Kako se izboriti sa prirodnom katastrofom

Kada se desi prirodna katastrofa, postoji samo mala mogućnost za pokretanje delotvornih napora za oporavak pre nego što svet svoje interesovanje prebaci na neko drugo mesto. Ko treba da bude glavni? Kada je iznenadni tornado zadesio njihov rodni grad, sestre Kejtrija i Morgan Onil, tada stare smo 20 i 24 godine, uzele su stvar u svoje ruke i sada podučavaju druge kako da urade istu stvar. (Snimljeno na TEDxBoston).

Izvestilac: U ovom gradu se desilo veliko uništavanje.

... koji je udario ovde čupajući drveće iz zemlje,
lomeći prozore,

skidajući krovove sa kuća.

Kejtrija Onil: To sam ja,

prošlog juna, stojim ispred naše kuće u Monsonu, Masačusetsu.

Kada je tornado snage EF3 prošibao kroz naš grad

skinuo delove našeg krova,

odlučila sam da ostanem u Masačusetsu,

umesto da nastavim školovanje.

Tog popodneva sam preselila kutije sa stvarima
nazad u kuću.

Morgan Onil: Dakle, prvog juna nismo bile eksperti za katastrofe,

ali smo trećeg juna počele da se pravimo da jesmo.

Ovo iskustvo nam je promenilo živote.

Sada pokušavamo da promenimo ovo iskustvo.

KO: Tornado se ne dešava u Masačusetsu.

A ja sam veoma inteligentno stajala ispred kuće

kada je tornado naleteo.

Kada je bandera proletela pored nas,
cela porodica je utrčala u podrum.

Drveće je padalo na kuću, a prozori su pucali.

Konačno, kada smo izašli na zadnja vrata,

transformatori su goreli na ulici.

MO: U to vreme bila sam u Bostonu.

Ja sam na doktorskim studijama
na Univerzitetu Masačusets

i izučavam atmosferske nauke.

Zapravo, ovo postaje još čudnije.

U momentu kada se tornado desio
bila sam u muzeju nauke,

igrala sam se sa izložbenom postavkom tornada.

Dakle, nisam čula kada me je zvala.

Kejtrija me je nazvala, čula sam vesti

i počinjem da pratim radar preko interneta

da ih pozovem ukoliko se još jedan bude pojavio.

Odvezla sam se kući kasno te noći,
noseći baterije i led.

Živimo preko puta crkve koja je istorijska znamenitost

i koja je tada izgubila veoma znamenit zvonik.

Crkva je preko noći postala svratište.

Gradska kuća i policijska stanica su takođe
pretrpele direktne udare,

pa su ljudi kojima je bila potrebna informacija
ili su hteli da pomognu,

odlazili u crkvu.

KO: Otišle smo u crkvu jer smo čule da dele hranu,

ali kada smo stigle naišle smo na probleme.

Tamo su bila dva ogromna znojava čoveka
sa motornim testerama,

stajali su nasred crkve,

ali niko nije znao kuda da ih pošalje,

jer niko nije znao koliku je štetu grad pretrpeo.

Vremenom su postajali frustrirani i odlazili su

da vide kome mogu da pomognu.

MO: Tako smo počele da organizujemo.

Zašto? Jer je to moralo da bude urađeno.
Pronašle smo pastora Boba

i predložile mu svoju pomoć.

Naoružane sa samo dva laptopa i
jednom telefonskom karticom

pokrenule smo mašinu oporavka.

(Aplauz)

KO: To je bio tornado,

svi idu u crkvu da donesu stvari i volontiraju.

MO: Svi doniraju odeću.

Treba da napravimo popis svih donacija
koje se ovde skupljaju.

KO: Potreban nam je SOS telefon.
Možeš li da napraviš Google Voice broj?

MO: Da, naravno. Moramo reći ljudima šta da ne donose.

Napraviću nalog na Fejsbuku.
Da li bi mogla da odštampaš nekoliko flajera za susede?

KO: Da, ali još uvek ne znamo koje kuće primaju pomoć.

Moramo to da istražimo i pošaljemo volontere.

MO: Zaista moramo reći ljudima šta da ne donose.

Vidi, tamo je ekipa sa televizije. Reći ću njima.

KO: Televizijska stanica vam je dala moj broj?

Ne treba nam više frižidera.

MO: Ovo osiguranje ne pokriva? Treba vam ekipa da
prekrije krov katranom?
KO: 6 pakovanja sokova stižu za sat vremena?

Neka mi neko da još papirića.

(Smeh)

KO: Naposletku, svi su shvatili

da imamo odgovore.

MO: Mogu da doniram tri kuvala,

ali neko mora da dođe da ih pokupi.

KO: Moj auto je u dnevnoj sobi.

MO: Moji mali izviđači žele da obnove
12 poštanskih sandučića.

KO: Nestalo je kuče, a ovde osiguranje
ne pokriva popravku dimnjaka.

MO: Mojoj crkvenoj grupi od 50 ljudi treba prenoćište
i hrana za narednih nedelju dana

dok se bave opravkama.

KO: Juče si me poslala na ono mesto u ulici Vašington

i sada sam potpuno prekrivena otrovnim bršljanom.

Ovako su bili ispunjeni naši dani.

Morale smo da naučimo da brzo odgovorimo na pitanja

i da rešimo probleme u roku od minute ili manje,

jer bi ubrzo nešto mnogo hitnije došlo na red

i to ne bi bilo urađeno.

MO: Niko nam nije bio nadređeni iz izabranog odbora

ni direktor službe za rešavanje kriznih situacija
ni druge organizacije.

Jednostavno, same smo počele
da rešavamo i donosimo odluke

jer neko je morao.

Zašto ne bih ja? Ja organizujem kampanje.

Dobro se snalazim na Fejsbuku.

I imam sestru.

(Smeh)

KO: Poenta je da, ako se desi poplava, požar ili uragan,

vi ili neko kao vi,

mora da istupi i da počne sa organizovanjem stvari.

Drugo, to je veoma teško.

MO: Ležeći na zemlji posle 17 sati rada,

Kejtrija i ja bismo ispraznile džepove

i pokušale da sklopimo rečenice sa silnih papirića --

sve deliće informacija koje treba da zapamtimo i povežemo

da bismo nekome pomogle.

Kada smo proživele još jedan težak dan u skloništu

shvatile smo da ovo ne bi smelo da bude ovako teško.

KO: U zemlji kao što je naša

gde udišemo WiFi,

uticaj tehnologije radi bržeg oporavka
treba da bude instinktivan.

Sistemi koje smo stvarale u hodu

treba da postoje unapred.

Ako bi jedan član zajednice

koju je pogodila neka nesreća,
bio u prilici da organizuje sve,

ovakvi alati treba da postoje.

MO: Nas dve smo odlučile da stvorimo te alate --

oporavak iz kutije,

nešto što bi bilo koji lokalni organizator

mogao da koristi odmah posle katastrofe.

KO: Odlučila sam da ostanem u državi,

odustanem od master školovanja u Moskvi

i sve vreme radim na tome da se to ostvari.

U toku protekle godine,

postale smo eksperti za oporavak lokalne zajednice
posle nepogoda.

Postoje tri glavna problema koje smo uočile

u načinu na koji se stvari trenutno odvijaju.

MO: Alati. Velike humanitarne organizacije su odlične

u donošenju velikog broja priloga posle katastrofe,

ali često ispune jednu određenu misiju

i potom odlaze.

Tako, lokalno stanovništo ostaje

sa hiljadama volontera i donacija,

bez ikakve obuke i alata.

Oni koriste papiriće ili Eksel ill Fejsbuk.

Ali ovi alati vam ne omogućavaju rešavanje informacije visokog prioriteta

usred svih fotografija i lepih želja.

KO: Tajming.

Pomoć u katastrofi je u stvari politička kampanja unazad.

U političkim kampanjama

počinjete bez interesa i kapaciteta
da biste to pretvorili u akciju.

Obe ove komponente se grade postepeno

do momenta potpune mobilizacije u vreme izbora.

Kod katastrofe, počinješ sa potpunim interesom

i bez kapaciteta.

Imate samo sedam dana da uhvatite

50% svih internet pretraživanja koja će ikad biti sprovedena

radi pomoći vašoj oblasti.

A onda se organizuje neko sportsko dešavanje,

a postoje samo resursi koje ste sakupili

koji su dovoljni za oporavak u narednih 5 godina.

Ovo je prikaz za uragan Katrinu.

Ovo je prikaz za tornado Džoplin.

A ovo je prikaz za aprilske udare tornada u Dalasu,

gde smo pustili svoj softver.

Ovde postoji razlika.

Pogođena domaćinstva moraju da čekaju procenitelje štete

pre nego što mogu da počnu da primaju pomoć.

U Dalasu je interes otprilike samo 4 dana.

MO: Podaci.

Podaci nikada nisu privlačni,

ali pomažu da se pokrene oporavak neke oblasti.

Federalna agencija za vanredne situacije i država

će platiti 85% troškova ukoliko je katastrofa
proglašena zvanično,

prepuštajući gradu da plati
preostalih 15% ukupnog računa.

Ovi troškovi mogu da budu ogromni,

ali ako grad može da mobiliše X broj volontera za Y sati,

dolarska vrednost upotrebljenog rada

ide u prilog gradu i njegovom doprinosu.

Ali, ko zna za to?

Zamislite taj grozan osećaj

kada ste sakupili 2 hiljade volontera, a
ne možete da to dokažete.

KO: Ovo su 3 problema sa zajedničkim rešenjem.

Ukoliko damo prave alate u pravo vreme

ljudima koji će svakako da istupe

i počnu da rade na oporavku zajednice,

možemo da stvorimo nove standarde u oporavku od katastrofe.

MO: Potrebni su nam alati za istraživanje stanja,
baze podataka za donacije,

izveštaji o potrebama, daljinski pristup volonterima

i to sve u jednom veb-sajtu koji se lako koristi.

KO: I potrebna nam je pomoć.

Alvin, naš softverski inženjer i suosnivač,
je stvorio ove alate.

Kris i Bil su bili dobrovoljci koji su

iskoristili operacije i patnerstva.

Nas dve smo, od prošlog januara,
odlazile u predele zahvaćene katastrofom

postavljajući softver, podučavajući lokalno stanovništvo

i licencirajući softver za predele koji se
spremaju za nadolazeću katastrofu.

MO: Prva postavka softvera je bila u Dalasu,
posle tornada koji se desio u aprilu.

Otišle smo u grad koji je imao zastareli veb-sajt

i poludelu Fejsbuk stranicu koja je pokušavala da
uvede red u odziv.

Pokrenule smo našu platformu.

Svi zainteresovani su došli u prva 4 dana,

ali u vreme kada su izgubili izveštavanje,

tada je pomoć pristizala,

a oni su imali ovaj ogroman izvor onoga
što su ljudi mogli da daju

i bili su u mogućnosti da daju stanovništu
ono što im je potrebno.

KO: Dakle, ovo funkcioniše ali, može da bude i bolje.

Bitno je biti pripremljen kada je u pitanju
oporavak od katastrofe

jer to čini gradove sigurnijima i otpornijima.

Zamislite da smo imali ovaj sistem u pripravnosti

pre katastrofe.

Na tome trenutno radimo.

Pripremamo se da pošaljemo softver

ljudima koji očekuju katastrofu, tako da

unapred mogu da popune i nauče da ga koriste

sa informacijom koja pokreće oporavak.

MO: Ovo nije ništa komplikovano.

Ovi alati su jasni i preko potrebni ljudima.

Podučavale smo neke stanovnike u našem rodnom gradu

kako da samostalno koriste ove veb alate.

Jer Kejtrija i ja živimo ovde u Bostonu.

Odmah su započeli sa učenjem

i sada su prirodno jaki.

Ima više od 3 volonterske grupe koje rade svaki dan

i radile su svaki dan od prvog juna prošle godine,

brinući se o tome da stanovništvo dobije šta treba
i da se vrati u svoje domove.

Danas oni imaju SOS telefone, tabele i podatke.

KO: To pravi veliku razliku.

Prvog juna smo obeležile prvu godišnjicu

tornada u Monsonu.

Naša zajednica je snažnija i povezanija nego ikada.

Ovakvu promenu smo primetili i u

Teksasu i Alabami.

Nije vam potrebna fakultetska diploma

da biste otišli i rešili problem,

potrebno je lokalno stanovništvo.

Bez obzira koliko jedna humanitarna organizacija
dobra i šta radi,

ona će na kraju otići.

Ali, ako lokalnom stanovništvu date alate,

ako im pokažete kako mogu da se oporave,

oni će postati eksperti.

(Aplauz) U redu. Hajdemo.

(Aplauz)