Kako javni prostori čine da gradovi funkcionišu

Više od osam miliona ljudi živi u prepunom Njujorku. Kako je to moguće? Jednim delom, to je zahvaljujući sjajnim javnim mestima - od malenih parkova do dugačkih šetališta duž obale - gde se može šetati i igrati. Amanda Berden je pomogla da se isplaniraju neka od najnovijih javnih mesta pomoću svog iskustva koje ima kao naučnik za ponašanje životinja, što je iznenađujuće za posao koji radi. Ona deli svoje neočekivane izazove planiranja parkova koje ljudi vole - i zašto su oni važni.

Kada misle o gradovima,

ljudi su skloni da misle
o određenim stvarima.

Razmišljaju o zgradama i ulicama

i neboderima, bučnim taksijima.

Ali kada ja razmišljam o gradovima,

razmišljam o ljudima.

U osnovi gradova su ljudi,

i to kuda se oni kreću,

i gde se sastaju,

to je suština toga
kako gradovi funkcionišu.

Ovo znači da su u odnosu
na zgrade u gradu

važniji javni prostori među njima.

A danas se neke od najznačajnijih

promena u gradovima

dešavaju upravo u javnim prostorima.

Tako ja verujem da su javna mesta
puna života i uživanja

ključna u planiranju divnog grada.

Oni čine da grad oživi.

Ali šta čini da javni prostor funkcioniše?

Šta ljude privlači
uspešnim javnim mestima,

i šta je to što u neuspešnim prostorima

ljude odbija?

Pomislila sam da bih,
kada bih mogla odgovoriti na ovo,

mogla značajno doprineti svom gradu.

Ali jedna od stvari
koje su čudne kod mene,

jeste da sam stručnjak
za ponašanje životinja

i svoje veštine ne koristim
za proučavanje životinja

već za analizu kako ljudi u gradovima

koriste javne prostore.

Jedan od prvih prostora
koje sam proučavala

jeste ovaj maleni park nazvan park Pejli

u srednjoj oblasti Menhetna.

Ovaj mali prostor je postao mali fenomen,

i zbog toga što je značajno uticao

na stanovnike Njujorka,

ostavio je veliki utisak na mene.

Ovaj park sam proučavala
na samom početku svoje karijere

jer ga je sagradio

moj očuh,

tako da sam znala da mesta
poput parka Pejli

ne nastaju slučajno.

Iz prve ruke sam videla da zahtevaju

izuzetnu posvećenost

i ogromnu pažnju datu detaljima.

Ali šta je ovaj prostor

načinilo tako posebnim i privuklo ljude?

Sedela bih u parku
i veoma pažljivo gledala,

i jedna od prvih stvari

su bile udobne, pokretne stolice.

Ljudi bi došli, pronašli svoje mesto,

te ga malo i pomerili,
i ostali neko vreme

a zatim su iznenađujuće,

sami ljudi privlačili druge ljude,

i ironično, osećala sam se mirnije

kada je oko mene bilo još ljudi.

I park je bio zelen.

Ovaj mali park je Njujorčanima
pružao ono za čime žude:

udobnost i zelenilo.

Ali moje pitanje je bilo,

zašto nije bilo više mesta sa zelenilom

i prostora za sedenje usred grada

gde se ne bi osećao usamljenim,

ili samo kao prestupnik?

Nažalost, gradovi nisu tako

bili osmišljeni.

Ovde vidite poznat prizor.

Ovako su trgovi generacijama planirani.

Imaju taj stil i spartanski izgled

koji nas često asocira
na modernu arhitekturu,

ali ne iznenađuje što ljudi

izbegavaju ovakva mesta.

Ona ne samo što izgledaju napuštena,

na njima se oseća opasnost.

Zaista, gde biste ovde seli?

Šta biste ovde radili?

Ali, arhitekte ih vole.

Oni su baza njihovog stvaralaštva.

Možda tolerišu skulpturu ili dve,

i to je sve.

A za investitora su ona idealna.

Tu nema šta da se zaliva,
niti da se održava,

i nema nepoželjnih ljudi
o kojima bi trebalo brinuti.

Zar ne mislite da je to gubitak?

Za mene je to što sam postala urbanista

značilo da mogu zapravo promeniti grad

u kom živim i koji volim.

Htela sam da napravim mesta

koja bi vam dala utisak koji se stiče

u parku Pejli,

i da ne dozvolim da investitori grade
sumorne trgove poput ovog.

Ali tokom mnogih godina,

naučila sam kako je teško

napraviti uspešna, značajna,

prijatna javna mesta.

Kao što sam naučila od svog očuha,

ona se ne dešavaju slučajno,

naročito u gradu kao što je Njujork,

gde se za početak
treba boriti za javne prostore,

a da bi zatim bila uspešna,

neko treba da dobro razmisli

o svakom detalju.

Otvoreni prostori u gradu su prilike.

Da, to su prilike
za komercijalnu investiciju,

ali to su takođe prilike
za dobro zajednice

u gradu,

a ta dva cilja često nisu usklađena,

i tu se nalazi sukob.

Prva prilika gde sam se borila

za sjajan javni prostor je bilo
u ranim 1980-im godinama,

kada sam predvodila tim urbanista

na ogromnoj deponiji Bateri park siti

u donjem Menhetnu, uz reku Hadson.

Ta peščana deponija je bila napuštena

10 godina,

i rečeno nam je da bi,
osim ako pronađemo investitora

za šest meseci, ta deponija propala.

Došli smo do radikalne,

gotovo lude ideje.

Umesto da napravimo park

kao prateći sadržaj budućeg naselja,

zašto ne bismo preokrenuli situaciju

i prvo izgradili mali,
ali veoma kvalitetan

otvoreni javni prostor,

da bismo videli da li će ovo
nešto promeniti.

Mogli smo samo da priuštimo dva bloka,

da izgradimo šetalište dugo kilometar ipo,

što znači da je to moralo biti savršeno.

I da bismo bili sigurni, insistirala sam

da napravimo maketu

od drveta, u razmeri,
sa ogradom i morskim zidom.

I kada sam sela na probnu klupu

sa peskom koji se kovitlao oko mene,

ograda je bila tačno u visini mojih očiju,

zaklanjajući mi pogled
i kvareći mi doživljaj

na ivici mora.

Dakle, detalji stvarno
mogu napraviti razliku.

Ali dizajn nije samo to
kako nešto izgleda,

već kako vam se telo oseća
na tom sedištu u tom prostoru,

i verujem da uspešan dizajn uvek zavisi

od tog veoma ličnog iskustva.

Na ovoj fotografiji, sve izgleda završeno,

ali ta ivica granita, ta svetla,

naslon te klupe,

zasađeno drveće,

i mnoga različita mesta za sedenje

su bile male pobede
koje su ovaj projekat pretvorile

u mesto na kom ljudi žele da budu.

Ovo se pokazalo veoma vrednim
20 godina kasnije

kada mi je Majkl Blumberg
ponudio da postanem

njegov poverenik za planiranje

i poverio mi da oblikujem

ceo grad Njujork.

Tog dana mi je rekao,

da se predviđa da će Njujork

narasti sa osam
na devet miliona stanovnika.

Pitao me je:

"I gde ćeš postaviti

dodatni milion Njujorčana?"

Tada nisam imala nikakvu ideju.

Znate da Njujork polaže

puno na privlačenje imigranata,

i bili smo uzbuđeni zbog ovog rasta,

ali iskreno, pitali smo se
gde ćemo rasti

u gradu koji je već bio
izgrađen do svojih granica

i okružen vodom?

Kako ćemo pronaći mesta za život

za toliko novih Njujorčana?

Ako ne možemo da proširimo grad,

što je verovatno bilo dobro,

gde bi novo stanovanje bilo?

A automobili?

Naš grad nikako ne bi podneo
još automobila.

Dakle, šta ćemo uraditi?

Ako ne možemo da se proširimo,
morali bismo da rastemo u visinu.

A kada bismo morali rasti u visinu,
morali bismo rasti tamo

gde nam automobil ne bi ni trebao.

A to znači da bismo koristili
naše najveće preimućstvo:

naš sistem prevoza.

Ali ranije nismo razmišljali

o tome kako ga
na najbolji način iskoristiti.

I tu se krio odgovor na naše probleme.

Ako je potrebno
da kanališemo i preusmerimo

novu izgradnju oko tranzita,

zapravo bismo mogli
da izdržimo povećanje naseljenosti,

pomislili smo.

I tu je bio plan,

ono što je trebalo uraditi:

Bilo je potrebno
da preradimo naše zoniranje -

a zonama urbanisti regulišu grad -

i praktično preoblikujemo ceo grad,

ciljajući gde bi nova izgradnja
bila moguća,

i zabranimo građenje

u prigradskim naseljima,

gde se prevozi automobilom.

Ovo je bila neverovatno ambiciozna ideja,

ambiciozna jer su zajednice

morale te planove odobriti.

Kako sam mogla to da uradim?

Slušajući. I, počela sam da slušam,

da slušam na hiljade sati

kako bih razvila poverenje.

Znate, zajednice mogu reći

da li razumemo njihova naselja.

Tako nešto se ne može lažirati.

I počela sam da idem pešice.

Ne mogu ni reći koliko sam
blokova zgrada prešla pešice,

tokom znojavih leta, smrznutih zima,

godinu za godinom,

samo da bih mogla razumeti

srž svakog naselja

i osetiti svaku ulicu.

Postala sam veliki štreber
koji poznaje gradske zone,

pronalazeći načine
na koje bi zoniranje moglo rešiti

brige zajednica.

I malo po malo, naselje po naselje,

blok po blok,

počeli smo da definišemo granične visine

kako bi nova gradnja

mogla da bude predvidiva
i blizu tranzita.

Tokom 12 godina

uspeli smo da promenimo zone

u 124 naselja,

na 40% gradske površine,

u 12.500 blokova, tako da je sada

90% nove gradnje u Njujorku

na 10 minuta hoda od podzemne železnice.

Drugim rečima: nikom u tim novim zgradama

automobil nije potreban.

Te izmene zona su bile iscrpljujuće

i iscrpne i važne,

ali izmene zona nikad nisu bile moj cilj.

Zone ne možete videti i osetiti.

Moj cilj je uvek bio da napravim

odlična javna mesta.

Tako sam u delovima gde smo zonirali
zbog značajne izgradnje,

bila odlučna da stvorim mesta

koja bi donela promenu u ljudske živote.

Ovde možete videti ono što je bilo

tri kilometra napuštene
i uništene rečne obale.

U naseljima Grinpoint

i Vilijamsburg u Bruklinu,

bilo je nemoguće doći do obale
i koristiti je.

Tadašnje zone su tu bile mnogobrojna,

i osećala sam obavezu da napravim

divne parkove na tim obalama,

i provela sam puno vremena

na svakom deliću ovih planova.

Htela sam da se postaram da tu budu

staze sa drvoredima od nasipa ka vodi,

da su svuda zasađeni drveće i zelenilo,

i naravno veoma mnogo mesta za sedenje.

Iskreno, nisam znala kako će sve ispasti.

Morala sam verovati da će sve biti dobro.

Ali sam u planove uložila

sve što sam naučila.

I kada je to otvoreno,

moram priznati da je bilo neverovatno.

Ljudi iz celog grada su došli

da provedu vreme u tim parkovima.

Znam da su promenili živote
ljudi koji su tu stanovali,

ali su takođe promenili
kako su Njujorčani videli

svoj grad.

Često dolazim i posmatram ljude
kako se penju na taj mali trajekt

koji sada vozi među naseljima,

i ne mogu reći zašto,

ali me je potpuno ganula

činjenica da to ljudi koriste

kao da je oduvek tamo.

A ovo je novi park
u donjem delu Menhetna.

Rečna obala u donjem Menhetnu

je pre 11. septembra bila sva u neredu.

Vol strit je u suštini ograničen kopnom

jer se nije moglo prići ovoj ivici.

A nakon 11. septembra,
grad je imao vrlo malo kontrole.

Ali ja sam pomislila da, ako bismo otišli

u korporaciju
Louer Menhetn Development

i pribavili novac za povraćaj
ova tri kilometra

degradirane obale

to bi imalo ogroman uticaj

na ponovnu izgradnju donjeg Menhetna.

I tako je bilo.

Donji Menhetn konačno ima javnu obalu

na sve tri strane.

Zaista volim ovaj park.

Ograde treba da su sada više,

tako da smo postavili
barske stolice na ivicu,

tako da možete toliko prići vodi

da ste praktično zagazili u nju.

I vidite kako se ograda proširuje

i postaje ravna da
biste na nju moguli postaviti

svoj ručak ili laptop.

Volim kada ljudi dođu ovde

razgledaju i kažu,

"Vidi, tamo je Bruklin, i tako je blizu."

I gde je tu trik?

Kako pretvoriti park

u mesto na kom ljudi žele biti?

Pa, to je na vama,

ne kao urbanisti, već kao ljudskom biću.

Za ovo ne koristite dizajnerska znanja.

Ovde se radi sa humanošću.

Zaista, da li biste voleli otići tamo?

Da li biste tamo voleli da ostanete?

Možete li videti ka unutra i ka spolja?

Da li su tamo i drugi ljudi?

Da li se čini zelenim i prijateljskim?

Da li možete sebi naći mesto za sedenje?

Sada se širom Njujorka

nalaze mesta gde možete

sebi naći mesto za sedenje.

Tamo gde su nekada bili parkinzi,

sada su mali kafei.

Tamo kuda je saobraćaj Brodveja
nekada prolazio,

sada su stolovi i stolice.

Gde su pre 12 godina
kafei na trotoaru bili zabranjeni,

sada se nalaze svuda.

A pretvaranje ovih mesta u javna

nije bilo jednostavno,

i čak je teže održati ih.

Sada ću vam ispričati priču

o veoma neobičnom parku Haj Lajn.

Haj Lajn je bio uzdignuta pruga.

(Aplauz)

Haj Lajn je bio uzdignuta pruga

koja je tekla kroz tri naselja

na zapadnoj strani Menhetna,

i kada je voz prestao da ide,

ovo je zaraslo

u nekakvu baštu na nebu.

Kada sam to prvi put videla,

iskreno, kada sam se prvi put popela,

zaljubila sam se
kao što se da zaljubiti u osobu,

iskreno.

I kada sam se zaposlila,

spašavanje prve dve trase Haj Lajna

od rušenja je postao moj prioritet

i moj najvažniji projekat.

Znala sam da kada
samo jedan dan

ne bih brinula o Haj Lajnu,
to bi bilo srušeno.

A Haj Lajn,

iako je to mesto slavno danas

i izuzetno popularno,

je najosporeniji javni prostor u gradu.

Vama se čini kao divan park,

ali ne misle svi tako.

Znate, istina je, komercijalni interesi

će se uvek boriti protiv javnih prostora.

Možete reći:

"Divno je to što više

od četiri miliona ljudi iz celog sveta

posećuje Haj Lajn."

Ali investitor
to vidi drugačije: klijenti.

Zašto ne bismo iskopali ove biljke

i otvorili prodavnice duž Haj Lajna?

Zar ne bi bilo odlično

i donelo više novca gradu?

Ne, to ne bi bilo odlično.

To bi bio tržni centar, a ne park.

(Aplauz)

I moglo bi značiti

više novca za grad,

ali grad mora planirati dugoročno,

za opšte dobro.

Nedavno je krajnja trasa Haj Lajna,

to je treća trasa Haj Lajna,

krajnja trasa Haj Lajna,

bila spašena od interesa investitora,

gde je nekoliko
vodećih gradskih investitora

gradilo više od 2 kvadratna kilometra

na Hadson Jardsu.

Došli su i predložili mi

da "privremeno demontiraju"

tu treću, krajnju trasu.

Možda se Haj Lajn ne uklapa

u sliku svetlucavih gradskih nebodera

na brdu.

Možda im je samo smetao.

U svakom slučaju,
trebalo je devet meseci

neprekidnih svakodnevnih pregovora

da bi se konačno potpisala

zabrana ovog rušenja,

i to je bilo pre samo dve godine.

Vidite, bez obzira koliko je popularno

i uspešno neko javno mesto,

ne može se uzeti zdravo za gotovo.

Javnim mestima uvek - ako se sačuvaju -

javnim mestima su uvek
potrebni budni borci,

ne samo da ih sačuvaju
za prvenstveno javnu upotrebu,

već da ih projektuju za korisnike,

a zatim održavaju da bi bili sigurni

da su za svakog,

da nisu narušena, demolirana,

napuštena ili zanemarena.

Ako postoji jedna lekcija

koju sam naučila
u svom urbanističkom radu,

to je da javna mesta imaju moć.

Nju ne čini samo broj korisnika,

nego mnogo veći broj ljudi

koji se osećaju bolje u svom gradu

samim tim što su tamo.

Javna mesta mogu promeniti
to kako živite u gradu,

kako se u njemu osećate,

koji grad ćete odabrati,

i javno mesto je jedno
od najbitnijih razloga

zašto u gradu ostajete.

Verujem da je uspešan grad

kao odlična žurka.

Ljudi ostaju jer se sjajno provode.

Hvala.

(Aplauz)

Hvala.
(Aplauz)