Frensis Kolins (Francis Collins): Trebaju nam novi lekovi - sada

Danas znamo molekularne uzroke za 4.000 bolesti, dok lečenje postoji za samo njih 250. Zašto to traje toliko dugo? Genetičar i lekar Frensis Kolins objašnjava zašto je sistematično otkriće lekova imperativ čak i za retke i složene bolesti i nudi nekoliko rešenja - kao što je učenje starih lekova novim trikovima.

Hajde da dignete ruke.

Koliko ljudi ovde
ima više od 48 godina?

Pa, izgleda da ih ima nekoliko.

Čestitamo,

jer ako pogledate na konkretno
ovom slajdu američkog životnog veka,

sada ste prešli prosečni životni vek

nekoga ko je rođen 1900.

Ali pogledajte šta se dogodilo
tokom tog veka.

Ako pratite krivulju,

videćete da ona počinje ovde dole.

Ovde opada zbog gripa 1918.

I evo nas u 2010.

Prosečni životni vek
deteta rođenog danas je 79 godina.

I još nismo završili.

To su dobre vesti.

Ali ima još dosta posla da se uradi.

Na primer, ako upitate

za koliko bolesti mi sada znamo

tačnu molekularnu osnovu

ispostavlja se da ih je oko 4000,
što je zadivljujuće,

jer se većina tih molekularnih otkrića

dogodila nedavno.

Sa stanovišta koliko smo naučili
to je fantastično,

ali koliko od tih 4000 bolesti

danas lečimo?

Samo oko 250.

Tako imamo ogromni izazov, ogromni jaz.

Mogli biste pomisliti da to ne bi trebalo
da bude previše teško,

da bi jednostavno trebalo
da smo sposobni

da se koristimo osnovnim znanjem

naučenim iz biologije

o uzrocima bolesti

i da sagradimo most
preko zjapećeg jaza,

između onoga što smo naučili
o osnovnoj nauci

i njenoj primeni,

most koji bi izgledao nekako ovako,

gde biste morali da sastavite lep svetao put

kojim se prelazi s jedne strane na drugu.

Dakle, zar ne bi bilo lepo
kad bi bilo tako lako?

Nažalost, nije.

U stvarnosti je pokušaj prelaska
od osnovnog znanja

do njegove primene više nalik na ovo.

Nema svetlih mostova.

Više je nalik ulogu u kladionici.

Možda dobijete plivača i čamac

i jedrilicu i remorker

koje otpratite na put

i počne kiša i sevanje

i o moj bože, ajkule su u vodi

i plivač je u nevolji

i uh, ah, plivač se udavio

jedrilica se prevrnula,

remorker se zabio u stene

i možda, ako imate sreće,
nekom uspe da pređe preko.

A kako to stvarno izgleda?

Šta je uopšte to
što čini nešto terapeutskim?

Šta je lek? Lek je sačinjen

od malog molekula
vodonika, ugljenika,

kiseonika, azota
i još nekoliko drugih atoma,

i sve to je isprepleteno u oblik

i u stvari ti oblici određuju da li će

određeni lek pogoditi svoj cilj.

Da li će sleteti tamo gde bi trebalo?

Pogledajte ovu sliku ovde -
mnogo oblika pleše okolo za vas.

Ono što morate da uradite,
ako pokušavate da razvijete

nov način lečenja autizma

ili Alchajmerove bolesti ili raka,

je da pronađete pravi oblik
u toj mešavini

koji će konačno biti od koristi
i koji će biti bezopasan.

I kada pogledate šta se dešava
tom cevovodu,

započeli ste možda s hiljadama,

desetinama hiljada sastojaka.

Eliminišete ih tokom različitih koraka

što je uzrok da mnogi od njih propadnu.

Na kraju ćete možda moći pokrenuti
klinički postupak za njih četiri ili pet

i ako sve bude u redu, posle 14 godina
od vašeg početka

dobićete jedno odobrenje.

I to će vas koštati milijarde dolara,

taj jedan uspeh.

Zato moramo pogledati na taj cevovod
očima inženjera,

pa reći: "Kako možemo raditi bolje?"

I to je glavna tema o kojoj želim
da vam govorim danas.

Kako to možemo ubrzati?

Kako to možemo raditi uspešnije?

Dozvolite da vam ispričam
o nekoliko primera

koji to potvrđuju.

Jedan, koji se dogodio nedavno,
poslednjih meseci,

je uspešno odobren lek
za cističnu fibrozu.

Ali stići dotle zahteva mnogo vremena.

Za cističnu fibrozu molekularni uzrok
je otkriven 1989.

u mojoj grupi i u saradnji
s jednom grupom iz Toronta.

Otkrili smo koja je mutacija bila
u određenom genu

na hromozomu 7.

Vidite tu sliku?

Ovde je. To je isto dete.

To je Deni Biset posle 23 godine,

u važnoj godini u kojoj,

osim što se Deni oženio,

po prvi put imamo odobrenje od FDA

za lek koji precizno pogađa nepravilnost
u cističnoj fibrozi

i koji je zasnovan na svom tom
molekularnom razumevanju.

To je dobra vest.

Loša vest je da taj lek ne leči
sve slučajeve cistične fibroze

i Deniju ne pomaže,
pa i dalje čekamo

sledeće generacije lekova da mu pomognu.

Ali, da bi se dotle stiglo trebalo je 23 godine.
To je predugo.

Kako da idemo brže?

Jedan način da se krene brže
je uz pomoć tehnologije,

a veoma važna tehnologija,
od koje zavisimo

za sve spomenuto, je ljudski genom,

umeće posmatranja hromozoma,

njegovo otpakivanje, vađenje DNK

i mogućnost čitanja slova u tom DNK kodu,

A, C, G i T slova

koja su naša uputstva
i uputstva za sva živa bića,

a za sav taj rad je cena,

koja je nekada bila
stotine miliona dolara,

u poslednjih 10 godina

pala, brže od Murovog zakona, do svote

koja je danas manja od 10.000 dolara
za sekvenciranje vašeg ili mog genoma

i približavamo se genomu
od 1.000 dolara.

Da, to je uzbudljivo,

ali kako je to povezano
s primenom na bolesti?

Ispričaću vam o još jednoj nepravilnosti.

Radi se o veoma retkoj nepravilnosti.

Ime joj je Hačinson-Gilfordova progerija

i to je najdramatičniji oblik
prevremenog starenja.

Ovu bolest ima samo jedno
u četiri miliona dece

i uprošćeno rečeno radi se o tome

da se zbog mutacije u određenom genu

stvorio protein koji je toksičan za ćeliju

i obolelim osobama uzrokuje starenje

koje je oko sedam puta brže od normalnog.

Pokazaću vam snimak
toga šta to radi ćeliji.

Normalna ćelija, ako je pogledate
pod mikroskopom

ima jedro u sredini ćelije

koje je lepo i okruglo,
pravilnih granica

i izgleda otprilike ovako.

Ćelija progerije, s druge strane,

zbog toksičnog proteina
po imenu progerin

ima ove nepravilnosti.

Zato je naša želja bila, posle otkrića

još u 2003.,

da pokušamo da nađemo način
kako bi to ispravili.

I opet, pošto se znalo nešto
o molekularnim putevima,

bilo je moguće izabrati

jedan iz tog mnoštva sastojaka
koji bi mogao biti koristan

i isproban.

U eksperimentu izvedenom u ćelijskoj kulturi

i prikazanom na crtežu,

ako uzmete određeni sastojak

i dodate ga ćeliji s progerijom

posmatrajući šta će se dogoditi

videćete da posle samo 72 sata
ta ćelija postaje,

za sve namene koje možemo da odredimo,

skoro kao normalna ćelija.

Da, to je fascinantno, ali da li bi to zaista delovalo
u stvarnom ljudskom biću?

Ovo se dogodilo u periodu
od samo četiri godine

od časa otkrića gena do započinjanja
kliničkog ispitivanja

za testiranje tog određenog sastojka.

Sva deca koju vidite ovde

su se dobrovoljno prijavila za ovo,

njih 28-oro

i videćete čim se slika pojavi

da je to izvanredna grupa mladih ljudi

obolelih od ove bolesti,

po izgledu svi nalik jedan na drugog.

I umesto dalje priče o tome

pozvaću jednog od njih,
Sema Burnsa iz Bostona

koji je ovde, da se popne na binu

i da nam kaže o svom iskustvu

deteta obolelog od progerije.

Sem ima 15 godina. Njegovi roditelji,
Skot Burns i Lesli Gordon,

oboje lekari, takođe su ovde sa nama.

Molim te, Sem, izvoli sesti.

(Aplauz)

Sem, hajde reci ovom društvu

kako je to biti oboleo
od progerije?

Sem Burns: Progerija me ograničava
u nekim stvarima.

Ne mogu da se bavim sportom
ili fizičkim aktivnostima,

ali bio sam u mogućnosti
da se uključim u stvari

koje, srećom, progerija ne ograničava.

Ali kada se pojavi nešto
što bih zaista želeo da uradim,

a progerija tome stoji na putu,
kao što je marširajući orkestar,

ili sportsko suđenje, uvek pronađemo način
kako da to postignem

što samo pokazuje
da mi progerija ne kroji život.

(Aplauz)

Frensis Kolins: I šta bi želeo
da poručiš istraživačima

ovde u auditorijumu i ostalima koji ovo slušaju?

Šta bi im svima rekao
o istraživanju progerije

i još možda o drugim bolestima?

SB: Istraživanja progerije su otišla
toliko daleko

za manje od 15 godina,

što samo pokazuje kakav zalet
istraživači mogu imati

da dotle stignu i to zaista mnogo znači

meni i drugoj deci oboleloj od progerije

i pokazuje da kada takav zalet postoji

otvara se mogućnost za svakoga
da izleči bilo koju bolest

i nadam se izlečivosti progerije
u bliskoj budućnosti

kao i mogućnosti eliminacije
tih 4.000 bolesti

o kojima je Frensis govorio.

FK: Odlično.
Sem je izostao iz škole danas

da bi bio ovde, a on je
- (Aplauz) -

On je, onako usput, odličan učenik,
ima odlične ocene u devetom razredu

škole u Bostonu.

Molim vas pridružite mi se u zahvalnici
i dobrodošlici Semu.

SB: Mnogo Vam hvala.
FK: Odlično je bilo drugar.

(Aplauz)

Želeo bih samo da kažem
još par stvari

o toj priči i onda bih pokušao
da generalizujem

o tome kako bismo
mogli imati priče o uspehu

svuda za sve te bolesti, kako kaže Sem,

za tih 4.000 koje čekaju na odgovore.

Možda ste primetili da lek

za progeriju, koji je sada u kliničkom ispitivanju,

nije lek koji je bio za to namenjen.

To je toliko retka bolest
da bi kompanijama bilo teško

da opravdaju stotine miliona dolara
utrošenih za proizvodnju leka.

To je lek koji se razvijao za rak.

Ispostavilo se da nije delovao
dovoljno dobro na rak,

ali da ima prava svojstva, pravi oblik

za lečenje progerije i tako se to dogodilo.

Zar ne bi bilo bolje
kada bi to radili sistematičnije?

Zar ne bismo mogli da podržimo
postojeće kompanije

koje imaju zamrznute lekove

za koje se zna da su bezopasni za ljude,

ali koji nikada nisu uspeli da

efektivno leče ono za šta su bili namenjeni?

Sada učimo o svim tim
novim molekularnim putevima -

neki od lekova bi se mogli repozicionirati
ili koristiti za druge namene,

ili drugim rečima, dati im novu primenu,

naučiti stare lekove novim trikovima.

To bi mogla biti fenomenalna,
vredna aktivnost.

Postoji mnogo diskusija između Nacionalnog zdravstvenog osiguranja (NZO) i kompanija

o tome, što je veoma ohrabrujuće.

I mogli biste očekivati da iz toga
proiziđe prilično mnogo toga.

Postoji priličan broj priča o uspehu
koje potvrđuju

da je to dovelo do značajnog napretka.

Prvi lek za sidu

nije se razvijao za sidu.

Razvijao se za rak.
To je bio AZT.

Nije delovao dovoljno dobro na rak,
ali je postao

prvi uspešni antiretrovirusni lek

i u tabeli možete videti
i sve druge takve lekove.

Dakle, na koji način možemo
takve napore šire primenjivati?

Za to moramo ostvariti partnerstvo

između akademskih ustanova,
vlade, privatnog sektora

i udruženja pacijenata.

U okviru NZO smo osnovali

novi Nacionalni centar
za unapređivanje prevodilačkih nauka.

Centar je počeo sa radom u decembru
i to je jedan od njegovih ciljeva.

Dozvolite da kažem još nešto
što bismo mogli uraditi.

Zar ne bi bilo lepo kada bismo mogli
da testiramo

dejstvo i bezbednost leka

bez rizika za pacijente,

jer prvi put nismo sasvim sigurni?

Kako mi znamo, na primer,
da li su lekovi bezopasni

pre nego što ih damo ljudima?
Testiramo ih na životinjama.

No, to nije sasvim pouzdano, skupo je

i dugotrajno.

Zamislite kada bismo mogli to raditi
na ljudskim ćelijama.

Verovatno znate, ako ste obraćali pažnju

na neku naučnu literaturu,

da danas možete uzeti ćeliju kože

i podstaći je da se pretvori u ćeliju jetre

ili u ćeliju srca, bubrega,
mozga, za bilo koga od nas.

Šta kada bismo te ćelije koristili za testiranje

vašeg leka, kako deluje
i koliko je bezopasan?

Ovde vidite sliku pluća na čipu.

Ovo je nešto stvoreno
na Vis institutu iz Bostona

i videćemo, ako pustimo video, da su oni

uzeli ćelije od jedne osobe,

pretvorili ih u vrstu ćelija
prisutnih u plućima

i odredili šta bi se desilo

kada bi im dodavali različite sastojke leka,

da bi ustanovili da li su toksični
ili bezopasni.

Možete videti da ovaj čip čak diše.

Ima kanal za vazduh.
Ima kanal za krv.

Između ima ćelije

uz pomoć kojih vidite šta se dešava
kada dodajete sastojak.

Da li su te ćelije srećne ili nisu?

Možete napraviti istu vrstu
tehnologije čipova

za bubrege, srce, mišiće,

za sva mesta ako želite da ustanovite
da li će lek

biti problematičan za jetru.

I na kraju, zato što to možete raditi individualno,

uviđamo da se taj proces bliži fazi

u kojoj će mogućnost
razvoja i testiranja lekova

biti na vašem čipu, odnosno
šta pokušavamo reći ovde je

individualizacija postupka za razvoj lekova

i za testiranje njihove bezbednosti.

Dozvolite mi da rezimiram.

Mi smo u značajnom trenutku ovde.

Po meni u NZO za poslednjih 20 godina

nikada nije bilo više oduševljenja

u vezi sa mogućnostima ispred nas.

Došli smo do svih tih otkrića

koja teku iz laboratorija širom sveta.

Šta nam treba za kapitalizaciju toga?
Prvo, potrebni su nam resursi.

To je istraživanje koje je jako rizično,
ponekad jako skupo.

Isplativost je ogromna,
kako u smislu zdravlja

tako i u smislu privrednog rasta.
Moramo tome dati podršku.

Drugo, potrebna su nam
nove vrste partnerstva

između akademskih ustanova,
vlade, privatnog sektora

i udruženja pacijenata,
baš kao ona koja sam opisivao ovde,

u smislu načina na koji bi mogli davati
nove svrhe novim sastojcima.

Treće i možda najvažnije je to
da nam je potreban talenat.

Potrebni su nam najbolji i najpametniji

u mnogim različitim disciplinama,
da dođu i da se pridruže tim naporima -

svih starosnih doba,
iz svih različitih grupa -

jer, ljudi, sada je čas.

Ovo je biologija 21. veka na koju ste čekali

i imamo šansu da je prihvatimo

i pretvorimo u nešto što će zaista

zatreti bolesti.
To je moj cilj.

Nadam se da je i vaš cilj.

Mislim da će to biti cilj pesnika i lutaka

i surfera i bankara

i svih drugih ljudi
koji se pridruže na ovoj pozornici,

i razmislite šta pokušavamo ovde da uradimo

i zbog čega je to važno.

Važno je sada.
Važno je što pre je moguće.

Ako ne verujete meni, pitajte Sema.

Mnogo vam hvala svima.

(Aplauz)