Роботи са „душом”

Какву врсту робота праве аниматори / џез музичари / роботичари? Разигране, реактивне, радознале. Гај Хофман показује демо снимак своје породице необичних робота, укључујући и два музичка робота који воле да свирају са људима. (Место снимања: TEDxJaffa.)

Мој посао је да дизајнирам,
правим и проучавам

роботе који комуницирају са људима,

али ова прича уопште не почиње
са роботиком,

већ са анимацијом.

Када сам први пут гледао
Пиксаровог „Лакса млађег”,

запањило ме је колико су емоције

успели да ставе у нешто тако тривијално

попут лампе за радни сто.

Мислим, погледајте их.
На крају овог филма,

заправо осећате нешто
према комадима намештаја.

(Смех)

Рекох: „Морам да научим ово да радим.”

Тако сам направио
ужасну професионалну одлуку.

Тако је моја мајка изгледала
када сам то урадио.

(Смех)

Напустио сам веома сигуран посао
техничара у Изарелу

у финој софтверској компанији
и преселио се у Њујорк

да бих студирао анимацију.

Тамо сам живео

у згради која се распадала
у Харлему са цимерима.

Не кажем ово у метафоричком смислу;

плафон се обрушио једног дана

у нашој дневној соби.

Кад год би радили прилоге
о кршењу грађевинских прописа у Њујорку,

извештавали су испред наше зграде,

као позадине која илуструје
колико је ситуација заправо лоша.

Но, у току дана ишао бих у школу,

а ноћу бих цртао оловком анимације
фрејм по фрејм.

Тако сам научио две важне лекције.

Једна од њих је била да,

када желиш да пробудиш емоције у неком,

није толико битно како нешто изгледа,

већ је све у покрету -

у тајмингу начина на који се ствар креће.

Друга лекција је била нешто
што нам је професор рекао.

Он је радио анимацију ласице
из „Леденог доба”,

а рекао нам је:

„Као аниматор сте глумац, а не режисер.”

Ако желите да нађете
одговарајући покрет за неки лик,

немојте размишљати о томе;
употребите тело да га пронађете -

станите испред огледала,
одглумите пред камером -

шта год да је потребно,

а затим то ставите у вашег лика.

Годину дана касније био сам на МИТ-у,
у групи која се бавила роботичким животом.

Била је то једна од првих група
која је истраживала однос

између људи и робота.

И даље сам сањао о томе да направим

праву, физичку лампу „Лакса млађег”.

Убрзо сам схватио да се роботи
уопште не крећу тако фино како сам навикао

током својих студија анимације.

Уместо тога, сви су били -

како бих рекао -
сви су били некако роботски.

(Смех)

Помислио сам: „Шта ако бих узео
оно што сам научио у школи анимације,

и употребио то да дизајнирам
своју роботску лампу?”

Тако сам дизајнирао овог робота
фрејм по фрејм

да покушам да га учиним

што грациознијим и пријатнијим.

Овде можете видети робота
у интеракцији са мном

за радним столом.

Заправо редизајнирам робота,

те он у ствари не зна

да самом себи копа гроб
тиме што ми помаже.

(Смех)

Желео сам да буде
више од механичког склопа

који ми пружа светло,

више попут корисног,
тихог шегрта који је увек ту,

спреман да помогне,
а да се за све то време не меша.

На пример, када тражим батерију

коју не могу да пронађем,

он ће ми на суптилан начин
показати где се налази.

Можете видети моју збуњеност овде.

Нисам глумац.

Желим да увидите
како иста механичка структура

може у једном тренутку деловати,

само због начина на који се креће,
нежно и брижно -

а већ у следећем, насилно и свађалачки.

Структура је потпуно иста,
али се покрет разликује.

Глумац: „Хоћеш да знаш нешто?
Па, хоћеш ли? Већ је био мртав!

Само је лежао тако, празног погледа!”

(Смех)

Ипак, елегантно кретање
је само једна градивна јединица

у целокупној структури
која се назива људско-роботски односи.

Тада сам радио на свом докторату

о сарадњи људи и робота;

тимови људи и робота који сарађују.

Изучавао сам инжењеринг, психологију

и филозофију иза тимског рада.

У исто то време, нашао сам се

у некаквој врсти тимског рада,

са једним веома добрим пријатељем
који је заправо овде.

У тој ситуацији можемо лако да замислимо

да роботи у блиској будућности
буду тамо са нама.

Било је то после прославе Пасхе.

Склапали смо гомилу столица

и запрепастила ме је брзина
проналажења заједничког ритма.

Свако је радио свој део посла.

Није било потребе да делимо послове
нити смо морали да причамо о томе.

Све се једноставно догодило.

Тада сам помислио:

„Људи и роботи не изгледају овако
када раде заједно.”

Када су у интеракцији,
то личи на партију шаха.

Човек уради нешто,

робот анализира то што је човек урадио

и донесе одлуку шта ће урадити,

испланира и уради испланирано.

Затим човек чека да дође ред на њега.

Дакле, јесте налик партији шаха

и то има смисла јер је шах фантастичан

за математичаре и компјутерске научнике.

У тим пољима се све своди
на анализу информација,

доношење одлука и планирање.

Међутим, ја сам желео да мој робот
буде нешто више од шахисте,

попут човека који ради -

разуме и ради у исти мах.

Тако сам направио
други ужасни професионални избор -

одлучио сам да студирам глуму
један семестар.

Напустио сам докторске студије
и отишао на часове глуме.

Чак сам учествовао и у представи,

а снимак тога се више може наћи, надам се.

Набавио сам сваку могућу књигу о глуми,

укључујући и једну из 19. века

коју сам узео из библиотеке.

Веома сам се изненадио
јер је моје име било друго на листи;

претходно је било из 1889. године.
(Смех)

Ова књига је чекала 100 година

да је неко опет открије за роботику.

Ова књига даје упутства за глумце

о томе како и који мишић
треба да се користи

у складу са сваком емоцијом
коју глумац жели да изрази.

Међутим, право откриће десило се

док сам учио о уживљавању у улогу.

То је постало веома популарно
у 20. веку, а говорило је:

„Не планирај покрет сваког мишића у телу.

Уместо тога, користи тело
да би пронашао прави покрет.

Мораш да користиш своју чулну меморију

да би реконстрисао емоције

и да размишљаш телом
да би нашао прави израз.

Импровизуј, играј се
са партнером на сцени.”

Ово се дешавало у исто време
док сам читао о тренду

у когнитивној психологији
под називом отеловљена спознаја,

који такође прича о истим идејама -

користимо тело да мислимо;

не размишљамо само мозгом
и користимо тело за кретање,

већ наша тела шаљу
повратну информацију мозгу

да бисмо произвели начин понашања.

Као да ме је гром ударио.

Вратио сам се у канцеларију.

Написао сам рад који никад нисам објавио

под називом „Часови глуме
за вештачку интелигенцију”.

Чак сам провео још месец дана

у раду на тадашњој
првој позоришној представи

са људима и роботима који глуме заједно -

то сте видели раније са глумцима -

и мислио сам:

„Како да направимо
модел вештачке интелигенције -

компјутер, компјутерски модел -

који ће моделирати
неке од идеја импровизације,

преузимања ризика, прихватања прилика,

па чак и прављења грешака?

Можда могу да буду
боље роботизоване колеге у тиму?”

Тако сам радио прилично дуго
на овим моделима

и спровео то на неколико робота.

Овде можете видети рани пример

са роботом који покушава да користи
отеловљену вештачку интелигенцију,

да покуша да што боље прилагоди
своје покрете мојим;

нешто попут игре.

Погледајмо то.

Видите да се превари када помахнитам.

Помало је налик ономе
што видите да глумци раде

када покушавају да подражавају једни друге

да би пронашли одговарајућу
међусобну уједначеност.

Затим сам извео још један експеримент

и доводио сам људе са улице
да користе роботизовану стону лампу

и испробају идеју
отеловљене вештачке интелигенције.

Заправо сам користио две врсте ума
за истог робота.

Робот је лампа коју сте видели,

а у њу сам уградио два мозга.

За половину људи,

уградио сам мозак
који је некако традиционалан,

прорачунат роботизовани ум.

Он чека да на њега дође ред,
све анализира, планира.

Назовимо га прорачунати ум.

Друга половина је добила ум
који је сличнији глумачком,

који преузима ризик.

Назовимо то авантуристичким умом.

Понекад дела без представе
о ономе што би требало да зна.

Понекад прави грешке и исправља их.

Натерао сам ове људе да ураде
овај досадан задатак

који је одузимао скоро 20 минута,
а морали су да га раде заједно,

на неки начин симулирајући посао у фабрици

који захтева понављање исте ствари.

Открио сам да су људи обожавали
авантуристичког робота.

Мислили су да је интелигентнији,

посвећенији, бољи члан тима,

да је више доприносио успеху тима.

Чак су га и називали „он” или „она”,

док су људи робота
прорачунатог ума називали „то”,

а нико га никада није назвао
„он” или „она”.

Када су после задатка причали о роботу

са авантуристичким умом,

рекли су: „На крају смо постали
добри пријатељи

и у мислима ‘бацили коску’”,

шта год то значило.

(Смех) Звучи болно.

Људи са роботом прорачунатог ума су,
са друге стране,

рекли да је био као лењи помоћник.

Радио је само оно
што треба да ради и ништа више,

што је слично ономе
што људи од робота очекују,

па сам био изненађен
јер су очекивали од робота

више него што је било ко у роботици
сматрао да роботи треба да раде.

Некако сам помислио да је можда време -

као што је уживљавање у лик

променило размишљање о глуми у 19. веку,

од веома прорачунатог,

испланираног понашања

до интуитивнијег, ризичнијег,
отеловљеног понашања -

можда је време да роботи

добију исту револуцију.

Неколико година касније,

радио сам нови истраживачки посао
на Институту у Џорџији, у Атланти,

у групи која се бавила
роботизованим музичарима.

Помислио сам:
„Музика - то је савршено место

да се посматра тимски рад, координација,

увремењеност, импровизација” -

а само што смо добили робота
који је свирао маримбу.

Маримба - за свакога ко је као ја -

био је огроман дрвени ксилофон.

Док сам се бавио тиме,

посматрао сам друге радове
у области импровизације људи и робота -

да, постоје и други радови
о овој импровизацији -

и они су такође били помало слични шаху.

Особа би свирала,

робот би анализирао одсвирано,

а затим импровизовао свој део.

То су музичари назвали

интеракција позива и одговора,

а и лепо се уклапа
у роботе и вештачку интелигенцију.

Помислио сам : „Ако користимо исте идеје

које сам користио у позоришној представи
и студијама тимског рада,

можда бих могао учинити
да роботи свирају заједно као бенд.”

Свако се надовезује на свачији риф,
а нико не стаје ни на тренутак.

Тако сам покушао исту ствар,
овога пута са музиком,

где робот заиста не зна

шта ће се свирати.

Он само помера своје тело

и користи прилику да свира
и ради оно чему ме је наставница џеза

научила када сам имао 17 година.

Рекла је: „Док импровизујеш,

понекад не знаш шта радиш,

али и даље то радиш.”

Тако сам покушао да направим робота
који не зна шта ради, али ради то.

Хајде да на неколико секунди
погледамо изведбу

при којој робот слуша човека-музичара

и импровизује.

Затим, погледајте како човек-музичар

такође реагује на оно што робот ради

и иде у корак са понашањем.

У једном тренутку се можете изненадити
оним што је робот смислио.

(Музика)

(Аплауз)

Бити музичар није само
у једноставној производњи тонова;

у супротном нико не би ишао
да види перформансе уживо.

Музичари комуницирају и телима

са другим члановима бенда, публиком;

користе своја тела да изразе музику.

Помислио сам: „Већ имамо
робота-музичара на бини,

па зашто га не бисмо учинили
пуноправним музичарем?”,

те сам почео да дизајнирам
друштвено изражајну главу

за робота.

Глава не дотиче маримбу;

само изражава то каква је музика.

Ово су неки цртежи на салвети
из кафића у Атланти

који је опасно био лоциран
на тачно пола пута

између лабораторије и куће.
(Смех)

Зато сам проводио у просеку

три до четири сата дневно тамо.

Бар мислим. (Смех)

Вратио сам се средствима за анимацију
и покушао да смислим

не само како би робот-музичар изгледао,

већ посебно то како би се
роботизован музичар кретао

да би показао да му се не свиђа
оно што нека особа свира

и можда да би показао
који год ритам да осећа

у том тренутку.

На крају смо добили новац
да направимо овог робота,

што је било лепо.

Сада ћу вам показати
исту врсту наступа,,

овога пута са друштвено изражајном главом.

Приметите једну ствар -

како нам робот показује такт
који је покупио од људског бића.

У исти мах пружамо човеку осећај
да робот зна шта ради.

Такође, како мења начин кретања

чим започне свој соло.

(Музика)

Сада гледа у мене да потврди да слушам.

(Музика)

Обратите сада пажњу
на последњи акорд комада опет,

а овога пута робот поручује телом

када је заузет оним што ради

и када је спреман

да усагласи последњи акорд са мном.

(Музика)

(Аплауз)

Хвала. Надам се да видите
колико ово уопште није -

колико овај део тела
који не додирује инструмент

заправо помаже при музичкој изведби.

Пошто смо у Атланти,
очигледно је да ће неки репер

доћи у нашу лабораторију
у одређеном тренутку

и дошао нам је репер

који је одрадио свирку са роботом.

Овде можете видети робота

који у суштини реагује на такт и -
приметите две ствари.

Као прво, колико је тешко одолети

да се не придружите роботу
док помера главу

и како желите да померате главу
кад он то ради.

Као друго, иако је репер
усредсређен на Ајфон,

чим се робот окрене према њему,
и он се окреће према роботу.

Иако је то на периферији
његовог видног поља -

то је само крајичак његовог ока -
веома је моћно.

Разлог томе је да не можемо игнорисати

кретање физичких ствари у нашој околини.

Рођени смо са тим.

Па, ако имате проблем можда са партнерима

који превише гледају у Ајфон
или неки други паметни телефон,

можда ћете пожелети
да имате робота при руци

да им привучете пажњу.
(Смех)

(Музика)

(Аплауз)

Само још да представим последњег робота

на ком смо радили,

који је произашао
из изненађујућег открића.

У неко доба, људе више није било брига
што су роботи интелигентни,

што могу да импровизују, слушају

и раде ствари везане
за отеловљену интелигенцију

на чијем сам развоју провео године.

Заиста им се свиђало
што су роботи уживали у музици, (Смех)

а нису говорили да се робот
креће у складу са музиком,

већ да робот ужива у музици,

па смо помислили:
„Зашто не бисмо искористили ову идеју?”,

те сам дизајнирао нови комад намештаја.

Овога пута то није била
стона лампа, већ звучници.

Била је то она ствар
на коју прикључујете свој телефон.

Помислио сам: „Шта би било

кад вам звучници
не би само пропуштали музику,

већ би и они уживали у музици?” (Смех)

Поново, ево неких тестова анимација

у првим фазама развоја. (Смех)

Ево како изгледа коначни производ.

(„Баци као да је врело”)

Значи, пуно климања главом.

(Аплауз)

Много глава које се климају у публици,

па можемо видети да роботи
и даље могу утицати на људе.

Не ради се само о забави.

Мислим да је један од разлога
због ког ми је толико стало

да роботи користе тела да комуницирају

и да се крећу -

а открићу вам малу тајну
коју ми, роботичари, кријемо -

да ће свако од вас живети са роботом

у једном тренутку свог живота.

У будућности ће постојати
робот у вашем животу,

а ако се то не деси вама,
десиће се вашем детету,

а ја желим да ови роботи буду

блажи у свом кретању, привлачнији,
љупкији од онога како тренутно делују.

Због тога мислим да роботи

треба да су мање слични шахистима,

а више налик позоришним глумцима
и музичарима.

Можда би требало
да ризикују и импровизују,

или да могу да предвиде шта ћете урадити.

Можда треба да могу да праве грешке

и исправљају их

јер смо, на крају крајева, људска бића,

а можда људима роботи
који су мање савршени

савршено одговарају.

Хвала вам.

(Аплауз)