Koja država najviše doprinosi svetu?

Neočekivano neželjeno dejstvo globalizacije je: problemi koji su nekad ostajali na lokalnom nivou - recimo, banka koja pozajmljuje previše novca - sada imaju posledice svetskih razmera. No države i dalje posluju kao da su same na planeti. Politički savetnik Sajmon Anholt, osmislio je neobičnu listu: Indeks dobrih država, kako bi vlade ubedio da razmišljaju ka spolja. Svojim opčinjavajućim i duhovitim govorom, odgovara na pitanje: "Koja država najviše doprinosi?" Odgovor će vas možda iznenaditi (naročito ako živite u SAD-u ili Kini.)

U poslednje vreme
sam mnogo razmišljao o svetu

i kako se promenio
u poslednjih 20, 30, 40 godina.

Pre 20 ili 30 godina,

ukoliko bi kokoška
zakačila prehladu, kinula i uginula

u udaljenom selu na istoku Azije,

bila bi to tragedija za kokošku

i njene najbliže,

ali mislim da nije bilo mnogo verovatno

da strepimo od globalne pandemije

i smrti miliona ljudi.

Pre 20 ili 30 godina,
ukoliko bi banka u Severnoj Americi

pozajmila previše novca nekome

ko ne bi bio u stanju da vrati novac

i ako bi banka propala,

zajmodavac

i dužnik bi loše prošli,

ali nismo mogli da pretpostavimo

da bi to moglo da baci
ekonomski sistem na kolena

za skoro čitavu deceniju.

Ovo je globalizacija.

Ovo je čudo koje nam je omogućilo

da prekrcavamo naša tela i naše umove

i naše reči i naše slike i naše ideje

i naša učenja i naša znanja
širom planete

sve brže i sve jeftinije.

To je donelo mnogo zla,

poput onog koje sam upravo opisao,

ali je takođe donelo i mnogo dobra.

Mnogi od nas nisu svesni

koliko su izuzetno uspešni bili
Milenijumski razvojni ciljevi,

neki od njih su ostvareni

mnogo pre krajnjeg roka.

Ovo je dokaz da je ljudska vrsta

sposobna za izvanredan napredak

ako zaista sarađuje
i ako se zaista jako potrudi.

No, ukoliko bih to morao da sažmem,

nekako osećam da nas je globalizacija

zatekla nespremne

i sporo smo odreagovali.

Ukoliko pogledate
loše strane globalizacije,

zaista se čine poražavajućim.

Svi izazovi s kojima se danas suočavamo,

poput promene klime, ljudskih prava

i demografije i terorizma i pandemije

i šverca narkotika i ljudskog ropstva

i izgubljenih vrsta, da ne nabrajam,

mi ne napredujemo toliko mnogo

u poređenju sa ovim izazovima.

Dakle, ukratko, to je izazov

s kojim se suočavamo danas

u ovom zanimljivom istorijskom momentu.

Očito se moramo time baviti odmah.

Moramo nekako da se saberemo

i moramo da shvatimo kako da bolje

globalizujemo rešenja,

kako ne bismo prosto postali vrsta

koja je žrtva globalizacije problema.

Zašto sporo ostvarujemo ovaj napredak?

Šta je razlog tome?

Pa, postoji, naravno mnogo razloga,

ali možda je glavni razlog tome

to što smo kao vrsta organizovani

isto kako smo bili organizovani

pre 200 ili 300 godina.

Ostala je jedna supersila na planeti,

a to je sedam milijardi ljudi,

sedam milijardi nas
koji uzrokujemo ove probleme,

sedam milijardi istih, usput,

koji će ih sve rešiti.

Ali kako je tih
sedam milijardi organizovano?

Organizovani su i dalje
u otprilike 200 nacionalnih država,

a nacije imaju svoje vlade

koje donose zakone,

zbog kojih se ponašamo na određeni način.

I to je prilično efikasan sistem,

ali problem je što način
na koji su ovi zakoni doneseni

i način na koji ove vlade razmišljaju

su potpuno pogrešni
za rešavanje globalnih problema

jer su zagledani ka unutra.

Političari koje biramo

i oni koje ne biramo, u suštini,

imaju umove poput mikroskopa.

Nemaju umove poput teleskopa.

Oni gledaju unutra.
Pretvaraju se, ponašaju se

kao da veruju da je svaka država ostrvo

koje postoji prilično srećno, nezavisno

od svih drugih,

na svojoj ličnoj malenoj planeti

u svom ličnom malenom solarnom sistemu.

Evo šta je problem:

države koje se takmiče jedne s drugima,

države koje ratuju jedne protiv drugih.

Bilo koje sedmice, pogledajte

videćete narode koji zapravo pokušavaju
da se međusobno poubijaju,

no čak i kad se to ne dešava,

imamo takmičenje među državama,

svaka pokušava da zaseni drugu.

Ovo očigledno nije dobro uređenje.

Očigledno ga moramo promeniti.

Očigledno moramo da pronađemo način

da ohrabrimo države da počnu da sarađuju

malo bolje.

Zašto to i ne urade?

Zašto naše vođe i dalje insistiraju
na gledanju ka unutra?

Pa, prvi i najočigledniji razlog

je zato što mi to tražimo od njih.

To im mi govorimo da rade.

Kada biramo vlade

ili kada tolerišemo
vlade koje nismo birali,

mi im, u stvari, poručujemo da želimo

da oni obezbede našoj državi

određene stvari.

Želimo da nam obezbede prosperitet,

rast, konkurentnost,
transparentnost, pravdu

i slične stvari.

Zato ako ne počnemo da tražimo od vlada

da razmišljaju malo prema spolja

i razmotre globalne probleme
koji će nas sve dokrajčiti,

ukoliko se ne pozabavimo njima,

onda jedva da možemo da ih krivimo

ako nastave da gledaju ka unutra,

ako zadrže umove poput mikroskopa,

umesto umova poput teleskopa.

To je prvi razlog
zašto se stvari ne menjaju.

Drugi razlog je da su ove vlade,

poput nas samih,

kulturološke psihopate.

Ne želim da vređam,

ali znate šta je psihopata.

Psihopata je osoba koja,

na njegovu ili njenu žalost,

nema sposobnost saosećanja

s drugim ljudima.

Kada pogledaju oko sebe,

oni ne vide ljudska bića

s dubokim, bogatim,
trodimenzionalnim ličnim životima,

ciljevima i ambicijama.

Oni vide isečke od kartona,

i to je veoma tužno i veoma usamljeno

i veoma je retko, na sreću.

No zapravo, zar i većini nas

empatija nije slabija strana?

Ah, naravno da jeste

kada su u pitanju ljudi

koji nekako liče na nas,

koji hodaju i govore i jedu i mole se

i oblače se poput nas,

no kada su u pitanju
ljudi koji to ne rade,

koji se baš ne oblače kao mi

i baš se i ne mole kao mi

i baš ne govore kao mi,

zar nemamo tendenciju da ih vidimo,

makar malo, poput isečaka od kartona?

Ovo pitanje moramo postaviti sebi.

Mislim da stalno moramo
da bdimo nad njim.

Jesmo li mi i naši političari,
u izvesnoj meri,

kulturološke psihopate?

Treći razlog ne vredi ni pominjati

jer je prilično smešan,

ali postoji verovanje unutar vlada

da su domaći dnevni red

i spoljnopolitički dnevni red

nesaglasni i da će uvek to i biti.

Ovo je prosto besmisleno.

Ja sam politički savetnik.

Proveo sam poslednjih
15 godina, otprilike,

savetujući vlade širom sveta

i tokom tog vremena, nijednom nisam video

jedan jedini unutrašnji problem,

koji ne bi mogao da bude maštovitije,

efikasnije i brže rešen

ukoliko bi se posmatrao
kao spoljnopolitički problem,

viđen u internacionalnom kontekstu,

upoređen sa praksom drugih,

dovođenjem drugih, radeći ka spolja,

umesto rada u unutrašnjosti.

Možda ćete se zapitati,
uzimajući u obzir sve to,

zašto to ne funkcioniše?

Zašto ne možemo naterati
političare da se promene?

Zašto ne bismo to zahtevali od njih?

Ja, poput većine nas,
provodim mnogo vremena žaleći se

na to kako je teško
naterati ljude da se promene

i ne bi trebalo da se zamaramo time.

Mislim da bi trebalo da prihvatimo

to da smo po prirodi konzervativna vrsta.

Ne volimo promene.

To je tako zbog
razumnih evolutivnih razloga.

Verovatno ne bismo danas bili tu

da se nismo opirali promenama.

Jednostavno je: hiljadama godina unazad

otkrili smo da ako nastavimo

da radimo iste stvari, nećemo umreti,

jer nas ono što smo radili pre,

po definiciji nije ubilo

i zato dokle god nastavimo po starom,

bićemo dobro.

Razumno je ne raditi ništa novo

jer bi nas to moglo ubiti.

No, naravno, postoje izuzeci tome.

U suprotnom ne bismo nigde stigli.

Jedan izuzetak, zanimljiv izuzetak,

je kada uspete da pokažete ljudima

da možda postoji lični interes

u tom skoku u nepoznato

i malenoj promeni.

Proveo sam poslednjih 10 ili 15 godina

pokušavajući da otkrijem
šta bi mogao da bude taj lični interes

koji bi ohrabrio, ne samo političare,

već i preduzeća i javno mnjenje,

sve nas, da počnemo
da razmišljamo više ka spolja,

da zamišljamo širu sliku,

da ne gledamo uvek ka unutra,
da ponekad pogledamo ka spolja.

I tu sam otkrio

nešto prilično važno.

Godine 2005, započeo sam istraživanje

pod nazivom Indeks nacionalnih brendova.

To je izuzetno opsežna studija
kojom je anketiran

veoma veliki uzorak svetske populacije,

uzorak koji predstavlja oko 70 procenata

populacije na planeti.

Počeo sam da im postavljam niz pitanja

o tome kako doživljavaju druge države.

Indeks nacionalnih brendova je vremenom

postao veoma, veoma velika baza podataka.

Sadrži oko 200 milijardi jedinica podataka

o tome šta obični ljudi misle
o drugim državama

i zašto.

Zašto sam se time bavio?
Zato što su vlade koje savetujem

vrlo, vrlo željne da znaju

kako ih drugi vide.

Znali su,

delom jer sam ih ja ohrabrivao
da to shvate,

da se države oslanjaju

uveliko na svoju reputaciju,

kako bi preživele i napredovale u svetu.

Ukoliko država ima
izuzetno pozitivan ugled,

poput Nemačke, Švedske ili Švajcarske,

sve je lako i sve je jeftino.

Imate više turista. Više investitora.

Prodajete skuplje svoje proizvode.

Ako, s druge strane, imate državu

sa slabim ili veoma negativnim ugledom,

sve je teško i sve je skupo.

Zato je vladama očajnički važan

ugled svoje države

jer direktno utiče na to

koliko novca mogu da zarade,

a to su obećali svom narodu

da će da urade.

Pre par godina sam razmišljao

da iskoristim slobodno vreme i razgovaram

s džinosvkom bazom podataka
i da je pitam:

zašto neki ljudi više vole jednu državu

od neke druge?

A odgovor koji mi je baza dala

potpuno me je potresao.

Odgovor je bio 6,8.

Nemam vremena da objašnjavam detalje.

U suštini mi je rekla -

(Smeh) (Aplauz) -

Države koje najviše volimo
su dobre države.

Ne divimo se državama
samo zato što su bogate,

zato što su moćne, zato što su uspešne,

zato što su moderne,
zato što su tehnološki napredne.

Pre svega se divimo
državama koje su dobre.

Šta smatramo pod dobrim?

Smatramo da te države doprinose

nešto svetu u kome živimo,

da te države, zapravo čine svet sigurnijim

ili boljim ili bogatijim ili poštenijim.

Takve države nam se sviđaju.

Ovo otkriće je od značajne važnosti -

vidite na šta ciljam -

jer uokviruje krug.

Sada mogu da kažem,
često to i radim, bilo kojoj vladi:

kako bi vam išlo bolje,
morate da budete dobri.

Želite li bolji izvoz,

želite li više investicija,

želite li da postanete konkurentniji,

onda morate da se upristojite

jer će zbog toga ljudi da vas cene

i poslovaće s vama,

i samim tim, što više budete sarađivali,

bićete konkurentniji.

Ovo je prilično važno otkriće

i čim sam to otkrio,

osetio sam da mi se javlja novi indeks.

Kunem se, kako starim,
ideje su mi jednostavnije

i sve detinjastije.

Ovaj se zove Indeks dobrih država

i bavi se onim što piše na ambalaži.

Meri, ili bar pokušava da meri,

tačno koliko svaka država
na planeti Zemlji doprinosi,

ne sopstvenom narodu,
već ostatku čovečanstva.

Bizarno, niko se nikada pre

nije setio da ovo izmeri.

Kolega, dr Robert Govers i ja smo proveli

dobar deo protekle dve godine,

uz pomoć velikog broja
veoma ozbiljnih i pametnih ljudi,

uklapajući sve pouzdane podatke iz sveta

do kojih smo mogli da dođemo,
o tome koliko države

doprinose svetu.

Vi sad čekate da vam
kažem koja je na vrhu.

Reći ću vam,

ali pre svega želim da vam kažem

šta tačno podrazumevam

kad kažem dobra država.

Ne mislim dobra u moralnom smislu.

Kad kažem da je Država x

najdobrija država na Zemlji,

najdobrija, ne najbolja.

Najbolja ima drugo značenje.

Govoreći o dobroj državi,

ona može da bude
dobra, dobrija i najdobrija.

To nije isto kao dobra, bolja i najbolja.

To je prosto država koja doprinosi

čovečanstvu više
od bilo koje druge države.

Ne govorim o ponašanju kod kuće

jer se to meri drugde.

I pobednik je:

Irska.

(Aplauz)

Prema podacima ovde,

nijedna država na Zemlji,
po glavi stanovnika,

po dolaru od BDP-a, ne doprinosi više

od Irske svetu u kome živimo.

Šta ovo znači?

Ovo znači da kad legnemo
da spavamo noćas,

svima bi u poslednjih 15 sekundi,
pre nego što odlutamo u san,

poslednja misao trebalo da bude:

dovraga, baš mi je drago
što Irska postoji.

(Smeh)

I da - (Aplauz) -

u dubinama veoma ozbiljne
ekonomske recesije,

mislim da se tu krije
izuzetno važna lekcija,

ako možete da mislite
na međunarodne obaveze

dok pokušavate da obnovite
svoju ekonomiju,

to je zaista nešto.

Finska se kotira slično.

Ispod Irske je samo zato

što je njen najslabiji rezultat,
lošiji od onog kod Irske.

Primetićete još nešto kod prvih deset,

sve su, naravno osim Novog Zelanda,

zapadnoevropske nacije.

Sve su takođe veoma bogate.

Ovo me je rastužilo,

jer ako nešto nisam želeo

da otkrijem uz ovaj indeks

je kako je isključivo
nadležnost bogatih država

da pomažu siromešne.

Ne radi se samo o tome.

Zaista, pogledate li niže na listi,

nemam slajd ovde, videćete

nešto što me je veoma usrećilo:

Kenija je u prvih trideset

i to je pokazatelj jedne
veoma, veoma važne stvari.

Ovde se ne radi o novcu.

Ovde je stav bitan.

Kultura je bitna.

Ovde se radi o vladama
i ljudima koji brinu

o ostatku sveta

i imaju mašte i hrabrosti

da razmišljaju ka spolja,
umesto isključivo sebičnog razmišljanja.

Preleteću preko drugih slajdova,

prosto da biste videli
neke od nižerangiranih država.

Nemačka je na 13, SAD je na 21,

Meksiko je na 66. mestu,

a zatim slede neke
od najrazvijenijih država,

poput Rusije na 95, Kine na 107. mestu.

Države, poput Kine, Rusije i Indije

su u istom delu indeksa,

i to, na neki način, ne iznenađuje.

Proveli su veći deo

poslenjih decenija
gradeći sopstvene ekonomije,

gradeći sopstvena društva
i sopstvene politike,

ali nadajmo se

da će u drugoj fazi rasta

biti okrenutiji bar malo ka spolja

nego što su bili u prvoj fazi.

Potom možete da razložite svaku državu

prema aktuelnim
setovima podataka koji je čine.

Omogućiću vam to.

Noćas od ponoći
to će da bude na goodcountry.org,

pa ispitajte neku državu.

Možete da imate uvid čak
i u nivo individualnih setova podataka.

Eto, to vam je Indeks dobrih država.

Čemu služi?

Pa, tu je kako bih pokušao

da uvedem ovu reč

ili da je vratim u diskurs.

Ne želim više da slušam
o konkurentnim državama.

Ne želim više da slušam

o prosperitetnim, bogatim,
brzorastućim državama.

Ne želim više da slušam
ni o srećnim državama

jer je i to, na kraju krajeva, sebično.

To je i dalje vezano za nas,

a ako nastavimo da razmišljamo o sebi,

bićemo u velikom, velikom problemu.

Mislim da svi znamo o čemu

želimo da slušamo.

Želimo da slušamo o dobrim državama

i zato ću da vas zamolim za uslugu.

Ne tražim previše.

To je nešto što vam neće teško pasti,

možda vam se i svidi

i bude vam korisno,

a to je da prosto počnete
da koristite reč "dobra"

u ovom kontekstu.

Kada razmišljate o svojoj državi,

kada razmišljate o tuđim državama,

kada razmišljate o preduzećima,

kada razmišljate o svetu
u kom trenutno živimo,

počnite da koristite tu reč,

na način na koji sam vam večeras predočio.

Ne dobra, suprotno od loša,

jer je to neiscrpna rasprava.

Dobra, nasuprot sebičnoj,

dobra je ona država
koja misli na sve nas.

To bih želeo da uradite

i da to koristite kao štap

kojim ćete tući svoje političare.

Kada ih izaberete, kada ih reizaberete,

kada glasate za njih, kada slušate

šta vam nude,

koristite tu reč: "dobra"

i zapitajte se:

"Da li bi tako radila dobra država?"

I ako je odgovor ne,
budite veoma sumnjičavi.

Pitajte se: da li se tako ponaša

moja država?

Da li želim da potičem iz države

čija vlada, u moje ime,

radi takve stvari?

Ili mi se, s druge strane,

više sviđa ideja da hodam svetom

visoko podignute glave, misleći:

"Da, ponosan sam
jer dolazim iz dobre države"?

I svuda ćete da budete dobrodošli.

I svi će poslednjih 15 sekundi,

pre nego što odlutaju u san, reći:

"Gospode, baš mi je drago
što država te osobe postoji."

Konačno, mislim da će to

dovesti do promene.

Ta reč: "dobra"

i broj 6,8

kao i otkriće koje stoji iza toga,

promenili su moj život.

Mislim da mogu promeniti i vaš

i to možemo koristiti da promenimo

ponašanje naših političara
i naših preduzeća

i radeći tako, možemo da promenimo svet.

Počeo sam da razmišljam drugačije

o svojoj državi, otkad sam
počeo da mislim na ove stvari.

Nekad sam želeo
da živim u bogatoj državi,

a onda sam poželeo
da živim u srećnoj državi,

no onda sam shvatio da to nije dovoljno.

Ne želim da živim u bogatoj državi.

Ne želim da živim u brzorastućoj državi

ili konkurentnoj državi.

Želim da živim u dobroj državi,

i iskreno se nadam
da i vi želite isto što i ja.

Hvala.

(Aplauz)