Da, preživela sam rak. Ali me to ne definiše

Debra Džarvis je radila kao bolnička kapelanica skoro 30 godina, kada joj je dijagnostikovan rak. I naučila je podosta kao pacijent. U duhovitom, odvažnom govoru, ona objašnjava kako identitet "preživeo sam rak" može delovati statično. Ona traži od nas da iskoristimo svoja najteža iskustva, dok dajemo sebi prostor za rast i razvoj.

Upravo smo se sreli u autobusu,

i zaista bismo voleli
da se međusobno upoznamo,

ali moram da izađem na sledećoj stanici,

pa ćeš mi reći tri stvari o sebi

koje te definišu kao osobu,

tri stvari o sebi

koje će mi pomoći da razumem ko si ti,

tri stvari koje prikazuju tvoju suštinu.

I ono što se pitam je,

od te tri stvari,

da li je ijedna

preživljavanje neke traume?

Preživeli ste rak, silovanje,

preživeli ste holokaust, incest.

Da li ste ikada primetili
kako težimo da se identifikujemo

sa našim ranama?

Videla sam da ovaj identitet preživelog

ima najviše posledica

u zajednici ljudi obolelih od raka.

Bila sam u blizini ove zajednice jako dugo

jer sam bila kapelanica u domu i bolnici

skoro trideset godina.

I 2005. radila sam
u velikom institutu za rak

kada sam primila vest

da moja majka ima rak dojke.

I pet dana kasnije

saznala sam da i ja imam rak dojke.

Moja majka i ja
znamo da budemo konkurenti -

(Smeh) -

ali zaista nisam pokušavala
da se u ovome takmičim sa njom.

U stvari, pomislila sam, dobro,

ako već moraš da imaš rak,

prilično je prikladno što radiš

u mestu koje ga leči.

Ali ovo je ono što sam čula
od mnogo pobesnelih ljudi.

Šta?

Ti si kapelanica.

Trebalo bi da si imuna.

Kao, trebalo bi da se izvučeš

sa opomenom umesto stvarnom kaznom,

zato što radim u policiji.

I jesam dobila lečenje
u centru u kome sam radila,

što je bilo neverovatno zgodno,

i imala sam hemoterapiju

i mastektomiju, i ugrađivanje silikona,

i pre nego kažem nešto drugo,
reći ću odmah,

ova je lažna. (Smeh)

Shvatila sam da moram odmah to da obavim,

jer bih videla nekoga da govori:

"Oh, znam, to je ova."

I onda ću se pomeriti
ili odmahnuti rukom i oni će:

"Ne, to je ova".

I sada znate.

Naučila sam mnogo kao pacijent,

i jedno od iznenđenja bilo je

da je samo mali deo iskustva sa rakom

zaista povezan sa medicinom.

Većina je u vezi sa osećanjima i verom,

gubljenjem i pronalaženjem identiteta

i otkrivanjem snaga

i prilagodljivosti
kojih niste ni bili svesni.

U vezi je sa shvatanjem

da najvažnije stvari u životu

nisu uopšte stvari, već veze,

i radi se o smejanju u lice neizvesnosti

i učenju da je najlakši način
da se izvučete iz bilo čega

da kažete: "Imam rak."

Druga stvar koju sam naučila bila je

da ne moram da preuzmem
"preživela od raka"

kao svoj identitet,

ali čoveče, zar me te moćne sile

ne guraju da uradim upravo to.

Nemojte me, molim vas, pogrešno razumeti.

Društva za borbu protiv raka

su pokretačka snaga ranog otkrivanja

i svesti o raku, i istraživanja o raku

su normalizovala rak,

i ovo je divna stvar.

Možemo sada da pričamo o raku

bez šaputanja.

Možemo razgovarati o raku
i podržati jedni druge.

Ali ponekad se čini

da ljudi malo preteraju

i počnu da nam govore
kako treba da se osećamo.

Tako smo nedelju dana posle moje operacije

imali gosta u kući.

To nam je verovatno bila prva greška.

Imajte na umu da

u ovom trenutku svog života

bila sam kapelanica preko 20 godina,

i o temama poput umiranja i smrti

i svrsi života,

o svemu tome sam oduvek pričala.

Tako, na večeri te noći,

naš gost nastavlja
da isteže ruke iznad glave

i govori: "Znaš, Deb,

sada ćeš stvarno naučiti šta je važno.

Da, napravićeš neke velike promene

u svom životu,

i sada ćeš početi
da razmišljaš o svojoj smrti.

Da, ovaj rak je tvoj poziv na buđenje."

Ovo su zlatne reči

kada dolaze od nekoga ko govori

o sopstvenom iskustvu,

ali kada vam neko govori

kako ćete se osećati,

to je trenutak gluposti.

Jedini razlog zbog kog ga nisam ubila

svojim golim rukama

bio je zato što nisam mogla
da podignem desnu ruku.

Ali sam mu rekla jako ružnu reč,

praćenu redovnom rečju -

(Smeh) -

pa je moj muž morao da kaže:
"Koristi narkotike."

(Smeh)

I posle mog lečenja, prosto se činilo

da mi svi govore
šta moje iskustvo treba da znači.

"Oh, ovo znači da ćeš ići da šetaš."

"Ovo znači da dolaziš na ručak."

"Ovo znači da ćeš nositi

ružičastu traku i ružičastu majicu

i traku za kosu i minđuše

i narukvicu i gaćice."

Gaćice. Ne, ozbiljno, izguglajte.

(Smeh)

Kako to podiže svest?

Samo moj muž treba da vidi moje gaćice.

(Smeh)

On je već poprilično svestan raka.

Tog trenutka osećala sam se kao, moj bože,

ovo preuzima moj život.

I tada sam rekla sebi,
iskoristi svoje iskustvo.

Ne daj da ono iskoristi tebe.

Svi znamo da je način

da se izborimo sa traumom, sa gubitkom,

sa bilo kojim iskustvom koje menja život,

da pronađemo svrhu.

Ali ovako stoje stvari:

niko nam ne može reći

šta naše iskustvo znači.

Mi treba da odlučimo šta ono znači.

I ne mora biti neka gigantska

otvorena svrha.

Ne moramo svi da začnemo temelje fondacije

ili organizacije ili napišemo knjigu,

ili napravimo dokumentarac.

Svrha može biti tiha

i zatvorena.

Možda možemo da donesemo
malu odluku o svojim životima

koja može dovesti do velike promene.

Pre mnogo godina, imala sam pacijenta,

predivnog mladog čoveka

kog je osoblje volelo,

pa je za nas u neku ruku bio šok
kada smo shvatili

da on nema prijatelje.

Živeo je sam,

dolazio bi sam na hemoterapiju,

primio terapiju,

i sam odšetao kući.

I čak sam ga i pitala. Rekla sam:

"Kako to da nikada ne povedeš prijatelja?"

I rekao je: "Zapravo i nemam prijatelje."

Ali imao ih je gomilu
na odeljenju za infuziju.

Svi smo ga voleli, i ljudi su ulazili
i izlazili iz njegove sobe sve vreme.

I tako smo mu na poslednjoj hemoterapiji

pevali pesmu,

stavili krunu na glavu i duvali balone,

i onda sam ga pitala, rekla sam:

"Šta ćeš sada da radiš?"

I odgovorio je:

"Da nađem prijatelje."

I jeste.

Počeo je da volontira
i tamo stekao prijatelje,

i počeo je da odlazi u crkvu
i tamo stekao prijatelje,

i za Božić je pozvao mog muža i mene
na žurku u njegovom stanu,

i mesto je bilo ispunjeno
njegovim prijateljima.

Iskoristi svoje iskustvo.

Ne dozvoli da ono iskoristi tebe.

Odlučio je da je smisao njegovog iskustva

da upozna radost prijateljstva,

i onda nauči da stekne prijatelje.

A šta je sa tobom?

Kako ćeš ti naći smisao

u svom odvratnom iskustvu?

Može biti nedavno,

ili ono koje nosiš sa sobom

već jako dugo vremena.

Nikada nije kasno
da se promeni njegovo značenje,

jer je značenje dinamično.

Ono što znači danas

možda neće biti isto za godinu dana,

ili za 10 godina.

Nikada nije kasno da postanete nešto

više od običnog preživelog.

Čujete li kako statično zvuči ta reč?

Preživeli.

Nema pokreta, nema rasta.

Iskoristi svoje iskustvo.

Ne dozvoli da ono iskoristi tebe,
jer ako dozvoliš,

verujem da ćeš zaglaviti,

nećeš rasti, nećeš se razviti.

Naravno, nekada nisu spoljašnji pritisci

ti koji utiču da preuzmemo
identitet onoga koji je preživeo.

Nekada nam se samo sviđaju povlastice.

Ponekad postoji isplata.

Ali onda se zaglavimo.

Jedna od prvih stvari koje sam naučila

kao kapelanica stažista
bila su tri pravila

kapelanskog posla:

uteši, razjasni i,
kada je potrebno, suoči se

ili izazovi.

Svi uglavnom volimo utehu

i razjašnjavanje.

Suočavanje, ne baš.

Jedna od stvari koje sam volela

u vezi sa poslom kapelanice

bilo je viđanje pacijenata godinu,
ili nekoliko godina

posle njihovog lečenja,

zato što je bilo zaista kul
videti kako su se promenili

i kako su se njihovi životi razvili

i šta im se dogodilo.

Bila sam oduševljena jednog dana

da vidim novu stranu priče u holu klinike

pacijentkinje
koju sam videla godinu dana pre,

bila je tu sa svoje dve odrasle ćerke,

koje sam takođe znala,
zbog svog testa praćenja na godinu dana.

Sišla sam u hol, i bile su veoma ushićene

jer je upravo dobila sve rezultate testa

i bila je NPB: nema pokazatelja bolesti.

O čemu sam pre mislila kao:
Nije Potpuno Beživotan.

Bile su ushićene, sele smo u posetu,

i bilo je veoma čudno jer

je u roku od dva minuta
počela da mi prepričava priču

o svojoj dijagnozi, i operaciji,
i hemoterapiji,

iako sam je, kao njena kapelanica,
viđala svake nedelje,

te sam znala njenu priču.

I koristila je reči poput patnja,

mučenje, borba.

Završila je svoju priču sa:

"Osećala sam se razapetom."

Tada su njene ćerke ustale i rekle:

"Idemo da uzmemo kafu."

I otišle su.

Recite mi tri stvari o sebi
pre sledeće stanice.

Ljudi su napuštali autobus
pre nego što je stigla

do broja dva ili broja tri.

Pa sam joj dodala maramicu,

i zagrlila je,

i onda, zato što sam brinula za tu ženu,

rekla sam:

"Siđi sa svog krsta."

I ona je rekla: "Šta?"

I ponovila sam: "Siđi sa svog krsta."

U njenu odbranu,
mogla je da govori o svojim razlozima

za prihvatanje i držanje ovog identiteta.

Doneo joj je mnogo pažnje.

Ljudi su, za promenu, brinuli o njoj.

Ali sada, to je imalo suprotan efekat.

Odbijalo je ljude.

Ljudi su počeli da odlaze radi kafe.

Osećala se razapetom svojim iskustvom,

ali nije htela da dozvoli
da taj razapeti deo nje umre.

Sada, možda mislite

da sam bila prestroga prema njoj,

pa vam moram reći

da sam govorila iz sopstvenog iskustva.

Mnogo, mnogo godina ranije,

bila sam otpuštena
sa posla koji sam volela,

i nisam prestajala
da govorim o svojoj nevinosti,

nepravdi, izdaji i obmani,

dok konačno, kao kod ove žene,

ljudi nisu počeli da odlaze od mene,

dok nisam shvatila

da nisam samo obrađivala svoja osećanja,

hranila sam ih.

Nisam htela da razapeto ja umre.

Ali svi znamo
da pre svake priče uskrsnuća,

moramo prvo da umremo.

Hrišćanska priča,

Isus je bio mrtav celog dana u grobnici,

pre nego što je uskrsnuo.

I verujem da za nas,

biti u grobnici

znači raditi sopstvenu
duboku unutrašnju negu

oko naših rana

i dozvoljavanje da budemo izlečeni.

Moramo da dozvolimo da razapeti ja umre

kako bi novo ja, iliti pravo ja,

bilo rođeno.

Moramo da pustimo da stara priča ode,

kako bi nova priča, stvarnija priča,

mogla biti ispričana.

Iskoristi svoje iskustvo.
Ne dozvoli da ono iskoristi tebe.

Šta bi bilo
da nema onih koji preživljavaju,

znači, šta kada bi ljudi odlučili

da samo iskoriste svoju traumu
kao iskustvo

umesto da je prigrlimo kao identitet?

Možda bi to bio kraj

zarobljeništva u našim ranama

i početak zapanjujućeg

istraživanja sebe, otkrivanja i rasta.

Možda bi to bio početak definisanja sebe

po tome ko smo postali

i šta postajemo.

Onda možda "preživeli" ne bi bila

jedna od tri stvari koje biste mi rekli.

Bez obzira.

Samo želim da znate

da mi je veoma drago
što smo zajedno u ovom autobusu,

i da je ovo moja stanica.

(Aplauz)