Da li bi trebalo drugačije da donirate?

Tehnologija nam omogućava da direktno dajemo novac najsiromašnijim ljudima na planeti. Da li bi trebalo to da radimo? U ovom provokativnom govoru, dobrotvorna radnica veteranka, Džoj San, istražuje dva načina da se pomogne sirmašnima.

Pretpostavljam da svaka

dobrotvorna radnica u Africi

dođe do stadijuma u svojoj karijeri

kada želi da uzme
sav novac za svoj projekat -

možda je u pitanju
škola ili program obuke -

spakuje ga u torbu,

sedne na avion koji leti preko
najsiromašnijih sela u državi,

i počne da baca taj novac kroz prozor.

Jer za veterana dobrotvornog radnika,

ideja o stavljanju čistog keša

u ruke najsiromašnijih ljudi na planeti

ne zvuči suludo,

već zadovoljavajuće.

Doživela sam taj trenutak
oko svoje desete godine rada,

i srećom, tada sam naučila

da ova ideja zapravo postoji,

i to je možda upravo ono
što sistemu treba.

Ekonomisti to zovu
nezavisnim prebačajem novca,

i to je upravo to: novac dat

bez ikakvih obaveza.

Vlade u državama u razvoju

rade ovo decenijama,

i tek sada, sa više dokaza

i novom tehnologijom, moguće je

napraviti od ovoga
model za deljenje pomoći.

Prilično je jednostavna ideja, zar ne?

Zašto sam onda provela deceniju
radeći druge stvari

za siromašne?

Iskreno, verovala sam da mogu
da učinim više dobrog

sa novcem za siromašne

nego što siromašni mogu da urade za sebe.

Imala sam dve pretpostavke:

jedna je da su siromašni ljudi
delimično siromašni

jer su neobrazovani

i ne prave dobre izbore;

druga je da su nam potrebni
ljudi poput mene

da shvate šta im treba i daju im to.

Izgleda da dokazi pokazuju suprotno.

Poslednjih godina,
istraživači su proučavali

šta se dešava kada damo novac
siromašnim ljudima.

Desetine istraživanja uveliko pokazuju

da ljudi koriste prebačaj novca

da poboljšaju svoje sopstvene živote.

Trudnica u Urugvaju kupuje bolju hranu

i rađa zdravije bebe.

Šrilančani ulažu u svoj posao.

Istraživači koji su proučavali
naš rad u Keniji

su otkrili da su ljudi ulagali
u različite resurse,

od stoke do opreme
i renoviranja u kući,

i primetili su povećanja u prihodima

od posla i poljoprivrede

godinu dana nakon što je novac poslat.

Nijedno od ovih istraživanja
nije otkrilo da ljudi

troše više na piće i duvan

ili da ljudi rade manje.

Zapravo, rade više.

To su sve materijalne potrebe.

U Vijetnamu, stariji primaoci su koristili

prebačaj novca da bi platili
svoje kovčege.

Kao neko ko se pita
da li je Maslov pogrešio,

smatram davanje ovakvog prioriteta
duhovnim potrebama

veoma poniznim.

Ne znam da li bih izabrala
da dajem hranu,

opremu ili kovčege,

što pokreće pitanje:

koliko smo dobri u deljenju resursa

u ime siromašnih?

Da li smo vredni troška?

Ponovo, možemo da posmatramo
iskustvene dokaze

o tome šta se dešava kada
dajemo ljudima stvari

po našem izboru.

Jedno iscrpno istraživanje
posmatralo je program u Indiji

gde se daje stoka takozvanim
"ultrasiromašnima",

i otkrili su da se 30 procenata primalaca

okrenulo i prodalo stoku koju su dobili

za novac.

Prava ironija je

da su za svako sredstvo vredno 100 dolara

koje je ovaj program dao nekome,

oni potrošili ostalih 99 dolara
da to urade.

Šta ako umesto toga koristimo
tehnologiju da bismo stavili novac

od agencija za pomoć ili bilo koga od nas

direktno u ruke siromašne osobe?

Danas, tri od četiri Kenijca
koriste mobilni novac,

koji je zapravo bankovni račun
kojim može da se upravlja

sa bilo kog mobilnog telefona.

Pošiljalac može da plati
uslugu transfera od 1,6%

i klikom na dugme

pošalje novac direktno na račun primaoca

bez posrednika.

Poput tehnologija koje menjaju privredu

u našim životima,

tehnologija plaćanja u siromašnim zemljama

može da promeni pomoć.

Širi se toliko brzo da je moguće

zamisliti dostizanje milijarde

najsiromašnijih ljudi na svetu
na ovaj način.

To smo mi počeli da radimo
u "GiveDirectly".

Mi smo prva organizacija

koja omogućava prebačaj novca siromašnima.

Poslali smo novac za 35 000 ljudi
širom ruralne Kenije

i Ugande

u jednostrukim isplatama od 1000 dolara,

po porodici.

Do sada smo tražili najsiromašnije ljude

u najsiromašnijim selima
i u ovom delu sveta,

to su oni koji žive u kućama

od blata i trske,

a ne cementa i čelika.

Recimo da je to vaša porodica.

Mi se pojavimo na vašim vratima
sa android telefonom.

Uzmemo vaše ime, slikamo vas

i vašu brvnaru

i uzmemo GPS koordinate.

Iste noći, pošaljemo sve podatke u oblak

i svaki deo proverava

nezavisni tim

koristeći, na primer, satelitske snimke.

Zatim, mi se vratimo,

prodamo vam običan mobilni telefon

ako ga već nemate,

i nekoliko nedelja kasnije,

pošaljemo vam novac na njega.

Nešto što je pre pet godina

delovalo nemoguće,

danas možemo da uradimo efikasno

i bez korupcije.

Što više novca dajemo siromašnima,

i što više dokaza imamo
da to funkcioniše,

to više moramo da uzmemo u obzir

sve ostalo što dajemo.

Danas je logika kod pomoći
previše često to

da činimo makar nešto dobro.

Kada smo popustljivi

sa time kao svojim standardom,

kada kažemo sebi da je davanje pomoći

bolje nego ne davati ništa,

težimo da ulažemo neefikasno,

u sopstvene ideje za koje mislimo
da su inovativne,

u pisanje izveštaja,

u avionske karte i terenska vozila.

Šta ako bi logika bila:

da li bismo učinili bolje
od davanja novca direktno?

Organizacije bi trebalo da dokažu

da rade više dobrog za siromašne

nego što siromašni mogu
da urade za sebe.

Naravno, davanje novca neće stvoriti
javna dobra

poput iskorenjivanja bolesti
ili građenja jakih institucija,

ali bi moglo da postavi viši standard

za načine na koji pomažemo porodicama

da poboljšaju svoje živote.

Verujem u pomoć.

Verujem da je većina pomoći
bolja od običnog

bacanja novca iz aviona.

Potpuno sam sigurna

da većina pomoći danas

nije bolja od direktnog davanja
novca siromašnima.

Nadam se da će biti jednog dana.

Hvala vam.

(Aplauz)