Ovo je naš grad. Popravimo ga

Prečesto se ljudi osećaju izopšteno iz politike - čak i na nivou sopstvenog grada. Ipak, urbana aktivistkinja Alesandra Orofino misli da se to može promeniti, koristeći mešavinu tehnologije i staromodne ljudske povezanosti. Deleći primer iz svog grada Ria, ona kaže: "Na nama je da odlučimo da li želimo škole ili parking mesta, projekte za recikliranje ili gradilišta, kola ili autobuse, samoću ili solidarnost."

54 procenta svetske populacije

živi u našim gradovima.

U državama u razvoju,

jedna trećina te populacije

živi u straćarama.

75 procenata korišćenja globalne energije

dešava se u našim gradovima,

i 80 procenata emisije gasova

koji izazivaju globalno zagrevanje

potiče iz naših gradova.

Stvari koje vi i ja možda vidimo

kao globalne probleme,

poput klimatskih promena, energetske krize

ili siromaštva,

su u mnogim slučajevima gradski problemi.

Neće biti rešeni

dok ljudi koji žive u gradovima,

poput većine nas,

zapravo ne počnu da rade bolje,

jer upravo sada,
ne obavljamo dobar posao.

To postaje prilično jasno

kada pogledamo tri aspekta
gradskog života:

prvi, volja naših građana da se angažuju

sa demokratskim institucijama;

drugo, mogućnost naših gradova
da zapravo uključe

sve svoje stanovnike;

i poslednji, naša sopstvena mogućnost

da živimo ispunjujuće i srećne živote.

Kada se radi u angažovanju,

podaci su veoma jasni.

Ishod glasanja širom sveta

dostigao je vrh u kasnim 80-im

i opada brzinom

koju nikada ranije nismo videli,

i ako su ti brojevi loši na
nacionalnom nivou,

na nivou naših gradova,

žalosni su.

U poslednje dve godine,

dve od svetski najčvršće,

najstarije demokratije,
Amerika i Francuska,

održale su opštinske izbore širom država.

U Francuskoj, ishod glasanja
dostigao je rekordno nizak nivo.

Skoro 40 procenata glasača je odlučilo

da ne izađe.

U Sjedinjenim Državama,
brojevi su još strašniji.

U nekim američkim gradovima,

ishod glasanja je bio blizu 5 procenata.

Daću vam trenutak da shvatite to.

Govorimo o demokratskim gradovima

u kojima je 95 procenata ljudi

odlučilo da nije važno

izabrati svoje vođe.

Los Anđeles, grad od četiri miliona ljudi

izabrao je svog gradonačelnika
sa malo iznad 200 000 glasova.

To je bio najniži ishod glasanja
koji je taj grad

imao u 100 godina.

Upravo ovde, u mom gradu Riu,

uprkos obaveznom glasanju,

skoro 30 procenata glasačke populacije

izabralo je da poništi glasove

ili ostane kod kuće i plati kaznu,

na poslednjim opštinskim izborima.

Kada se radi u inkluziji,

ni naši gradovi nisu
najbolji primeri uspeha

i opet, ne treba da tražite toliko daleko

kako biste našli dokaz toga.

Grad Rio je neverovatno nejednak.

Ovo je Leblon.

Leblon je najbogatije gradsko naselje.

A ovo je Komplekso do Alemao.

Ovde živi preko 70 000

najsiromašnijih gradskih stanovnika.

Leblon ima ILJR, indeks ljudskog razvoja,

0,967.

To je više od Norveške, Švajcarske

ili Švedske.

Komplekso do Alemao ima ILJR 0,711.

Nalazi se negde između ILJR-a

Alžira i Gabona.

Dakle Rio je, poput mnogih gradova
širom juga planete,

mesto gde možete da idete
od severne Evrope

do podsaharske Afrike

za vreme od 30 minuta.

Ako vozite, naravno.

Ako koristite javni prevoz,
treba vam oko dva sata.

I na kraju, iako najvažnije,

gradovi sa neverovatnim bogatstvom

veza koje omogućavaju,

mogli bi da budu idealna mesta za cvetanje

ljudske sreće.

Volimo da budemo okruženi ljudima.

Mi smo društvene životinje.

Umesto toga, države gde je urbanizacija

uveliko dostigla vrh su izgleda one države

u kojma su gradovi prestali
da nas usrećuju.

Stanovništvo Sjedinjenih Država je patilo

od opšteg pada sreće

u poslednje tri decenije

i ovo je glavni razlog.

Američki način građenja gradova

je doveo do toga
da kvalitetni javni prostori

bukvalno nestanu u mnogim,

mnogim američkim gradovima,

i kao ishod, susreli su se

sa smanjenjem veza,

stvari koje nas čine srećnima.

Mnoga istraživanja pokazuju porast

samoće i pad solidarnosti,

iskrenosti i društvenog
i građanskog učešća.

Kako da počnemo da gradimo gradove

koji će učiniti da brinemo?

Gradovi koji vrednuju svoj
najvažniji resurs:

neverovatnu raznolikost

ljudi koji žive u njima?

Gradovi koji nas čine srećnim?

Verujem da ako želimo da promenimo

izgled svojh gradova,

onda zaista treba da promenimo

procese donošenja odluka

koji su nam kao posledicu dali
ovo što sada imamo.

Treba nam revolucija u učešću,

i to brzo.

Ideja glasanja kao naše jedine
prakse u građanstvu

nema više smisla.

Ljudi su umorni od toga da
se prema njima ophode

kao pojedincima s moći u svojim rukama
svakih nekoliko godina,

kada je vreme da se delegira ta snaga

nekom drugom.

Ako su nas protesti koji su
preokrenuli Brazil

u junu 2013. godine naučili nečemu,

onda je to da svaki put kad pokušamo

da iskušamo svoju snagu

van glasačkog konteksta,

budemo pretučeni, poniženi i zatočeni.

Ovo mora da se promeni,

jer kad se to uradi

neće se samo ljudi iznova angažovati

sa predstavničkim telima,

već će nadopuniti ta tela

sa direktnim, efektnim
i zajedničkim odlukama,

odlukama koje

napadaju nejednakost

svojom inkluzivnom prirodom,

odlukama koje mogu

da promene naše gradove

u bolja mesta za život.

Ali tu postoji caka, očigledno:

omogućavanje širokog učešća

i redistribucija snage

mogu biti logistička noćna mora,

i ovde tehnologija može da igra

neverovatno korisnu ulogu,

olakšavajući ljudima da se organizuju,

komuniciraju i donose odluke

a da ne budu prisutni u istoj sobi

u isto vreme.

Nažalost po nas,

kada se radi o uspostavljanju
demokratskih procesa,

naše gradske vlasti nisu
iskoristile tehnologiju

u svom punom potencijalu.

Do sada, mnoge gradske vlade
bile su efikasne

u korišćenju tehnologije kako bi
pretvorili građane u ljudske senzore

koji služe vlastima za podatke o gradu:

rupe na putu, palo drveće
ili polomljena rasveta.

Takođe su, u manjoj meri,

pozivali ljude da učestvuju u poboljšanju

ishoda odluka

koje su već doneli za njih,
poput moje majke koja mi je

kada sam imala 8 godina

rekla da imam izbor:

morala sam u 8 sati da
budem u krevetu,

ali sam mogla da biram
svoju roze ili plavu pidžamu.

To nije učestvovanje,

i vlasti zapravo nisu bile baš uspešne

u korišćenju tehnologije
kako bi omogućili učešće

u onome što je značajno -

način na koji mi koristimo svoj budžet,

zaposedamo svoju zemlju

i način na koji koristimo
svoje prirodne izvore.

To su odluke

koje mogu uticati na globalne probleme

koji se manifestuju u našim gradovima.

Dobre vesti su,

a imam dobre vesti da podelim sa vama,

da ne treba da čekamo vlasti da to učine.

Imam razlog da verujem

da je moguće da građani grade

sopstveni princip učešća.

Pre tri godine, suosnovala
sam organizaciju

pod imenom: "Meu Rio"

i mi olakšavamo ljudima u Riu

da se organizuju oko uzroka i mesta

do kojih im je stalo u njihovom gradu,

i imaju uticaj na te uzroke i mesta

svaki dan.

U ove poslednje tri godine,
Meu Rio je izrastao

u mrežu od 160 000 građana Ria.

Oko 40 procenata tih članova
su mladi ljudi

od 20 do 29 godina starosti.

To je jedna na svakih 15 mladih osoba

tih godina danas u Riu.

Među mašim članovima je ova
predivna devojčica

Bia, sa vaše desne strane,

i Bia je imala samo 11 godina

kada je započela kampanju koristeći
jedan od naših alata

za očuvanje svoje škole od uništenja.

Njena škola je rangirana među najboljim

javnim školama u zemlji,

i trebalo je da je sruši

državna vlast Rio de Žaneira

da bi izgradila, ne šalim se,

parking mesta za Svetsko prvenstvo

baš pred početak događaja.

Bia je počela kampanju,
a mi smo čak posmatrali

njenu školu kroz neprekidni
video nadzor,

i mnogo meseci kasnije,

vlast se ipak predomislila.

Bijina škola je ostala na mestu.

Ovo je Žovita.

Ona je čudesna žena čija je ćerka

nestala pre oko 10 godina,

i od tada traži

svoju ćerku.

U tom procesu, otkrila je

da od početka nije bila sama.

Samo u poslednjoj, 2013. godini,

6000 ljudi je nestalo

u državi Rio.

Otkrila je da uprkos tome,

Rio nema centralizovan
sistem informacija

za rešavanje slučajeva nestalih lica.

U drugim brazilskim gradovima, ti sistemi

su pomogli rešavanje do 80%

slučajeva nestalih lica.

Počela je kampanju,

i nakon što je sekretar obezbeđenja
dobio 16 000 imejlova

od ljudi sa zahtevom da ovo uradi,

odgovorio je i počeo da gradi
policijsku stanicu

koja je specijalizovana
za takve slučajeve.

Otvorena je za javnost
krajem prošlog meseca

i Žovita je bila tamo

i davala intervjue
i bila je veoma prefinjena.

Zatim, tu je Leandro.

Leandro je sjajan momak

iz straćara Rija,

i napravio je projekat recikliranja
u straćarama.

Krajem prošle godine, 16. decembra,

primio je naredbu za iseljenje

od vlade Rio de Žaneira,

koja mu je dala dve nedelje
da napusti mesto

koje je koristio dve godine.

Plan je bio da se uruči graditelju
stambenih naselja

koji je planirao da se to mesto
pretvori u gradillište.

Leandro je započeo kampanju koristeći
jedan od naših alata,

"Ekspres lonac"

isti onaj koji su Bia i Žovita koristili,

i vlasti su promenile mišljenje

pre Božića.

Ove priče me čine srećnom,

ali ne zato što imaju srećne krajeve.

Čine me srećnom jer su

srećni počeci.

Zajednica profesora i roditelja
u Bijinoj školi

traži ostale načine
na koje mogu da unaprede

prostor još više.

Leandro ima ambiciozne planove

da odnese svoj model do drugih
siromašnih zajednica u Riu,

a Žovita volontira u policijskoj stanici

koju je pomogla da se stvori.

Bia, Žovita i Leandro

su živi primeri nečega

što građani i gradske vlasti širom sveta

treba da znaju:

Spremni smo.

Kao građani smo spremni

da odlučimo za svoje
zajedničke sudbine

jer znamo da način na koji
distribuiramo snagu

govori mnogo više o tome kako zapravo
vrednujemo sve ljude,

i zato što znamo

da je omogućavanje i učešće
u lokalnim politikama

znak da istinski brinemo

o vezama jednih sa drugima,

i spremni smo da uradimo ovo

u gradovima širom sveta upravo sada.

Sa mrežom naših gradova,

tim "Meu Rio"

se nada da će podeliti ono što smo naučili

sa ostalim ljudima koji žele da stvore

slične inicijative u sopstvenim gradovima.

Uveliko su počeli da deluju u Sao Paolu

sa neverovatnim rezultatima,

i žele da ih nastave u gradovima
širom sveta

kroz mreže organizacija sa
akcentom na građane

i vođene građanima

koje nas inspirišu,

izazivaju i podsećaju da zahtevamo

pravo učešće u svojim
gradskim životima.

Na nama je

da odlučimo da li želimo škole

ili parking mesta,

projekte za recikliranje vođene zajednicom

ili gradilišta,

samoću ili solidarnost, kola ili autobuse,

i naša odgovornost je da uradimo to sada,

za sebe, za svoje porodice,

za ljude koji čine naše živote
vredne življenja,

i za neverovatnu kreativnost,

lepotu i čuda koja čine naše gradove,

uprkos svim ovim problemima,

najvećem izumom našeg vremena.

Obrigado. Hvala vam.

(Aplauz)