Za roditelje, sreća je teško dostižan cilj

Odeljak za roditelje u knjižari je zapanjujući – to je “džinovski, ružičasti spomenik našoj kolektivnoj panici”, kako to pisac Dženifer Senior formuliše. Zašto je roditeljstvo ispunjeno tolikim nespokojem? Zato što je cilj savremenih roditelja iz srednje klase – da stvore srećno dete – izuzetno nedostižan. Svojim iskrenim govorom ona nam nudi humanije i lakše ostvarive ciljeve.

Kada sam rođena,

postojala je samo jedna knjiga

o tome kako da podižete svoju decu,

nju je napisao dr Spok.

(Smeh)

Hvala za povlađivanje.

Oduvek sam želela da to uradim.

Ne, bio je to Bendžamin Spok,

a knjiga se zvala:
"Nega dece po dr Spoku".

Do njegove smrti, prodato je
skoro 50 miliona kopija knjige.

Danas, ja, kao majka šestogodišnjaka,

uđem u knjižaru

i vidim ovo.

Zadivljujuća je

raznovrsnost koju možete naći
na tim policama.

Postoje uputstva kako da podignete
ekološki osvešćeno dete,

bezglutensko dete,

dete otporno na bolesti,

što je, ako se ja pitam, malčice jezivo.

Postoje uputstva za podizanje
bilingvalnog deteta,

čak i ako govorite samo
jedan jezik kod kuće.

Postoje uputstva za podizanje
deteta koje se razume u finansije,

i deteta s umom naučnika,

i deteta koje je ekspert joge.

Osim učenja kako da
vaše novorođenče razmontira

nuklearnu bombu,

postoji vodič skoro za sve.

Sve ove knjige su dobronamerne.

Sigurna sam da su mnoge od njih sjajne.

No sveukupno, žao mi je,

ne vidim pomoć

kad pogledam na tu policu.

Vidim nespokoj.

Vidim džinovski ružičasti spomenik

našoj kolektivnoj panici.

Zbog čega se pitam,

kako to da je podizanje naše dece

povezano sa toliko muke

i toliko nedoumica?

Kako to da smo stali na krivu nogu

sa jedinom stvari koju su ljudska bića

obavljala uspešno milenijumima,

mnogo pre nego što su se blogovi

i naučne studije
o roditeljstvu pojavili?

Zašto toliko majki i očeva

doživljava roditeljstvo kao krizu?

Kriza će vam se možda
učiniti kao prejaka reč,

ali istraživanja pokazuju
da verovatno i nije.

Postoji, zapravo, studija
koja se baš tako zove:

"Roditeljstvo kao kriza", objavljena 1957.

i u narednih 50 i više godina,

mnogi naučnici su

zabeležili prilično jasan obrazac

muka roditeljstva.

Roditelji doživljavaju više stresa
od onih koji to nisu.

Njihovo bračno zadovoljstvo je manje.

Postoje brojne studije

o tome kako se roditelji

osećaju dok provode
vreme sa svojom decom,

a odgovor često i nije baš povoljan.

Prošle godine sam
razgovarala s naučnikom

po imenu Metju Kilingsvort,

on sprovodi veoma,
veoma maštovite projekte

koji se bave ljudskom srećom

i evo šta mi je rekao da je otkrio:

"Druženje s prijateljima

je bolje od druženja
sa svojim supružnikom,

što je bolje od druženja s rodbinom,

što je bolje od druženja s poznanicima,

što je bolje od druženja s roditeljima,

što je bolje od druženja s decom,

koja su u istoj ravni sa strancima."

(Smeh)

Ali evo šta je u pitanju.

Posmatrala sam tokom tri godine

šta se krije iza ovih podataka

i deca nisu problem.

Nešto u vezi sa roditeljstvom
baš sad u ovom momentu,

to je problem.

Tačnije, mislim da mi ni ne znamo

kako bi roditeljstvo trebalo da izgleda.

Roditeljstvo, kao imenica,

tek je ušlo u opštu upotrebu 1970.

Naše uloge majki i očeva su se promenile.

Uloge naše dece su se promenile.

Svi mi sad žestoko improvizujemo

dok prolazimo kroz situacije

za koje ne postoje uputstva.

Ukoliko ste izuzetan džez muzičar

onda je improvizacija sjajna,

ali za nas ostale

nekako izgleda poput krize.

Kako smo došli dovde?

Kako to da svi sad plovimo

kroz univerzum dečje nege

bez ikakvih pravila
kojima bismo se vodili?

Pa, za početak, desila se

velika istorijska promena.

Sve do nedavno,

deca su radila, pre svega
na našim imanjima,

ali takođe i u fabrikama,
mlinovima, rudnicima.

Deca su smatrana ekonomskim aktivom.

Negde, tokom ere progresa,

ukinuli smo ovakvo uređenje.

Shvatili smo da deca imaju prava,

zabranili smo dečji rad,

usredsredili smo se
umesto toga na obrazovanje

te je škola postala
novo zanimanje za decu.

I hvala bogu da jeste.

No to je samo učinilo ulogu roditelja,

na neki način još nejasnijom.

Staro uređenje možda i nije bilo

naročito etično,
ali je bilo recipročno.

Mi smo obezbeđivali
hranu, odeću, sklonište

i moralne pouke našoj deci,

a ona su za uzvrat privređivala.

Čim su deca prestala da rade,

ekonomija roditeljstva se promenila.

Deca su postala, prema rečima jednog

briljantnog, mada potpuno
nemilosrdnog sociologa:

"ekonomski bezvredna,
ali emocionalno neprocenjiva."

Umesto da ona rade za nas,

mi smo počeli da radimo za njih,

jer je samo za nekoliko decenija

postalo jasno:

ako želimo da naša deca budu uspešna,

škola nije dovoljna.

Danas su vannastavne aktivnosti
dečje novo zanimanje,

ali to je posao i za nas takođe,

jer mi smo ti koji ih vozimo
na fudbalski trening.

Obimni domaći zadaci
su dečje novo zanimanje,

ali to je takođe i naš posao,

jer mi moramo da ih proveravamo.

Pre oko tri godine, jedna Teksašanka

mi je rekla nešto

što mi je potpuno slomilo srce.

Rekla je, gotovo nonšalantno:

"Domaći zadatak je nova večera."

Srednja klasa danas
troši sve svoje vreme,

energiju i sredstva na decu,

iako srednja klasa

ima sve manje i manje
svega ovoga da da.

Majke danas provode
više vremena sa svojom decom

nego što su 1965.,

kada većina žena nije pripadala
radnoj snazi.

Verovatno bi roditeljima bilo lakše

da igraju svoje uloge

kada bi znali za šta
pripremaju svoju decu.

Ovo je još jedna stvar
zbog koje je moderno roditeljstvo

tako konfuzno.

Nemamo predstavu koja će
naša mudrost, ako će ijedna,

da bude od koristi našoj deci.

Svet se menja tako brzo,

da je nemoguće to znati.

Tako je bilo čak i kad sam ja bila mlada.

Kada sam bila dete,
tačnije u srednjoj školi,

rečeno mi je da ću da budem izgubljena

u novoj globalnoj ekonomiji

ukoliko ne budem govorila japanski.

I, uz dužno poštovanje Japancima,

nije ispalo tako.

Danas imamo tip
roditelja iz srednje klase

koji je opsednut time da
njegova deca znaju mandarinski,

i možda su na tragu nečega,

ali ne možemo da budemo sigurni.

Kako nismo u stanju
da predvidimo budućnost,

svi mi, kao dobri roditelji,

pokušavamo da pripremimo našu decu

na sve moguće ishode u budućnosti,

nadajući se da će se
bar neki naš trud isplatiti.

Učimo našu decu šah,

misleći da će im možda
trebati analitičke veštine.

Upisujemo ih na timske sportove,

misleći kako će im možda
trebati veština saradnje,

znate, ako upišu
Poslovnu školu na Harvadu.

Pokušavamo da ih naučimo
kako da razumeju finansije

i razmišljaju kao naučnici
i da budu ekološki osvešćeni

i da žive bez glutena.

Možda je sad dobar trenutak
da vam kažem

da ja nisam bila ekološki osvešćena,
niti sam živela bez glutena.

Pojela sam tegle i tegle
pasiranih makarona s govedinom.

I znate šta? Ne ide mi loše.

Plaćam porez.

Imam stalan posao.

Čak su me i pozvali
da govorim na TED-u.

No danas živimo u ubeđenju

da ono što je bilo dobro
za mene ili za moje roditelje,

više nije dovoljno dobro.

Zato svi mi mahnito hrlimo
toj polici s knjigama,

jer imamo osećaj da ako sve ne pokušamo,

biće kao da nismo uradili ništa

i kao da smo se oglušili
o obaveze prema našoj deci.

Dovoljno nam je teško
snalaziti se u novim ulogama

majki i očeva.

Sada tome dodajte i ovo:

mi se takođe snalazimo u novim ulogama

muževa i žena

jer je većina žena danas radna snaga.

Mislim da je ovo dodatni razlog

zašto se roditeljstvo čini poput krize.

Ne postoje pravila, uputstva, norme

koje bi nas pripremile
za dolazak deteta,

sada kada i mama i tata
zarađuju za hleb.

Pisac Majkl Luis primetio je to

veoma, veoma dobro.

Rekao je da je najsigurniji način

da se par posvađa,

taj da izađe na večeru s drugim parom

čija je raspodela rada

iole drugačija od njihove,

jer će razgovor u autu,
na putu do kuće,

da izgleda ovako:

"Jesi li čuo da kod njih Dejv

svakog jutra vodi decu u školu?"

(Smeh)

Bez uputstava koja bi nam
rekla šta je čiji posao

u ovom vrlom novom svetu,
parovi se svađaju,

a i jedni i drugi imaju

osnov za žalbu.

Majke najverovatnije

rade više poslova kada su kod kuće,

a očevi, kada su kod kuće,

najverovatnije rade samo jedan posao.

Pronađite muškarca
koji je kod kuće i sve su prilike

da radi samo jedan posao.

Zapravo, nedavno je
Univerzitet u Kaliforniji uradio studiju

u kojoj su posmatrali
najčešće konfiguracije

porodičnih članova
u domaćinstvima srednje klase.

Pogodite šta su otkrili?

Tata je često sam u sobi.

Prema istraživanju
"Kako amerikanci provode vreme",

majke i dalje dvostruko više
brinu o deci od očeva,

što je daleko bolje nego
u vreme Erme Bombek,

ali i dalje mislim
da ono što je ona napisala

i danas stoji:

"Nisam bila sama
u kupatilu od oktobra."

(Smeh)

Ali evo o čemu se radi:
muškarci mnogo rade.

Provode više vremena sa svojom decom

nego što su njihovi očevi
provodili s njima.

Rade više sati, u proseku,

nego njihove supruge,

i uistinu žele da budu dobri,

angažovani očevi.

Danas se očevi, ne majke,

najčešće žale na konflikt
između posla i slobodnog vremena.

Kako god, usput,

ako mislite da je teško
tradicionalnim porodicama

da izađu na kraj s novim ulogama,

samo zamislite kako je danas

netradicionalnim porodicama:

porodicama s dvojicom očeva,
porodicama s dve mame,

samohranim roditeljima.

Oni uistinu improvizuju u hodu.

U naprednijim državama,

oprostićete mi što podležem klišeu

i prizivam, da, Švedsku,

roditelji se mogu osloniti

na pomoć države.

Postoje zemlje koje prepoznaju

strepnje i izmene u ulogama

majki i očeva.

Nažalost, SAD nije jedna od njih.

Ukoliko ste se pitali šta SAD

ima zajedničko sa
Papuom Novom Gvinejom i Liberijom,

evo šta:

ni mi nemamo plaćeno
porodiljsko bolovanje.

Mi smo jedna od osam
poznatih zemalja koja to nema.

U ovom dobu intenzivne pometnje,

samo je jedan cilj oko kojeg

će svi roditelji da se slože,

i to bez obzira da li su

autoritarne mame, mame hipici,
prezaštitničke mame ili pritajene tigrice,

sreća naše dece je najvažnija.

Eto šta znači

podizanje dece u vremenu

u kome su ekonomski bezvredna,

ali emocionalno neprocenjiva.

Svi smo mi čuvari
njihovog samopoštovanja.

Mantra u koju ni jedan
roditelj ne sumnja glasi:

"Sve što želim svom detetu
je da bude srećno."

I nemojte me pogrešno shvatiti,

mislim da je dečja sreća izuzetan cilj.

Ali je i veoma nedostižan cilj.

Sreća i samopuzdanje,

učiti decu tome, nije isto kao učiti ih

kako da uzoru njivu.

Nije isto kao učiti ih
kako da voze bicikl.

Ne postoji nastavni plan za to.

Sreća i samopouzdanje mogu
da budu nusproizvodi nečeg drugog,

ali ne mogu zaista da budu
ciljevi za sebe.

Dečja sreća

je veoma nepravedno breme
za roditelje.

Sreća je još nepravednije breme

za decu.

I moram da vam kažem

kako mislim da to vodi
u izuzetno čudne krajnosti.

Toliko se brinemo

da zaštitimo decu od nakaznosti sveta

da ih danas štitimo od "Ulice Sezam".

Volela bih da mogu
da kažem kako se šalim,

ali ako krenete da kupite

prvih nekoliko epizoda
"Ulice Sezam" na DVD-ju,

kao što sam ja, zbog nostalgije,

zateći ćete upozorenje na početku

koje vam kaže kako
taj sadržaj nije pogodan

za decu.

(Smeh)

Mogu li to da ponovim?

Sadržaj originalne "Ulice Sezam"

nije pogodan za decu.

Kada ju je Njujork tajms upitao o ovome,

producentkinja serije
je ponudila niz obrazloženja.

Jedno od njih je
da Keksomlat puši lulu

u jednom skeču i potom je proguta.

Loš uzor. Pojma nemam.

Ali ono što mi se urezalo u sećanje

je da je rekla kako nije sigurna

da li bi Oskar mogao da bude
izmišljen u današnjem vremenu

jer je isuviše depresivan.

Ne mogu da vam opišem
koliko me ovo pogađa.

(Smeh)

Gledate u ženu,

s periodnim sistemom Mapeta

koji vise na zidu njenog odeljenja.

Uvredljivi Mapet je tačno tu.

Ovo je moj sin onog dana kad se rodio.

Zbog morfijuma sam lebdela poput zmaja.

Imala sam neočekivani carski rez.

No čak i kroz svoju opijatsku izmaglicu,

uspela sam da uhvatim jednu jasnu misao

dok sam ga držala prvi put u naručju.

Prošaputala sam mu na uho.

Rekla sam: "Daću sve
od sebe da te ne povredim."

Bila je to Hipokratova zakletva,

a ja nisam ni znala da je izgovaram.

No sad mi pada na pamet

kako je Hipokratova zakletva

daleko realističniji cilj od sreće.

Zapravo, kao što će
svaki roditelj da vam kaže,

to je užasno teško.

Svi smo mi izgovorili
ili uradili nešto uvredljivo

što bismo rado povukli.

Mislim da u prošlosti

nismo toliko očekivali od sebe

i važno je da svi to zapamtimo

sledeći put kad budemo zurili,
dok nam srca lupaju,

u te police s knjigama.

Nisam baš sigurna
kako da stvorimo nova pravila

za ovaj svet,

ali verujem da,

u svom očajničkom pohodu
ka stvaranju srećnog deteta,

možda preuzimamo
pogrešno moralno breme.

Pada mi na pamet kako je bolji cilj

i, usudiću se da kažem, uzvišeniji

da se usredsredimo
na stvaranje produktivne dece

i moralne dece,

i da se prosto nadamo
da će sreća da proizađe

iz dobra koje čine

i iz njihovih postignuća

i ljubavi koju osećaju od nas.

To je, svakako, jedan od odgovora
na nepostojanje uputstava.

Kako nemamo nova uputstva,

mi prosto pratimo
ona najstarija u knjizi -

pristojnost, radnu etiku, ljubav -

a neka se sreća i samopoštovanje
postaraju sami za sebe.

Verujem da kad bismo
svi postupali ovako,

deca bi i dalje bila u redu,

a i njihovi bi roditelji,

moguće u oba slučaja čak i bolje.

Hvala.

(Aplauz)