Glas prirode

Berni Kraus snima zvučno okruženje divljine - vetar u drveću, cvrkut ptica, suptilne zvuke larvi insekata - već 45 godina. Za to vreme je video mnoge radikalne promene u okruženju, prouzrokovane ljudskim faktorom, čak i kada se mislilo da su radovi bezbedni po okolinu. Iznenađujući pogled na to šta možemo naučiti iz simfonije prirode, iz groktanja morske sase, sve do tužnog zova ožalošćenog dabra.

(Zvuci prirode)

Kada sam prvi put počeo da snimam
zvučno okruženje divljine,

pre 45 godina,

nisam imao pojma da mravi,

larve insekata, morske sase i virusi

stvaraju zvukovni potpis.

Ali stvaraju.

I to čini svako
divlje stanište na paneti,

kao što je Amazonska prašuma
koju čujete u pozadini.

U stvari, umerene i tropske prašume

stvaraju treperav životinjski orkestar,

trenutno i organizovano izražavanje

insekata, gmizavaca, vodozemaca,
ptica i sisara.

Svako zvučno okruženje
divljeg staništa

ima jedinstvene karakteristike,

koje sadrže neverovatnu
količinu informacija

i neke od njih želim
da podelim sa vama danas.

Zvučno okruženje
ima tri osnovna izvora.

Prvi izvor je geofonija

ili ne-biološki zvuk
koji se javlja

u datom staništu,

kao što je vetar među drvećem,
voda u potoku,

talasi duž morske obale,
kretanje Zemlje.

Drugi izvor je biofonija.

Biofoniju čine svi zvuci

koje proizvode organizmi
u datom staništu

istovremeno i na istom mestu.

Treći izvor čine svi zvuci
koje proizvode ljudi

i to se zove antrofonija.

Neki od tih zvukova su kontrolisani,
kao što je muzika, pozorište,

ali većina je haotična i nepovezana

i to zovemo bukom.

Nekada sam smatrao zvuke divljine

za beznačajni artefakt.

Jednostavno su postojali,
ali bez nekog značaja.

Međutim, nisam bio u pravu.
Iz susreta sa zvucima shvatio sam

da njihovo pažljivo slušanje
pruža neprocenjivo oruđe

pomoću kojeg možemo proceniti
zdravstveno stanje staništa

kroz čitav spektar života.

Kada sam počeo da snimam
krajem '60-ih godina,

tipične metode snimanja
su bile ograničene

na delimično snimanje
određenih vrsta,

u početku uglavnom ptica,

a kasnije i sisara i vodozemaca.

Za mene to je ličilo
na pokušaj da razumem

veličanstvenost Betovenove
Pete simfonije

izdvajanjem samo jedne violine

iz konteksta orkestra

i slušanjem samo tog dela.

Na sreću, sve više institucija

primenjuje sveobuhvatnije metode

od onih koje smo ja
i nekoliko mojih kolega uveli

u sferu ekologije zvučnog okruženja.

Kada sam pre četiri decenije
počeo snimanje

mogao sam snimati deset sati

za jedan sat korisnog materijala,

dovoljno dobrog za album
ili filmsku muziku

ili muzejsku postavku.

Sada, zbog globalnog zagrevanja,

manjka resursa

i ljudske buke,
među mnogim drugim faktorima,

snimanje iste stvari može potrajati
i do 1000 sati

pa i više.

Punih 50 posto moje arhive

potiče iz staništa
tako korenito izmenjenih,

da su ili potpuno tiha

ili se više ne mogu čuti
u originalnoj formi.

Uobičajen način
za procenu staništa

bio je vizuelno prebrojavanje
određene vrste

i brojanje pojedinaca unutar vrste
na datom području.

Upoređujući podatke koji povezuju

gustinu i raznolikost
onoga što čujemo,

mogu da dođem
do preciznijeg rezultata.

Želim da vam pokažem
nekoliko primera

koji ilustruju otvorene mogućnosti,

uranjanjem u ovaj univerzum.

Ovo je dolina Linkoln.

Ona je na tri i po sata vožnje,

istočno od San Franciska,
u planinama Sijera Nevade,

na visini od oko 2000 metara

i već mnogo godina snimam tamo.

1988., jedna drvna kompanija je ubeđivala
lokalno stanovništvo

da na okolinu neće nikako uticati

nova metoda koju su isprobavali,

i koju su nazvali "selektivna seča",

mestimična seča drveća,

umesto seče na celom području.

Uz dozvolu za snimanje

pre i posle radova,

postavio sam opremu i snimio
veliki broj jutarnjih horova

po strogom protokolu
i kalibrisanom snimanju

jer sam hteo zaista dobru osnovu.

Ovo je jedan primer spektrograma.

Spektrogram je grafička ilustracija zvuka

proteklo vreme je s leva na desno
preko stranice -

u ovom slučaju predstavljeno je
15 sekundi -

a frekvencija je od dna ka vrhu stranice,

od najniže frekvencije do najviše.

Vidite da je profil talasa

predstavljen na donjoj trećini
ili polovini stranice,

dok su ptice, koje su nekad
bile na toj poljani,

predstavljene gore.

Bilo ih je mnogo.

Ovo je Linkoln Medou
pre selektivne seče.

(Zvuci prirode)

Posle godinu dana sam se vratio

i koristeći iste protokole

i snimajući pod istim uslovima

snimio sam nekoliko primera

istih jutarnjih horova

i evo šta imamo.

Ovo je posle selektivne seče.

Profil talasa je takođe predstavljen

u donjoj trećini stranice,

ali vidite šta nedostaje
u gornje dve trećine.

(Zvuci prirode)

Sada ćete čuti detlića.

Vraćao sam se u dolinu Linkoln
petnaest puta

u poslednjih 25 godina

i mogu vam reći da biofonija,

gustina i raznolikost te biofonije,

ni približno nije

onakva kakva je bila pre radova.

Ali evo slike doline posle seče

i vidite, iz perspektive fotoaparata

ili ljudskog oka,

kao da nijedan prutić
ili drvo ne nedostaju,

što potvrđuje tvrdnju kompanije

da nema uticaja na okolinu.

Međutim, naše uši govore drugačije.

Mladi studenti me uvek pitaju

šta govore ove životinje,

a ja zaista nemam pojma.

Ali mogu vam reći
da one izražavaju sebe.

Razumemo li mi to ili ne,
to je već druga priča.

Šetao sam obalom na Aljasci

i naišao sam na lokvu od plime,

ispunjenu kolonijom morskih sasa,

divnih mašina za uništavanje hrane

koje su rođaci koralima i meduzama.

Zbog znatiželje da čujem
da li proizvode zvuk,

spustio sam hidrofon,

podvodni mikrofon presvučen gumom,

niz deo gde su usta

i stvorenje je odmah počelo

da uvlači mikrofon u svoj stomak,

a pipci su pretraživali površinu

u potrazi za nečim hranljivim.

Odmah ćete čuti

statičke zvuke, vrlo duboke.

(Statički zvuci)

Ali pazite sad.
Pošto nije našla ništa za jelo -

(Trubeći zvuk)

(Smeh)

Mislim da se ovaj izraz razume

na svakom jeziku.

(Smeh)

Završetkom ciklusa razmnožavanja

žaba krastača u Velikom basenu

zakopava se do metar dubine

ispod tvrdog pustinjskog tla
na američkom Zapadu,

gde može ostati i više sezona

dok se ponovo ne steknu uslovi
za njeno ponovno pojavljivanje.

Kada u proleće
ima dovoljno vlage u tlu,

žabe će se dokopati površine

i okupljati se u velikom broju
oko ovih velikih,

prolećnih bara.

Oglašavaju se u horu

koji je apsolutno sinhronizovan.

Ovo čine iz dva razloga.

Prvi je takmičarski,
jer traže sebi parove,

a drugi razlog je saradnja

jer ako se sinhronizovano oglašavaju,

stvoriće poteškoću predatorima
kao što su kojoti,

lisice i sove,
koje bi izdvojile pojedinca za obrok.

Ovako izgleda spektrogram
žabljeg hora

kada je sve u redu.

(Kreketanje žaba)

Jezero Mono je istočno
od Nacionalnog parka Jousemiti

u Kaliforniji

i omiljeno je stanište ovim žabama,

kao i pilotima avijacije SAD,

koji treniraju borbene letelice brzinom

koja prelazi 1100 kilometara na čas,

na visini od samo nekoliko stotina metara

iznad površine basena Mono,

vrlo brzo, vrlo nisko i vrlo glasno.

Antropofonija, buka koja potiče od ljudi,

čak iako je šest i po kilometara

od bare sa žabama
koje ste malopre čuli,

prikrila je zvuk žabljeg hora.

Vidite na ovom spektrogramu
da je polovina energije

sa prvog spekrtograma nestala

sa vrha spektrograma

i postoje pauze u pevanju na dve i po,

četiri i po i na šest i po sekundi,

a zvuk mlaznjaka

prikazan je žutom bojom
na samom dnu stranice.

(Kreketanje žaba)

Posle preleta

žabama je trebalo punih 45 minuta

da se ponovo sinhronizuju,

a za to vreme,
pod sjajem punog meseca,

gledali smo kako dva kojota
i velika rogata sova

nailaze, da bi zgrabili nekoliko žaba.

Dobra je vest,
da se stanište malo oporavilo

i proredili su se letovi,
pa se populacija žaba,

koja je '80-ih i početkom '90-ih
bila u smanjenju

prilično povratila.

Hteo bih da završim izlaganje pričom
koju je ispričao jedan dabar.

Veoma je tužna priča,

ali zaista ilustruje kako životinje

umeju ponekad da pokažu osećanja,

što je veoma kontroverzna tema
među starijim biolozima.

Jedan moj kolega je snimao
na američkom

Srednjem Zapadu,
oko ovog jezera koje se formiralo

možda pre 16 000 godina,
krajem poslednjeg ledenog doba.

Ono se delom formiralo
i uz pomoć dabrove brane

na jednom kraju,
koji je držao ceo ekosistem zajedno

u veoma nežnoj ravnoteži.

Jednog popodneva
dok je moj prijatelj snimao,

iznenada i niotkuda su se pojavila

dva lovočuvara,

koji su bez nekog vidljivog razloga

otišli do dabrove brane,

ubacili štapić dinamita
i razneli branu,

ubivši ženku i mladunce.

Užasnut, moj kolega je zastao

da sabere misli

i da snimi šta god može,
tokom ostatka dana

i te večeri snimio je izuzetan događaj:

usamljeni mužjak dabra
plivao je u sporim krugovima,

neutešno plačući za izgubljenim
partnerom i potomstvom.

Ovo je verovatno najtužniji zvuk

koji sam ikada čuo od bilo kog bića,

ljudskog ili nekog drugog.

(Plač dabra)

No, dobro.

Postoji mnogo aspekata za
praćenje zvukovnog okruženja

među njima su i načini na koji su nas
životinje učile da igramo i pevamo,

ali to ću sačuvati za neki drug put.

Saznali ste kako biofonija pomaže

da razjasnimo naše razumevanje
sveta prirode.

Čuli ste uticaj smanjivanja resursa,

buke koju prizvode ljudi
i uništavanje staništa.

I dok nauka o zaštiti okoline

pokušava da razume svet
pomoću onoga što vidi,

potpunije razumevanje možemo dobiti
iz onoga što čujemo.

Biofonija i geofonija
su karakteristični zvuci

sveta prirode

i dok ih slušamo,

podareni smo osećajem za mesto,

a to je istinita priča
o svetu u kojem živimo.

U jednoj sekundi

zvuk nam otkriva više informacija,

iz mnogo perspektiva,

od merljivih podataka
do kulturnog nadahnuća.

Vizuelno snimanje posredno uokviruje

ograničenu frontalnu perspektivu nekog datog
prostornog konteksta,

dok zvuk proširuje taj opseg

za 360 stepeni i potpuno nas obuhvata.

Ako slika vredi hiljadu reči,

onda zvuk vredi hiljadu slika.

Uši nam govore

da se šapat svakog lista ili stvorenja

obraća prirodnom izvoru naših života,

koji zaista može posedovati tajnu ljubavi
prema svim stvarima,

naročito prema ljudskom rodu,

a poslednje reči prepuštam
jaguaru iz Amazona.

(Rika)

Hvala vam što ste slušali.

(Aplauz)