Izrael i Iran: Ljubavna priča?

Kada se činilo da je rat između Izraela i Irana neizbežan, izraelski grafički dizajner Roni Endri je podelio poster na Fejsbuku, na kome su njegova ćerka i on, sa hrabrom porukom: "Iranci...mi vas [srce]." Drugi Izraelci su nedugo zatim napravili svoje postere sa istom porukom - a Iranci su odgovorili na isti način. Jednostavan akt komunikacije inspirisao je iznenađujuće Fejsbuk grupe poput "Izrael voli Iran", "Iran voli Izrael" i čak "Palestina voli Izrael".

14. marta ove godine,

okačio sam ovaj poster
na svom Fejsbuk profilu.

Ovo je slika mene i moje ćerke

kako držimo izraelsku zastavu.

Pokušaću da vam objasnim
kontekst razloga

i vremena kad sam ga okačio.

Pre nekoliko dana, čekao sam

u redu u prodavnici,

a vlasnik i jedan od klijenata

su pričali

i vlasnik je objašnjavao klijentu

da ćemo poslati 10.000 projektila na Izrael.

Klijent je govorio:
"Ne, već 10.000 na dan."

(Smeh)

("10.000 projektila") Ovo je kontekst.
Mi smo sada ovde u Izraelu.

Imamo taj rat sa Iranom
koji se priprema već 10 godina

i imamo ljude koji su uplašeni.

Kao da je svake godine poslednji trenutak

da preduzmemo nešto povodom
rata sa Iranom.

Ukoliko sad nešto ne preduzmemo,
kasno je zauvek

i tako već 10 godina.

U jednom trenutku sam odlučio
da preduzmem nešto,

ja sam grafički dizajner i napravio sam
postere o tome

i postavio sam onaj koji sam vam
već pokazao.

Većinu vremena pravim postere
i postavljam ih na Fejsbuk,

mojim prijateljima se ili sviđaju ili ne,

uglavnom im se ne sviđaju,
ne dele ih,

ništa ne rade

i svane novi dan.

Otišao sam na spavanje i to je bilo to
što se mene tiče.

Probudio sam se tokom noći,

uvek se budim tokom noći

i otišao sam do kompjutera
i video sve te crvene tačke

na Fejsbuku,
koje nikad ranije nisam video.

(Smeh)

Pitao sam se: "Šta se dešava?"

prišao sam kompjuteru
i počeo pregledati

i odjednom sam video mnoge ljude
kako pričaju sa mnom,

većinu nisam poznavao,

i nekoliko njih iz Irana

što je - šta?

Morate da shvatite,

mi u Izraelu ne pričamo
sa ljudima iz Irana.

Ne pozanjemo ljude iz Irana.

Na Fejsbuku, imate prijatelje samo iz -

prijatelji su vam komšije.

A sad ljudi iz Irana pričaju sa mnom.

I tako ja počnem da odgovaram jednoj devojci,
a ona mi govori

kako je videla poster i kako je
zamolila svoju porodicu da dođu,

jer oni nemaju kompjuter,
zamolila ih je

da dođu da vide poster i oni svi sede
u dnevnoj sobi i plaču.

Bio sam zaprepašten.

Pozvao sam svoju ženu da dođe
i rekao joj da mora da vidi to.

Ljudi plaču i ona je došla,
pročitala tekst

i takođe počela da plače.

Odjednom svi plaču.
(Smeh)

Nisam znao šta da radim,
moja prva reakcija,

kao grafičkog dizajnera
je da pokažem svima

šta sam upravo video
i ljudi su to videli

i počeli da dele i tako je sve počelo.

Dan posle, kada se već mnogo
pričalo o tome,

rekao sam sebi i supruga mi je rekla,

ja takođe želim poster,

ovo je ona.
(Smeh)

Pošto ima efekta, stavi me sad na poster.

Šalu na stranu, shvatio sam,
OK, ovi su upalili,

ali nisam samo ja u pitanju,
već i ljudi iz Izraela

koji žele da kažu nešto.

I zato ću da slikam sve ljude koje znam,
ako žele,

staviću ih na poster
i podeliću to sa svima.

Otišao sam kod komšija,
prijatelja i studenata

i pitao sam ih da mi dozvole da ih slikam
a ja ću im napraviti poster.

I tako je počelo.
I tako je, zapravo,

zaživelo, jer su odjednom ljudi

sa Fejsbuka, prijatelji i drugi,

shvatili da mogu da budu deo toga.

Nije to samo neki lik koji pravi poster,

već - možemo da učestvujemo
i počeli su mi slati slike

moleći me: "Napravite meni jedan poster.
Podelite ga.

Poručite Irancima da ih
mi iz Izraela takođe volimo."

U jednom trenutku bilo je zaista,
zaista naporno.

Toliko slika, pa sam zamolio prijatelje

da dođu, takođe grafičke dizajnere većinom,

i da prave postere sa mnom,
jer ja nisam imao vremena.

Bila je to ogromna količina slika.

Tako je izgledala moja soba nekoliko dana.

Dobijali smo izraelske postere, slike,

ali i dosta komentara i poruka iz Irana.

Napravili smo postere i od tih poruka,

jer znam ljude:
oni ne čitaju, oni vide slike.

Ako je slika, možda će je i pročitati.

Pa evo nekoliko postera.

("Ti si moj prvi prijatelj Izraelac. Želim da se obojica rešimo naših idiota političara, kako god, bilo mi je drago!")

("Volim tu plavu. Volim tu zvezdu. Volim tu zastavu.")
Ovaj je posebno emotivan za mene jer je priča

o devojci koja je vaspitana u Iranu

da gazi po izraelskoj zastavi
svakog jutra pri ulasku u školu,

a sada kada je videla naše postere,

rekla mi je da je promenila mišljenje

i sada voli tu plavu boju, tu zvezdu

i voli tu zastavu,
misleći na izraelsku zastavu,

poželela je da se sretnemo i posetimo

i to samo nekoliko dana pošto
sam postavio prvi poster.

Dan posle,

Iranci su počeli da odgovaraju
svojim posterima.

Imaju grafičke dizajnere.
Šta? (Smeh)

Ludo, ludo.

Kao što vidite, još uvek su stidljivi,
ne žele da pokažu svoja lica,

ali žele da šire poruku.

Žele da odgovore.
Žele da poruče istu stvar.

I sada je to komunikacija.

Dvostrana priča. Izraelci i Iranci

šalju istu poruku jedni drugima.

("Moji izraelski prijatelji.
Ne mrzim vas. Ne želim rat.")

Ovo se nikad ranije nije desilo,
a radi se o ljudima

koji bi trebalo da budu neprijatelji,
na ivici smo rata

i odjednom ljudi na Fejsbuku
počinju da govore:

"Sviđa mi se ovaj čovek.
Sviđaju mi se ti ljudi."

I postalo je zaista veliko u jednom trenutku.

A onda je postalo vest.

Kada gledate Srednji Istok,
vidite samo loše vesti.

I odjednom se dešavalo nešto

što je dobra vest.
Ljudi na vestima kažu:

"OK, hajde da pričamo o ovome."

I jednostavno su došli,
nije baš bilo lako.

Sećam se jednog dana,

Mihal je pričala sa novinarom i pitala ga je:

"Ko će sve videti emisiju?"
A on je odgovorio: "Svi."

Na to ga ona pita:
"Svi u Palestini ili gde? Izraelu?

Ko su ti svi?"
"Svi."

"Sirija?"
"Sirija."

"Liban?"
"Liban."

U jednom trenutku je samo rekao:
"40 miliona ljudi će vas gledati danas.

To su ti svi."
Kinezi.

A tek smo na početku priče.

Nešto ludo se takođe desilo.

Svaki put kada bi neka zemlja
počela pričati o tome,

kao Nemačka, Amerika, koja god,

nova stranica bi osvanula na Fejsbuku
sa istim logom

istim pričama, tako da smo na početku

imali "Iran-voli-Izrael",
što je iranski odgovor

iz Teherana koji kaže:
"OK, Izrael voli Iran?

Dajem vam Iran-voli-Izrael".

Imate i Palestina-voli-Izrael.

Imate i Liban, to je od pre samo nekoliko dana.

I čitavu listu stranica na Fejsbuku

posvećenih istoj poruci,

ljudima koji šalju poruke ljubavi
jedni drugima.

Trenutak kad sam stvarno shvatio
da se nešto dešava,

prijatelj mi je rekao,

"Izguglaj reč 'Izrael'."

To su bile prve slike koje su tih dana

bile rezultat Gugl pretrage

kad ste ukucali: "Izrael" ili "Iran".

Zaista smo promenili način na koji
ljudi doživljavaju Srednji Istok.

Jer vi niste na Bliskom Istoku.

Vi ste negde tamo
i želite da vidite Bliski Istok,

odete na Gugl i napišete: "Izrael"

i daju vam sve najgore stvari.

I nekoliko dana biste imali
te slike u glavi.

Danas je Izrael-voli-Iran stranica

koja broji 80.831 člana i dva miliona ljudi
je prošle nedelje

posetilo stranicu i šerovalo, lajkovalo,
ne znam ni sam,

komentarisalo neku od slika.

To je ono što radimo već pet meseci,

ja, Mihal, nekoliko prijatelja,
jednostavno pravimo slike.

Pokazujemo novu realnost

prosto praveći slike

jer nas na taj način svet zapaža.

Vide slike nas i vide loše slike.

Mi radimo na stvaranju dobrih slika.
Kraj priče.

Pogledajte ovu.
Ovo je Iran-voli-Izrael stranica.

Ovo nije Izrael-voli-Iran.
Nije moja stranica.

Ovo je čovek u Teheranu
koji na dan sećanja

na pale izraelske vojnike

stavlja sliku izraelskog vojnika
na svoju stranicu.

Ovo je neprijatelj.

Šta?

("Naše najiskrenije saučešće porodicama koje su izgubile svoje najdraže u terorističkom napadu u Bugarskoj")

I obostrano je.

To je zapravo međusobno
iskazivanje poštovanja.

Razumevanja. Samilosti.

I postajete prijatelji.

U jednom trenutku
se sprijateljite na Fejsbuku

i postanete prijatelji i uživo.

Možete da putujete i upoznajete ljude.

Bio sam u Minhenu pre nekoliko nedelja.

Otišao sam da otvorim izložbu o Iranu

i sreo sam se tamo sa ljudima sa stranice

koji su mi rekli:
"OK, bićete u Evropi, dolazim.

Dolazim iz Francuske,
Holandije, Nemačke."

Naravno, došli su i ljudi iz Izraela

i sreli smo se uživo prvi put u životu.

Sreo sam se sa ljudima koji bi trebalo
da mi budu neprijatelji,

prvi put.
Rukovali smo se,

popili kafu i imali lepu diskusiju,

pričali smo o hrani i košarci.

I to je bio kraj te priče.

Sećate se one slike sa početka?

U jednom trenutku života smo se
upoznali i postali prijatelji.

Deluje to i povratno.

Neka devojka koju smo sreli na Fejsbuku

koja nikad nije bila u Izraelu,
rođena i odgojena u Iranu,

živi u Nemačkoj,
plaši se Izraelaca

zbog stvari koje zna o nama,

odluči nakon par meseci
priče preko interneta

sa nekim Izraelcima,
da dođe u Izrael,

ukrcala se u avion i stigla na Ben Gurion

i rekla: "OK, mačji kašalj."

Pre nekoliko nedelja, stres raste

i pokrećemo novu kampanju

pod imenom:
"Nisam spreman da umrem u vašem ratu."

Manje-više ista poruka,

s tim da smo hteli da je učinimo
malo agresivnijom.

I opet se nešto neverovatno desilo,

nešto što nismo imali tokom
prvog talasa kampanje.

Odjednom ljudi iz Irana,
isti oni koji su bili stidljivi

tokom prve kampanje i slali samo

sliku svoje noge ili pola lica

sada šalju svoja lica i govore:

"OK, nema problema, sviđa nam se.
Sa vama smo:"

Samo pročitajte odakle su ti ljudi.

I za svakog čoveka iz Izraela

imate nekoga iz Irana.

Samo ljudi koji šalju svoje slike.

Ludo, zar ne?

Tako da -

(Aplauz)

Možete se zapitati: "Ko je ovaj lik?"

Zovem se Roni Endri, imam 41. godinu,
Izraelac sam,

otac dvoje dece, muž

i grafički dizajner.
Predajem grafički dizajn.

Nisam toliko naivan,
jer većinu vremena

su me pitali, mnogo puta:
"Da, ali,

ovo je zaista naivno, slati cveće -"

Bio sam u vojsci.
Bio sam paravojnik tri godine

i znam kako to izgleda.

Znam da može izgledati zaista loše.

Za mene, ovo je hrabra stvar,

pokušaj da dopreš do druge strane
pre nego što bude kasno

jer kad je kasno, nema više povratka.

Ponekad je rat neizbežan, ponekad,

ali možda uz napore,
možemo da ga izbegnemo.

Možda kao narod,
jer posebno u Izraelu,

mi smo u demokratiji.
Imamo slobodu govora

i možda ta mala stvar
može da promeni nešto.

Možemo da budemo sami
svoji ambasadori.

Možemo jednostavno da pošaljemo poruku
i nadamo se najboljem.

Želim da pozovem svoju suprugu,
Mihal, da dođe

na pozornicu samo da naravimo
sa vama jednu sliku,

jer se sve svodi na slike.

Možda će nam ta slika pomoći
da promenimo nešto.

Podignite to. Upravo tako.

Samo ću da uslikam

i da okačim na Fejsbuk

sa porukom "Izraelci za mir"
ili nekom sličnom.

O bože.

Nemoj da plačeš.

Hvala vam ljudi.

(Aplauz)