U narednih par godina,

počeo sam da eksperimentišem
sa prenosom uživo na različite načine,

ne samo na ulicama
već i u studijima i kućama,

do početka prošle, 2013. godine,

kada sam postao suosnivač grupe
po imenu Midia NINJA.

NINJA je akronim

za "Narrativas Independentes
Jornalismo e Ação",

ili na srpskom,
"nezavisno pričanje, novinarsvo i akcija."

Bila je to medijska grupa
koja je imala mali medijski plan.

Nismo imali nikakvu finansijsku strukturu.

Nismo planirali da zaradimo od ovoga,

što je bilo pametno, jer sada ne treba
da pravite pare od novinarstva.

Ipak smo imali veoma čisto
i jasno uverenje,

znali smo da bi hiperpovezano
okruženje društvenih mreža

možda moglo da nam omogući da učvrstimo

mrežu eksperimentalnog novinarstva
širom žemlje.

Stoga smo prvo pokrenuli
Fejsbuk stranicu, a onda i proglas,

i počeli smo da pokrivamo ulice
na jako jednostavan način.

Ali se onda nešto dogodilo,
nešto neočekivano,

nešto što niko nije mogao da nasluti.

Ulični protesti su počeli
da izbijaju u Sao Paulu.

Počeli su kao izrazito lokalni
i specifični.

Bili su protiv naplate vožnje autobusom
koja je upravo počela u gradu.

Ovo je autobus.

Ovde piše: "Krađa."

Ali te vrste manifestacija
su počele da rastu,

i nastavile su da se održavaju.

Policijsko nasilje protiv njih
je počelo takođe da raste.

Tu je bio i drugi konflikt,

onaj koji ovde smatram važnijim

za isticanje onoga što je bio
pripovedački konflikt.

Postojale su činjenice
koje su plasirali mejnstrim mediji,

koje je svako ko je bio na ulicama
mogao lako da izazove

ako bi predstavio svoju sopstvenu viziju
onoga što se zapravo ovde dešavalo.

I postojao je sukob vizija,
ovaj sukob pripovedanja,

koji smatram da je pretvorio te proteste

u dug period političkog
obračunavanja u zemlji

gde su stotine hiljada ljudi,

verovatno više od milion ljudi,

izašle na ulice širom zemlje.

Ali nije se više radilo o naplati
vožnje autobusom.

Radilo se o svačemu.

Zahtevi ljudi, njihova očekivanja,

razlozi zašto su bili na ulicama
bi mogli da budu

različiti kao i što su mogli da budu
kontradiktorni u mnogim slučajevima.

Kada biste mogli da ovo da pročitate,
razumeli biste me.

Ovo okruženje političke katarze

kroz koju je zemlja prolazila

moralo je da bude
povezano sa politikom,

ali takođe i sa novim načinima
organizovanja,

kroz novi način komunikacije.

U tom okruženju se Midia NINJA izdigao

skoro od anonimnosti
da bi postao nacionalni fenomen,

jer smo imali pravu opremu.

Ne koristimo velike kamere.

Zapravo koristimo ovo.

Koristimo pametne telefone.

I ovo nam je u stvari omogućilo
da postanemo nevidljivi u sred protesta,

ali nam je omogućilo
i da uradimo nešto drugo:

da pokažemo kako izgleda biti u protestu,

da bismo predstavili ljudima
kod kuće subjektivnu perspektivu.

Ali tu je bilo nešto što je važnije,

mislim čak više i od opreme.

To je bio način ramišljanja,

jer se ne ponašamo kao javno glasilo.

Ne takmičimo se za vesti.

Pokušavamo da ohrabrimo ljude,

da ih pozovemo i da ih zapravo naučimo

kako da koriste ovo i kako oni
mogu da postanu reporteri.

Ovo je bio prelomni preokret
Midia Ninja-e od male grupe ljudi,

i tokom nekoliko nedelja, porasli smo

nekoliko puta i eksponencijalno
se proširili širom zemlje.

U roku od nedelje ili dve, kako su
protesti nastavili da se održavaju,

bilo je stotine mladih ljudi

povezanih na ovoj mreži širom zemlje.

Pokrivali smo više od 50 gradova
u isto vreme.

To je nešto što nijedna TV stanica
ne bi mogla ikada da uradi.

Ovo je bilo presudno
da nas iznenada preobrati,

u neku vrstu mejnstrim medija
društvenih mreža.

Imali smo par hiljada pratilaca
na svojoj Fejsbuk stranici,

i uskoro smo imali
četvrtinu miliona pratilaca.

Naše objave i video klipovi

su bili viđeni više od
11 miliona puta u nedelji.

Bilo je mnogo više nego što bi neke
novine ili časopis uspeli da urade.

I to je pretvorilo Media Ninja-u
u nešto drugo,

više od javnog glasila,
više od medijskog projekta.

Postalo je skoro kao javni servis

građana, protestanata,

aktivista,

jer su imali veoma jedostavan,
efikasan i miran alat

za sukob sa policijskim
i medijskim autoritetom.

Mnoge od naših slika su počele
da se koriste na glavnim TV stanicama.

Naši prenosi uživo su počeli da se emituju

kada su stvari postale veoma ozbiljne.

Zbog nekih od naših slika
ljudi su izašli iz zatvora,

ljudi koji su bili neprevedno zatočeni

zbog lažnih optužbi, a mi smo mogli
da dokažemo da su nevini.

To je uskoro preokrenulo
sliku Medija NINJA-e

da bude posmatrana
kao policijski neprijatelj, nažalost,

a nas su na ulici bezočno tukli
i na kraju i hapsili.

Dešavalo se u mnogim slučajevima.

Ali je to takođe bilo korisno,
jer smo i dalje bili na mreži,

te je to pomoglo da podstaknemo
važnu debatu u zemlji

o ulozi samih medija

i o stanju slobode štampe u zemlji.

Tako se Midia NINJA razvio

i konačno učvrstio u ono
što smo se nadali da će postati:

nacionalna mreža stotina mladih ljudi,

lokalno samoorganizovanih

da pokriju socijalne probleme
i probleme ljudskih prava,

i izražavaju se ne samo politički

već i novinarski.

Početkom ove godine,

pošto je Midia NINJA uveliko
samoorganizujuća mreža,

počeo sam da se posvećujem
drugom projektu.

Zove se Flukso, što na portugalskom
znači "prenos".

To je novinarski studio
u centru Sao Paula,

gde sam prenosio uživo
kako bih eksperimentisao

sa onim što nazivam
posttelevizijskim formatima.

Ali takođe pokušavam da smislim načine
za finansiranje nezavisnog novinarstva

kroz direktnu vezu sa publikom,

sa aktivnom publikom,

jer sada zaista želim
da pokušam da se izdržavam

od svoje tadašnje odluke
vezane za suzavac.

Ali ovde postoji nešto značajnije,

nešto što verujem da je važnije
i presudnije od mog ličnog primera.

Rekao sam da bi prenos uživo mogao
da pretvori mrežu u ogromnu TV mrežu,

ali verujem da on radi nešto drugo,

jer nakon posmatranja ljudi
kako je koriste

ne samo da bi pokrili stvari,
već da izraze, da se politički organizuju,

verujem da prenos uživo može da pretvori
sajberprostor u globalnu političku arenu

gde bi svako mogao da ima glas,

pravi glas,

jer prenos uživo preuzima monopol
emitovanja političkog diskursa,

verbalnog aspekta političkog dijaloga

van dometa političara
i političkih učenika,

i osnažuje građanina kroz ovu
direktnu i neposrednu snagu

razmene iskustava i dijaloga,

osnažuje ih da preispituju
i utiču na vlasti

na načine koje ćemo tek videti.

Verujem da to čini nešto drugo
što bi moglo biti čak i važnije

da jednostavnost tehnologije može
da sjedini objektivnost i subjektivnost

na politički način, kao što ga ja vidim,

jer veoma pomaže publici,

građaninu da vidi svet kroz tuđe oči,

te mu pomaže da se postavi

na tuđe mesto.

Mislim da ova ideja treba da bude namera,

cilj svakog dobrog novinarstva,
svakog dobrog aktivizma,

ali pre svega, svake dobre politike.

Hvala vam mnogo. Bila mi je čast.

(Aplauz)