Alister Parvin (Alastair Parvin): Arhitektura za ljude od ljudi

Arhitekta Alister Parvin predstavlja jednostavnu ali provokativnu ideju: šta ako, umesto arhitekata koji projektuju zgrade za one koji mogu da ih naruče, obični građani mogu da isprojektuju svoje spostvene kuće? Koncept predstavlja srž WikiHouse-a, građevinskog alata otvorenog pristupa koji omogućava svakome i svugde da izgradi svoj prostor za život.

Kada koristimo reč "arhitekta" ili "dizajner"

ono što obično pod tim podrazumevamo
je profesionalac,

neko ko je plaćen.

Težimo da pretpostavimo da su oni ti

koji nam pomažu da rešimo zaista velike,

sistemske projektantske izazove
sa kojima se suočavamo -

poput klimatskih promena,
urbanizacije i socijalne nejednakosti.

To je neka vrsta naše pretpostavke.

A zapravo, mislim da je to pogrešno.

2008. upravo sam završavao
arhitektonski fakultet

nakon nekoliko godina
i krenuo da tražim posao

i desilo se ovo.

Ekonomiji je ponestalo poslova.

Nekoliko stvari me je pogodilo.

Jedna je - ne slušaj poslovne savetnike.

A druga je da,
a to je fascinantni paradoks arhitekture,

društvu nikada nije više bila potrebna
projektantska misao,

a arhitektura je doslovno
postajala nezaposlena.

Govorimo veoma detaljno o projektovanju,

a zapravo ekonomija je iza arhitekture,

o kojoj ne govorimo,
a mislim da bi trebalo.

A dobra tačka za početak je vaša plata.

Kao diplomac arhitekture na začelju liste,

verovatno sam očekivao
da ću zarađivati 24.000 funti.

To je oko 36.000 ili 37.000 dolara.

U kontekstu
čitave svetske populacije,

to me stavlja na vrh od
1.95% najbogatijih ljudi,

što povlači pitanje,
za koga ja to radim?

Neprijatna činjenica je

da je zapravo skoro sve
što danas nazivamo arhitekturom,

u stvari posao projektovanja

za otprilike najbogatiji procenat
svetske populacije

i uvek je tako bilo.

Razlog zbog kojeg to zaboravljamo jeste

da su kroz istoriju kada je arhitektura

činila najviše da promeni društvo,
bila upravo ta vremena

kada je uglavnom 1% gradio zbog interesa

onih 99%, iz različitih razloga -

kroz filantropiju u 19. veku,

komunizam u ranom 20. veku,

u periodu blagostanja i najskorije

kroz ovaj mehur građevinske inflacije.

Svi ovi udari u svojim raznovrsnim oblicima

sad su zamrli, a mi smo se

vratili u situaciju gde su

najpametniji dizajneri i arhitekte na svetu,

sposobni samo da rade za 1% populacije.

Ipak, to nije baš toliko loše za demokratiju,

iako ja smatram da verovatno jeste,

a to zapravo i nije veoma pametna
poslovna strategija.

Mislim da je izazov
za narednu generaciju arhitekata -

kako da promenimo naše klijente

sa jednog na 100%?

Želim da predložim tri pomalo nelogične ideje

za rešenje ovog problema.

Prva je, smatram da treba
da ispitamo ovu ideju

da se arhitektura bavi pravljenjem zgrada.

Zapravo, zgrada je najskuplje rešenje

koje možete zamisliti za bilo kakav problem.

A u stvari, projektovanje bi trebalo
da ima mnogo više udela

u rešavanju problema
i stvaranju novih uslova.

Pa, evo priče.

Arhitektonski biro je radio projekat škole,

stare viktorijanske školske zgrade.

Rekli su arhitektama: "Vidite,

hodnici su nam velika noćna mora.

Veoma su mali.
Zakrčeni su na odmorima.

Javlja se maltretiranje.
Ne možemo da ih kontrolišemo.

Stoga ono što želim da uradimo je
da ponovo isprojektujemo čitavu zgradu

i znamo da će nas to koštati
nekoliko miliona funti,

ali pomirili smo se sa tom činjenicom."

Tim je razmišljao o ovome,
otišli su i rekli:

"U stvari, nemojte to da radite.

Umesto toga, rešite se školskih zvona.

Umesto jednog zvona koje zvoni jednom,

postavite nekoliko manjih koja zvone

na različitim mestima u različito vreme

i tako rasporedite gužvu u hodnicima."

To je rešilo problem

i umesto da potrošite
nekoliko miliona funti,

potrošićete nekoliko stotina funti.

Deluje kao da sami sebi uzimate posao,
ali ne.

Vi zapravo sebe činite još korisnijim.

Arhitekte su u stvari veoma, veoma dobri

u ovoj vrsti dovitljivog,
strategijskog razmišljanja.

Problem je to što smo,
poput većine profesionalnih projektanata

fiksirani idejom snabdevanja

kupaca određenom vrstom proizvoda,

ali ne smatram da to treba
da bude slučaj nadalje.

Druga ideja vredna razmatranja je
dvadesetovekovna stvar,

da masivna arhitektura predstavlja veliko -

velike zgrade i velike prihode.

Mi smo, u stvari, zaključani u ovom

industrijskom načinu razmišljanja,
koje kaže da samo

velike organizacije
mogu da grade gradove

ili korporacije koje grade u našu korist,

obezbeđivanjem čitavih naselja,

u malim, monolitnim projektima i naravno,

da forma prati finansije.

Ono na čemu se sve završi
su pojedinačna monolitna naselja

bazirana na ovoj vrsti modela
jedne veličine.

A dosta ljudi to ne može da priušti.

A šta ako je danas moguće
da gradove gradi

ne samo nekolicina onih
koji imaju puno,

već mnogi koji imaju malo?

A kad grade, oni donose sa sobom

potpuno različite vrednosti mesta
u kojem žele da žive.

To rađa veoma interesantno pitanje:

kako ćemo planirati gradove?
Kako ćemo finansirati razvoj?

Kako ćemo prodavati projektantske usluge?

Šta bi značilo za demokratsko društvo

da ponudi svojim građanima
pravo da grade?

I na način na koji bi to trebalo
da bude očigledno,

da u 21. veku,
građani možda mogu izgraditi gradove.

I treća ideja je, treba da zapamtimo,

da sa potpuno ekonomske tačke gledišta,

projektovanje deli istu kategoriju
sa seksom i brigom o starijima -

uglavnom se radi amaterski.

To je dobra stvar.

Najviše posla se odvija
van monetarne ekonomije

koja se naziva društvena ekonomija
ili jezgrovita ekonomija,

koju ljudi stvaraju za sebe.

Problem je to što, sve do sad,

to je bila monetarna ekonomija
koja je imala

čitavu infrastrukturu i sve alate.

Tako da je izazov sa kojim se suočavamo,

kako ćemo graditi alate,
infrastuktru i institucije

za arhitektonsku društvenu ekonomiju?

To je počelo sa otvorenim softverom.

Tokom prošle godine, prerastalo je

u stvarni, fizički svet sa otvorenim hardverom,

slobodno deljenim nacrtima

koje svako može da preuzme
i napravi za sebe.

Tu su 3D štampači postali
veoma zanimljivi.

Zar ne? Kada imate 3D štampač

otvorenog koda, njegovi delovi bi mogli

biti napravljeni na drugom 3D štampaču.

Ili ista ideja ovde,
a to je CNC mašina,

koja je kao veliki štampač
koji može da seče šperploču.

Ono što ove tehnologije rade
zapravo je drastično

smanjenje problema vremena,
troškova i veština.

One izazivaju ideju da ukoliko želite

da nešto bude pristupačno,
sve treba da stane u jednu veličinu.

Oni imaju masivne i prilično složene

proizvodne mogućnosti.

Idemo ka budućnosti
gde su fabrike svuda,

a to znači

da svako može da bude dizajnerski tim.

To je zaista industrijska revolucija.

Kada mislimo da su glavni ideološki sukobi

koje smo usvojili,
bili bazirani na ovom pitanju

ko treba da kontroliše stvaranje,

ove tehnologije se vraćaju sa rešenjem:

u stvari, možda niko.
Svi mi.

Bili smo fascinirani onim

što bi to značilo za arhitekturu.

Tako da pre oko godinu i po dana

počeli smo sa radom na projektu
pod nazivom WikiHouse,

a to je sistem građenja
otvorenog koda.

Ideja je da se omoći svakome

da ode na internet,
pristupi besplatnoj biblioteci

3D modela, koje mogu
da preuzmu i preoblikuju trenutno

u SketcUp-u jer je besplatan
i jednostavan za korišćenje

i gotovo klikom miša

mogu da stvore set izvođačkih planova

koji im omogućavaju

da štampaju delove kuće
korišćenjem CNC mašine

i standardnog izvoda materijala,
poput šperploče.

Delovi su numerisani

i ono što proizvedete
je gotovo veoma velika IKEA granitura.

(Smeh)

Sve se spaja bez ikakvih šrafova.

Koriste se šipke i metalni zglobovi.

Čak i čekići za pravljenje

mogu biti obezbeđeni
na izvođačkim planovima.

I tim od otprilike dvoje ili troje ljudi,

zajedničkim radom, može ovo da napravi.

Nisu im potrebna
tradicionalna znanja iz konstrukcija.

Nije im potreban nikakav arsenal alata
na struju ili bilo čega sličnog.

Mogu napraviti malu kuću ove veličine

za jedan dan.

(Aplauz)

Ono što napravite je osnovni
okvir za kuću

na kom možete primenjivati sisteme:
poput prozora

obloga, izolacija i drugih radova,

baziranih na tome
šta je jeftino i dostupno.

Naravno, kuća nikada nije završena.

Mi gledamo u ovo,
a kuća nije završen proizvod.

Sa CNC mašinom,
možete napraviti nove delove

izvan plana kuće i čak
da napravite susednu kuću.

Možemo početi da gledamo začetak
kompletno otvorenog pristupa

modela urbanog razvoja
koji stvara stanovništvo.

Trenutno smo napravili
i nekoliko prototipova širom sveta

i izvukli nekoliko zanimljivih lekija.

Jedna od njih je da je to uvek
neverovatno druželjubiva aktivnost.

Ljudi se zbunjuju između
građevinskih radova i zabave.

Ali principi otvorenosti sažimaju se

u prilično rutinskim, fizičkim detaljima -

poput, nikada ne dizajnirajte deo
koji se ne može podići.

Ili kada dizajnirate deo,

budite sigurni da ga ne možete staviti
na pogrešno mesto

ili ako to uradite,
da to nema veze jer je simetrično.

Princip koji nam verovatno
najviše odgovara

je princip projektovanja Linusa Torvaldsa,

pionira slobodnog pristupa,

a njegova ideja je bila:
"Budite lenji kao pas."

Ne izmišljajte stalno nove delove.

Koristite ono što već funkcioniše
i prilagodite to svojim potrebama.

Nasuprot gotovo svemu čemu su vas učili

u školama arhitekture, kopiranje je dobro.

Što je i logično jer u stvari

ovaj pristup nije inovativan.

To je način građenja objekata,

kao ovo zajedničko podizanje štala,

stotinama godina pre industrijske revolucije.

Jedina razlika između tradicionalne

narodne arhitekture
i arhitekture otvorenog pristupa,

može biti internet veza,

ali to je mnogo, mnogo velika razlika.

Delili smo sve kolekcije WikiHouse

pod Creative Commons licencom

i ono što počinje da se dešava je

da grupe širom sveta počinju
da ih uzimaju

koriste, dorađuju i bave se njima
i rezultati su iznenađujući.

Postoji veoma kul grupa
u Kristčurču na Novom Zelandu

koja se bavi gradnjom kuća
otpornih na zemljotres

i zahvaljujući TED City nagradi

sarađujemo sa fenomenalnom grupom
u jednoj od favela u Rio de Žaneiru

kako bismo smestili
neku vrstu lokalne fabrike

i mikro-univerzitet.

Ovo su veoma mali počeci

i više ljudi tokom poslednje nedelje

je ostalo u kontaktu,
a koji čak ni nisu na ovoj mapi.

Nadam se da kada ga sledeći put pogledate,
nećete moći da vidite mapu.

Svesni smo da je WikiHouse
veoma mali odgovor,

ali je mali odgovor na zaista veliko pitanje

koje je globalno -
trenutno, najbrže rastući gradovi

nisu oni sa oblakoderima.

To su samostalno pravljeni gradovi
u jednom ili drugom obliku.

Ako govorimo o gradovima 21. veka

ovo su ljudi koji će ih napraviti.

Znate, sviđalo vam se ili ne, dobrodošli
u najveći svetski dizajnerski tim.

Ako budemo ozbiljno razmišljali
o problemima

kimatskih promena, urbanizacije i zdravlja

naši postojeći modeli razvoja
nisu dovoljni.

Mislim da je Robert Nojrvirt rekao
da ne postoji banka

preduzeće, vlada ili nevladina organizacija

koja će to moći da uradi

ako budemo tretirali stanovnike
samo kao potrošače.

Kako bi samo bilo izvanredno,
kada bi zajedno

razvili rešenja ne samo za problem

strukture na kom radimo,

već probleme infrastukture,
poput klimatizacije na solarnu energiju

struje van mreže, kanalizacije van mreže -

nisko-tarifna, otvorenih izvora,
rešenja visokih performansi,

koja svako može veoma lako
da napravi

i da ih implementira u zajednicu,

gde bi ih svako imao
i gde bi svima bili pristupačna.

Neka vrsta Vikipedije za robu?

A kad nešto postane zajedničko,

uvek će i biti.

Koliko bi to promenilo pravila?

Mislim da je tehnologija na našoj strani.

Ukoliko je dobar dizajnerski projekat
u 20. veku

bila demokratizacija potrošnje

kao što je Henri Ford, Levitaun,
Koka kola, IKEA -

smatram da je dobar
dizajnerski projekat u 21. veku

demokratizacija proizvodnje.

A kad govorimo o arhitekturi u gradovima

to je veoma značajno.

Hvala vam.

(Aplauz)