Где је дом?

Све више људи у целом свету живи у земљама које се не сматрају њиховим. Писац Пико Ајер - који и сам има три или четири "порекла" - медитира о значењу дома, радости путовања и спокојству мировања.

Одакле сте?

То је тако једноставно питање,

али наравно,
ових дана једноставна питања

доносе све сложеније одговоре.

Људи ме увек питају одакле сам

и очекују да им кажем: "Из Индије",

и апсолутно су у праву
утолико пре што 100 одсто

моје крви и порекла заиста
и долази из Индије.

Једино што тамо нисам проживео
ни један једини дан.

Не знам ниједну реч

од њених преко 22 000 дијалеката.

Тако да не мислим
да сам збиља стекао право

да себе зовем Индијцем.

А ако - "Одакле сте?"

значи - "Где сте рођени
и одрасли и образовани?",

онда сам потпуно
из те забавне мале земље

знане као Енглеска,

осим што сам из Енглеске отишао
чим сам завршио

средњу школу

и свe време свог одрастања

био сам једино дете
у свим својим разредима

које није почело да личи
на класичне енглеске јунаке

представљане у нашим уџбеницима.

А ако - "Одакле сте?"

значи - "Где плаћате порез?

Где идете код лекара и зубара?",

онда сам ја итекако
из Сједињених Америчких Држава

и то у последњих 48 година,

од малих ногу.

Једино што сам,
многе од тих година,

морао да увек имам уза се
ону смешну роза картицу

са зеленим линијама
које ми пролазе кроз лице

и идентификују ме
као перманентног странца.

У ствари, што сам дуже тамо
све се више и осећам као странац.

(Смех)

А ако - "Одакле сте?"

значи - "Које је место
најдубље у вама

и где гледате да проведете
највећи део времена?",

онда сам Јапанац,

пошто у последњих 25 година

у Јапану живим што више могу.

Једино што сам све ове године тамо
провео са туристичком визом,

а и прилично сам убеђен
да баш и нема нешто много Јапанаца

који би хтели да ме сматрају
једним од својих.

А све ово говорим
само да бих нагласио

како је моје порекло
веома старомодно

и једноставно,

јер кад одем у Хонг Конг или Сиднеј
или Ванкувер,

већина деце коју срећем

је много интернационалнија
и мултикултуралнија од мене.

Они имају један дом
везан за родитеље,

али други везан за партнере,

трећи можда везан за место
где су се задесили,

четврти везан за место
где сањаре да буду

и још многе поред тога.

И цео ће им живот проћи
на узимање делова

многих различитих места
и њихово састављање

у некакав витраж целине.

За њих је дом заправо
"радови у току".

То је као пројекат
коме они стално додају

надоградње, побољшања
и исправке.

И за све више и више нас,

кућа заиста све мање има везе
са комадом тла

него, да кажем, са комадом душе.

Ако ме неко изненада упита:
"Где ти је дом?",

ја помислим на своју драгу
или своје најближе пријатеље

или песме које путују са мном
где год да се задесим.

И увек сам се тако осећао,

али ми је то стварно дошло
такорећи до пред врата

пре неколико година,
када сам се пењао уз степенице

у кући мојих родитеља
у Калифорнији

и погледао кроз прозоре
дневне собе

и видео да смо окружени са
двадесет метара високим пламеновима,

једном од оних стихија
које редовно харају

у брдима Калифорније
и сличним местима.

И после три сата,
та ватра је мој дом

и све до задње ствари у њему,

осим мене, претворила у пепео.

А када сам се пробудио
следећег јутра,

лежао сам на пријатељевом поду

и једино што сам имао на свету
била је четкица за зубе

коју сам управо купио у супермаркету
који ради целу ноћ.

Наравно, да ме тада ико упитао:

"Где ти је дом?",

буквално не бих могао да упрем прстом
ни на какву физичку грађевину.

Мој дом би морало да буде
све што сам носио у себи.

И мислим да је ово, на тако много начина,
сјајно ослобођење.

Јер, када су се
моји баба и деда родили,

они су прилично имали
тај свој осећај дома,

осећај заједништва,
чак и осећај непријатељства,

који су добили рођењем

и није било много шансе
да изађу из тога.

А данас, барем неки од нас
могу да изаберу свој осећај дома,

да створе свој осећај за заједницу,

уобличе свој осећај себе

и на тај начин можда да оду
који мали корак даље

од неких црно-белих подела

из доба наших дедова и баба.

Није случајност да је председник

најјаче нације на Земљи
полу-Кенијац,

да је делимично одрастао
у Индонезији

и да има кинеског Канађанина
за шурака.

Број људи који живе у земљама
које нису њихове

сада достиже 220 милиона,

готово незамислив број,

али то значи да,
ако узмете сво становништво Канаде

и сво становништво Аустралије,

па онда опет
сво становништво Аустралије

и сво Канаде

и онда удвостручите тај број,

још увек бисте имали
мањи број људи

него што је припадника
овог великог плутајућег племена.

И број нас који живимо ван

старих категорија државе-нације
расте тако брзо,

само за последњих 12 година
већи је за 64 милиона

и ускоро ће нас бити
више него Американаца.

Већ представљамо пету
по величини нацију на Земљи.

И у ствари,
у највећем канадском граду Торонту,

просечан становник данас
је оно што се некада звало

странцем, неко ко је рођен
у веома различитој земљи.

И увек сам осећао
да је лепота живота међу странцима

попут шамара који те разбуђује.

Не можете ништа узети
здраво за готово.

Путовања су, за мене,
помало стање заљубљености

јер се сва чула одједном укључе.

Одједном сте свесни
тајних образаца света.

Прави пут открића,
као што Марсел Пруст славно рече,

не састоји се у виђењу
нових призора,

него у гледању новим очима.

И наравно,
кад имате нове очи,

чак и стари призори,
чак и ваш дом

постају нешто другачије.

Многи људи који живе у земљама
које нису њихове

су избеглице који никада нису хтели
да напусте свој дом

и који жуде да му се врате.

Али, за срећне међу нама,

мислим да доба кретања
доноси нове узбудљиве могућности.

Када путујем,

посебно у велике светске градове,

типична особа
коју ћу данас да сретнем

ће бити, рецимо, млада полу-Корејанка,
полу-Немица

која живи у Паризу.

И чим упозна полу-тајландског,

полу-канадског младића из Единбурга,

препознаје га као једног од својих.

Она схвата да вероватно има много више
заједничког са њим

него са било ким ко је потпуно Корејанац
или потпуно Немац.

И тако, они постану пријатељи.
Заљубе се.

Па се преселе у Њујорк.

(Смех)

Или Единбург.

А девојчица која израсте
из њихове везе

неће, наравно, бити ни Корејанка
нити Немица

ни Францускиња нити Тајланђанка
ни Шкотланђанка нити Канађанка

чак ни Американка, него дивна

и стално еволуирајућа мешавина
свих тих места.

И потенцијално, све у начину

на који та млада жена сања о свету,

пише о свету, мисли о свету,

могло би да буде нешто другачије

јер долази из те мешавине култура

готово без преседана.

Одакле долазите
сада је много мање важно

него куда идете.

Све више и више нас
има корене у будућности

или садашњости,
онолико колико и у прошлости.

И дом, знамо, није само место

где вам западне да се родите.

То је место где постајете
оно што јесте.

Па ипак,

има један велики проблем
са кретањем,

а то је да је стварно тешко
да се оријентишете

када сте усред неба.

Пре неколико година,
приметио сам да сам накупио

милион миља
и то само код Јунајтед Ерлајнса.

Сви знате тај луди систем:

шест дана у паклу
и онда седми дан имате бесплатно.

(Смех)

И почео сам да мислим
да је кретање заиста

било само онолико добро
колико и осећај мира

који сте могли да му придодате
да бисте га ставили у перспективу.

И, осам месеци
након што ми је кућа изгорела,

налетео сам на пријатеља
који је предавао у локалној средњој школи,

и који ми рече:
"Имам савршено место за тебе."

"Стварно?", рекох.
Увек сам помало скептичан

када људи говоре такве ствари.

"Не, озбиљно", настави он,

"удаљено је само три сата колима

и није јако скупо

и вероватно није налик ничему
где си одседао раније."

"Хмм." Почело је да ме помало копка.
"Шта је то?"

"Па ето –", кашљуцну и промумла,

"Знаш, то је у ствари
католички самостан."

Погрешан одговор.

Провео сам 15 година
у англиканским школама,

и имао довољно књига химни и крстова
за цео живот.

Неколико живота, заправо.

Али пријатељ ме је уверио
да он сам није католик,

нити већина његових ученика,

али је водио тамо своје разреде
сваког пролећа.

И, као што рече,
чак и најнемирнији, узнемирени,

тестостероном сметени
15-годишњи калифорнијски дечак

само је требало да проведе
у тишини три дана

и нешто у њему би се охладило
и прочистило.

Пронашао би себе самога.

Помислих: "Све што функционише
за 15-годишњег дечака

требало би да функционише
и за мене."

И тако седох у ауто
и одвезох се три сата северно

дуж обале

и путеви су постајали
још празнији и ужи,

а онда скренух на још ужи пут,

једва покривен,
који је вијугао 3 km

до врха планине.

А кад сам изашао из кола,

ваздух је пулсирао.

Цело место је било потпуно тихо,

али та тишина
није била одсуство буке.

Било је то заиста присуство
неке врсте енергије или оживљавањa.

А испод мене је била велика,
мирна плава плоча

Тихог океана.

Свуда око мене је било 800 хектара
сувог дивљег честара.

И сиђох у собу
у којој је требало да спавам.

Мала, али изузетно удобна,

имала је кревет
и столицу за љуљање

дугачак сто и још дуже прозоре

који су гледали на мали,
приватан, ограђен врт,

а затим 400 метара
златне пампас траве

која се простирала доле до мора.

Сео сам и почео сам да пишем

и пишем и пишем,

иако сам тамо у ствари отишао
да бих побегао од свог стола.

А када сам на крају устао,
прошла су четири сата.

Ноћ је пала

и ја изађох под тај сјајни
преврнути сланик звезда

и могао сам да видим
задња светла аутомобила

како нестају иза литица,
20 километара јужно.

И заиста је деловало као
да моје бриге од претходног дана

нестају.

Следећег дана,
када сам се пробудио

без телефона и телевизора
и лаптопова,

дани су се чинили
хиљадама сати дугим.

То је заиста била сва слобода
за коју знам кад путујем,

али сам имао дубок осећај
као да се враћам свом дому.

А ја нисам религиозан човек,

па нисам ни ишао на богослужења.

Нисам тражио од монаха савете.

Само сам ишао у шетње
дуж манастирског пута

и слао разгледнице онима које волим.

Гледао сам у облаке

и радио оно што је за мене обично
најтеже од свега

а то је - ама баш ништа.

И почео сам да се враћам
на ово место

и приметио да ту радим
свој најважнији посао,

невидљиво, само седећи мирно

и свакако долазећи
до својих најважнијих одлука

на начин на који никада нисам могао
трчећи

од последње електронске поште
до следећег састанка.

И почео сам да мислим
да је нешто у мени

заиста вапило за миром,

али, наравно,
нисам могао да то чујем

јер сам толико трчао на све стране.

Био сам као неки лудак
који стави повез преко очију

и онда се жали да ништа не види.

И онда помислих
на ону дивну реченицу

коју сам као дечак
научио од Сенеке,

у којој он каже:
"Није сиромашан

онај ко има мало,
него онај ко жели више."

И наравно, ја не сугеришем

да било ко овде иде у манастир.

Поента није у томе.

Али мислим да једино
кад престанеш да се крећеш

можеш да видиш
куда треба да идеш.

И само ако искорачиш
из свог живота и света

можеш да видиш
до чега ти је највише стало

и да нађеш дом.

А приметио сам да сада
многи људи

свесно предузимају мере
да свако јутро мирно седе

око 30 минута
само прибирајући се

у једном углу собе
без својих справа

или свако вече иду да трче

или остављају мобилне телефоне

када иду на дуги разговор
са пријатељем.

Кретање је фантастична привилегија,

оно нам омогућава да урадимо
толико тога што наши преци

никада нису сањали да ураде.

Али покрет, на крају крајева,

има смисла само ако имаш дом
коме се враћаш.

А дом, коначно, наравно,

није само место где преспаваш.

То је и твоје станиште
и твоје становиште.

Хвала вам.

(Аплауз)