Kako strah od nuklearne energije škodi prirodi

"Mi nismo u revoluciji čiste energije, mi smo u krizi čiste energije", kaže stručnjak za pitanja klimatskih promena, Majkl Šelenberger. Njegovo iznenađujuće rešenje: nuklearna energija. U ovom strastvenom govoru, on objašnjava zašto je vreme da se prevaziđe dugotrajni strah od tehnologije, i zašto on i drugi stručnjaci za zaštitu životne sredine veruju da je krajnje vreme da se prihvati nuklearna energija kao održiv i poželjan izvor čiste energije.

Da li ste čuli vesti?

Nalazimo se u revoluciji čiste energije?

U Berkliju u Kaliforniji, gde živim,

čini se kao da svakog dana
vidim da se pojavljuje

novi krov sa solarnim pločama,

električni auto na prilazu kući.

Nemačka ponekad dobija
pola svoje energije od sunca,

a Indija je trenutno posvećena građenju
10 puta više solarnih postrojenja

nego ih mi imamo u Kaliforniji,

do 2022.

Čini se da se čak
i nuklearna energija vraća.

Bil Gejts u Kini radi sa inženjerima,

40 različitih kompanija koje rade zajedno

u trci da naprave prvi reaktor
kojeg pokreće otpad,

koji ne može da se istopi,

a koji je jeftiniji od uglja.

Možda ćete pitati:

da li će ceo ovaj problem
sa globalnim zagrevanjem

biti mnogo lakše rešiv
nego što su svi mislili?

To smo želeli da saznamo,

pa smo moje kolege i ja odlučili
da zaronimo u podatke.

Bili smo malo skeptični kod nekih delova

revolucije čiste energije,

ali ono što smo otkrili
zaista nas je iznenadilo.

Prva stvar je da se povećava
količina čiste energije.

Ovo je električna energija iz izvora
čiste energije tokom proteklih 20 godina.

Ali kada pogledate procente
globalne električne energije

iz izvora čiste energije,

to je zapravo opalo sa 36% na 31%.

A ukoliko vam je stalo
do klimatskih promena,

morate ići u suprotnom pravcu

tako da 100% naše električne energije
ide iz čistih izvora energije,

što je brže moguće.

Sada se možda pitate:

"Hajde, koliko može da bude pet procenata
svetske električne energije?"

Ispostavlja se da je to mnogo.

To je jednako 60 nuklearnih elektrana

veličine Kanjona Diablo, poslednje
nuklearne elektrane u Kaliforniji,

ili 900 solarnih farmi veličine Topaza,

koja je jedna od najvećih
solarnih farmi na svetu

i svakako najveća u Kaliforniji.

Veliki deo ovoga je prosto činjenica
da se fosilna goriva šire

brže od čiste energije.

I to je razumljivo.

Prosto je mnogo siromašnih zemalja

koje još uvek koriste drvo
i balegu i ugalj

kao glavni izvor energije

i njima su potrebna moderna goriva.

Ali dešava se još nešto,

a to je da je jedan od ovih izvora
čiste energije naročito

u opadanju u apsolutnom smislu,

ne samo relativno.

A to je nuklearna energija.

Možete videti da je njeno stvaranje
opalo za sedam procenata

tokom proteklih 10 godina.

Solarna energija i energija vetra
napravile su značajne pomake,

tako da se čuje dosta
o tome kako to zaista nije bitno,

jer će solarna i energija vetra
nadoknaditi razliku.

Ali iz podataka se zaključuje
nešto drugačije.

Kada se kombinuje sva električna energija
od solarne energije i energije vetra,

videćete da ona zapravo nadoknađuje
jedva pola opadanja od nuklearne energije.

Pogledajmo SAD bliže.

Tokom proteklih nekoliko godina -
zapravo 2013, 2014 -

ishitreno smo zatvorili
četiri nuklearne elektrane.

Skoro potpuno su zamenjene
fosilnim gorivima,

a posledica je da smo izbrisali

skoro jednaku količinu eletkrične energije
koju dobijamo iz solarnih izvora.

To nije jedinstveno za nas.

Ljudi misle za Kaliforniju da vodi u
čistoj energiji i klimatskim standardima,

ali kada smo pogledali podatke,

zapravo smo otkrili

da je Kalifornija smanjivala emisije
sporije od nacionalnog proseka,

između 2000 i 2015.

Šta je sa Nemačkom?

Oni imaju dosta čiste energije.

Ali kada pogledate podatke,

emisije Nemačke zapravo rastu od 2009.

i nema skoro nikoga ko će vam reći

da će oni ispuniti svoja obećanja,
koja se tiču klimatskih promena, do 2020.

Nije teško razumeti razlog.

Solarna i energija vetra daju pogon
oko 10 do 20% vremena,

što znači da kada ne sija sunce

i ne duva vetar,

još uvek vam je potrebna
energija za bolnice,

domaćinstva, gradove, fabrike.

I iako su akumulatori napredovali
poprilično u poslednje vreme,

zapravo nikada neće biti
jednako efikasni

kao električna mreža.

Svaki put kada stavite električnu energiju
u akumulator i izvučete je,

izgubite oko 20 do 40% snage.

Zato, kada u Kaliforniji

pokušavamo da se nosimo sa svom
solarnom energijom koju smo doneli -

sada dobijamo oko 10% električne energjie
iz solarnih izvora -

kada sunce zađe,
i ljudi se vrate kućama s posla

i uključe svoje klime i TV-ove

i svaki drugi aparat u kući,

potrebno nam je mnogo rezervi
u vidu prirodnog gasa.

Mi smo zapravo stavljali

dosta prirodnog gasa u padine planine.

To je funkcionisalo dobro jedno vreme,

ali krajem prošle godine,
došlo je do curenja.

Ovo je Kanjon Aliso.

Iscurelo je toliko metana

da je to bilo jednako stavljanju
pola miliona automobila na puteve.

Prešli smo sva ograničenja
koja se tiču klimatskih promena za godinu.

Šta je sa Indijom?

Ponekad zaista morate da putujete
da biste dobili prave podatke,

tako da smo otputovali
u Indiju pre par meseci.

Upoznali smo sve bitne zvaničnike -
za solarnu, nuklearnu i druge energije -

i rekli su nam:

"Zapravo imamo ozbiljnije probleme

od Nemačke i Kalifornije.

Nemamo rezerve;
nemamo sav taj prirodni gas.

A to je samo početak.

Recimo da želimo da dođemo
do 100 gigavata do 2022.

Ali prošle godine smo imali samo pet

a godine pre toga, imali smo pet."

Hajde da bliže pogledamo
nuklearnu energiju.

Međuvladin panel za klimatske promene
Ujedinjenih nacija

pregledao je sadržaj ugljenika
svih ovih različitih goriva

i nuklearna energija ima
jako niske vrednosti - niže od solarne.

Jasno je da nuklearna energija
daje mnogo pogonske energije -

24 časa dnevno, sedam dana nedeljno.

Tokom jedne godine, jedna elektrana
može davati energiju 92% vremena.

Zanimljivo je to da kada pogledate zemlje

koje su koristile razne vrste
čistih energija,

postoji samo nekoliko njih
koje su to radile

tempom koji je bio jednak
nošenju sa krizom klimatskih promena.

Nuklearna energija se čini
prilično dobrim rešenjem,

ali postoji velik problem

a siguran sam da ste ga svi svesni,

a to je da je ljudi zaista ne vole.

Rađeno je istraživanje
sa ljudima širom sveta,

ne samo u SAD ili Evropi,

preko oko godinu i po dana.

Otkrili su to

da je nuklearna energija zapravo jedan
od najnepopularnijih oblika energije.

Čak je i nafta popularnija
od nuklearne energije.

Iako je nuklearna pomalo
bolja od uglja, stvar je u tome

da se ljudi zaista ne boje uglja
na isti način

na koji se boje nuklearne energije,
što je zaista podsvesna stvar.

Čega se onda bojimo?

Postoje tri stvari.

Bezbednost samih elektrana -

strah da će se istopiti i napraviti štetu;

otpad iz elektrana;

i asocijacija na oružje.

Mislim da je razumljivo

da inženjeri gledaju na te probleme
i traže tehnološka rešenja.

Zbog toga Bil Gejts u Kini
razvija napredne reaktore.

Zato 40 različitih preduzetnika
radi na ovom problemu.

I ja sam lično veoma uzbuđen zbog ovoga.

Uradili smo izveštaj "Kako napraviti
nuklearnu energiju jeftinom".

Torijumski reaktor je
naročito obećavajuće rešenje.

Kada me je naučnik za klimatske promene,
Džejms Hansen,

upitao da li želim da idem u Kinu

i pogledam kineski program
za nuklearnu energiju,

jedva sam dočekao priliku.

Tamo smo bili sa inženjerima sa MIT-a
i Univerziteta u Berkliju.

U sebi sam mislio

da će Kinezi sa nuklearnom energijom
moći da urade

ono što su uradili sa mnogo toga drugog -

početi da izbacuju
male nuklerarne reaktore

na proizvodnim trakama,

pakovati ih kao ajfone ili mekbukove
i slati ih širom sveta.

Uzeo bih jedan sebi u Berkliju.

Ali otkrio sam nešto drugačije.

Prezentacije su sve bile uzbudljive
i veoma obećavajuće;

trenutno rade na više reaktora.

Došlo je vreme za torijumski reaktor
i dosta nas se uzbudilo.

Prošli su kroz celu prezentaciju,
došli su do vremenske linije

i rekli su:

"Imaćemo torijumski reaktor na topljenu so

spreman za prodaju šriom sveta

do 2040."

A ja sam rekao: "Šta?"

(Smeh)

Pogledao sam kolege i rekao:

"Oprostite -

možete li vi momci da to malo ubrzate?

Pošto smo pomalo
u klimatskoj krizi trenutno.

I da, vaši gradovi su zaista zagađeni."

Odgovorili su sa:

"Nisam siguran šta ste čuli
o našem torijumskom programu,

ali nemamo trećinu budžeta

i vaše ministarstvo energetike
nije bilo baš predusretljivo

sa svim podacima koje imate
u vezi sa testiranjem reaktora."

Onda sam rekao: "Pa, imam ideju.

Znate kako imate 10 godina
za demonstraciju tog reaktora?

Hajde da preskočimo to

i da odmah krenemo na komercijalizaciju.

To će uštedeti novac i vreme."

Inženjer me je samo pogledao i rekao:

"Da vas pitam nešto:

Da li biste kupili automobil
koji nikad pre toga nije bio isproban?"

Šta onda sa drugim reaktorima?

Imaju reaktor koji je sada na internetu,
počinju da ga prodaju.

To je reaktor na gas koji radi
na visokim temperaturama.

Ne može da se istopi.

Ali je veoma velik i nezgrapan,
to je deo bezbednosti

i niko ne misli da će ikad biti jeftiniji

od reaktora koje imamo.

Oni koji koriste otpad kao gorivo
su zaista super kao ideje, ali je istina

da još uvek zapravo ne znamo
kako da to izvedemo.

Postoji rizik da ćete zapravo
napraviti više otpada

i većina ljudi misli da ako uključite

taj deo procesa sa otpadom,

da će sve to napraviti celu mašinu
mnogo skupljom,

da se samo dodaje
još jedan komplikovan korak.

Istina je da postoje

prava pitanja o tome koliko toga
ćemo zapravo uraditi.

Otišli smo u Indiju i pitali
za nuklearni program.

Pre Pariskog klimatskog dovora,
iz vlade su rekli

da će uraditi nešto poput
30 novih nuklearnih elektrana.

Ali kada smo došli tamo i ispitali ljude

i čak pogledali unutrašnje dokumente,

oni sada kažu da će ih napraviti oko pet.

U većini sveta, naročito bogatog sveta,

ne pričaju o građenju novih reaktora.

Mi zapravo pričamo o rušenju reaktora

pre nego im istekne radni vek.

Nemačka zapravo vrši pritisak
na svoje susede da urade to.

Spomenuo sam SAD -
mogli bismo da izgubimo

polovinu svojih reaktora
tokom narednih 15 godina,

što bi zbrisalo oko 40% smanjenja emisija

koje treba da dobijemo
u okviru Plana za čistu energiju.

U Japanu su, naravno, onesposobili
sve svoje nuklearne elektrane,

zamenili su ih ugljem, prirodnim gasom,
sagorevanjem nafte

i očekuje se da će aktivirati
samo trećinu do dve trećine.

Kada smo prošli kroz brojeve

i dodali sve to -

koliko vidimo da će nuklearne energije
Kina i Indija aktivirati

tokom narednih 15 godina,

koliko rizikujemo da se ugasi -

ovo je bilo najstrašnjije otkriće.

Otkrili smo da je svet
zapravo pod rizikom da izgubi

četiri puta više čiste energije nego što
smo izgubili tokom proteklih 10 godina.

Drugim rečima, nismo
u revoluciji čiste energije,

nego u krizi čiste energije.

Razumljivo je onda da će inženjeri
tražiti tehničko rešenje

za strah koji ljudi imaju
od nuklearne energije.

Ali kada uzmete u obzir
da su ovo veliki izazovi,

da će biti potrebno dosta vremena
da se oni reše,

a postoji i drugi problem:

da li će ta tehnička rešenja
zaista rešiti strah kod ljudi?

Uzmimo u obzir bezbednost.

Znate, uprkos tome šta ljudi misle,

teško je otkriti kako napraviti
nuklearnu energiju mnogo bezbednijom.

Svaki medicinski časopis
koji se toga dotakne -

ovo je najskorije istraživanje
britanskog časopisa "Lanset",

jednog od najuvaženijih
časopisa na svetu -

nuklearna energija je najbezbedniji način
da se proizvodi pouzdana energija.

Svako se boji nesrećnih slučajeva.

Pogledajte podatke o nesrećama -

Fukušima, Černobil -

Svetska zdravstvena organizacija
dolazi do istog zaključka -

najveći deo štete nastaje
zbog toga što ljudi paniče,

a paniče jer se plaše.

Drugim rečima,

šteta koja nastaje
zapravo ne nastaje zbog mašina

ili radijacije.

Ona nastaje zbog naših strahova.

A šta je sa otpadom?

Svi brinu zbog otpada.

Kod otpada je zanimljivo to

koliko malo ga ima.

Ovo je samo iz jedne elektrane.

Ukoliko uzmete sav nuklearni otpad
koji smo ikad proizveli u SAD-u

i stavite ga na teren
za američki fudbal, složite ga,

dostigao bi samo 6 metara visine.

A ljudi kažu da on truje ljude
ili radi nešto -

to se ne dešava, on samo stoji tu
i neko ga posmatra.

Nema ga mnogo.

Nasuprot tome, otpad koji ne kontrolišemo
iz proizvodnje energije -

nazivamo ga "zagađenjem"
i on ubija sedam miliona ljudi godišnje

i on predstavlja ozbiljnu pretnju
za globalno zagrevanje.

Istina je da čak i kada bismo postali
dobri u korišćenju otpada kao goriva,

uvek će ostati nešto goriva.

To znači da će uvek biti ljudi
koji će misliti da je to velik problem

iz razloga koji se možda ne tiču toliko
samog otpada

koliko mislimo.

A šta je sa oružjem?

Možda najviše iznenađuje to
što ne možemo naći nikakve primere

zemalja koje imaju nuklearnu energiju

i onda odjednom odluče da nabave oružje.

Zapravo funkcioniše potpuno obrnuto.

Otkrili smo da je jedini način koji znamo

da se rešimo velike količine
nuklearnog oružja

taj da koristimo
plutonijum iz bojevih glava

kao gorivo u našim nuklearnim elektranama.

I tako, ako želite da se rešite
nuklearnog oružja u svetu,

onda će nam biti potrebno
mnogo više nuklearne energije.

(Aplauz)

Dok sam napuštao Kinu,

inženjer koji je tamo doveo Bila Gejtsa
povukao me je na stranu

i rekao: "Znaš, Majkl,
cenim tvoje interesovanje

za različite tehnologije dopremanja
nuklearne energije,

ali postoji osnovniji problem,

a to je da prosto ne postoji
dovoljno globalne potražnje.

Možemo da napravimo ove mašine
na proizvodnim trakama,

znamo kako da stvari pravimo jeftino,

ali prosto ne postoji dovoljno ljudi
koji ih žele."

Hajde onda da se bavimo solarnom
i energijom vetra i očuvanjem.

Ubrzajmo napredne nuklearne programe.

Mislim da treba da utrostručimo
količinu novca koji na to trošimo.

Ali mislim da je najbitnija stvar,

ukoliko želimo da prevaziđemo
klimatsku krizu,

je da imamo na umu da izvor
krize čiste energije

ne potiče od mašina,

već od nas samih.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)