Kanalizacija je osnovno ljudsko pravo

Upozorenje: u ovom govoru ćete možda saznati više o tome kako ljudi kake nego što ste ikada želeli da znate. Ali kao što pita aktivista za kanalizaciju (i član programa TED Fellows) - zar ne zaslužuju svi bezbedno mesto za takve aktivnosti?

Ja sam profesor inženjerstva,

i u poslednjih 14 godina

predavao sam sranje.

(Smeh)

Nije da sam loš predavač,

ali učio sam i predavao

o ljudskom izmetu

i kako se izmet prenosi

kroz ova postrojenja
za prečišćavanje otpadnih voda,

i kako mi gradimo i dizajniramo

ova postrojenja za prečišćavanje,

kako bismo zaštitili
površinske vode, poput reka.

Zasnovao sam svoju naučnu karijeru

na korišćenju vrhunskih
molekularnih tehnika,

zasnovane na DNK i RNK metodama

da posmatram mikrobne populacije
u biološkim reaktorima,

i da opet unapredim ove sisteme.

I tokom godina,

razvila se bolesna opsesija
prema toaletima,

i znao sam da se uvučem u toalet

i da ponesem telefon

širom sveta.

Ali usput sam naučio

da ne postoji samo ta tehnička strana,

već i takozvana kultura sranja.

Tako na primer,

koliko vas se pere

a koliko se briše?

(Smeh)

Pa, pretpostavljam da znate na šta mislim.

Ako se perete, onda koristite vodu

za analnu higijenu. To je tehnički izraz.

A ako se brišete,

onda koristite toalet papir

ili, u nekim područjima sveta

gde to nije dostupno, novine

ili krpe ili list kukuruza.

Ovo nije samo puka trivijalnost,

već je veoma bitno da se razume

i reši problem kanalizacije.

I to je veliki problem:

Postoji 2,5 milijarde ljudi na svetu

koji nemaju pristup
adekvatnim higijenskim uslovima.

Za njih, moderan toalet ne postoji.

I postoji 1,1 milijarda ljudi

čiji su toaleti ulice

ili rečne obale ili otvoreni prostor,

i opet, tehnički izraz za to je

defekacija na otvorenom,

ali to je jednostavno

vršenje nužde na otvorenom.

A ako zivite na fekalnom zemljištu

koje vas okružuje, razbolećete se.

Ući će u vodu koju pijete,

u hranu, u blisku okolinu.

Tako Ujedinene nacije procenjuju

da svake godine umire 1,5 miliona dece

zbog neadekvatne kanalizacije.

To je jedna sprečiva smrt
svakih 20 sekundi,

171 svaki sat,

4,100 svaki dan.

Tako, da bi se izbegla
defekacija na otvorenom,

opštine i gradovi

grade infrastrukture, kao što su
na primer rupe za toalet

u predgrađima i selima.

Na primer, u provinciji
Kvazul-natal u severnoj Africi,

sagradili su na desetine hiljada
poljskih toaleta.

Ali postoji problem kada se sagrade

na desetine hiljada, i problem je,

šta se događa kada se jame napune?

Ovo se događa.

Ljudi vrše nuždu oko toaleta.

U školama, deca vrše nuždu na podovima

i ostavljaju trag do ispred zgrade

i počinju da vrše nuždu oko škole,

onda vanjski tolaeti moraju biti očišćeni

i ručno ispražnjeni.

A ko vrši pražnjenje?

Postoje radnici

koji nekada moraju da se spuste u jamu

i ručno ih isprazne.

To je prljav i opasan posao.

Kao što vidite,
ne postoji sigurnosna oprema,

nema zaštitne odeće.

Dole je jedan radnik.

Nadam se da možete da ga vidite.

Nosi masku, ali ne i majicu.

U nekim zemljama, kao što je Indija,

ljudi iz nižih klasa su osuđeni

da čiste jame,

osuđeni su i od strane društva.

Tako se zapitate,
kako možemo ovo da rešimo

i zašto prosto ne sagradimo
toalete u zapadnjačkom stilu

za ove dve ipo milijarde?

A odgovor je da to prosto nije moguće.

U nekim od ovih područja,
nema dovoljno vode,

nema energije,

i koštalo bi desetine biliona dolara

da se postave cevovodi,

sagrade postrojenja

i za rad i održavanje ovih sistema,

i ako se ispravno ne sagrade,

dogodiće se da voda iz klozeta

ide pravo u reku,

baš kao sto se desilo u mnogim gradovima

u zemljama u razvoju.

Da li je ovo stvarno rešenje?

Jer zapravo koristite

čistu vodu

da biste pustili vodu u toaletu,

koja prolazi kroz
postrojenja za prečišćavanje vode

koja se meša sa rekom

i onda je reka ponovo
izvor vode za piće.

Tako da moramo da ponovo
osmislimo kanalizaciju,

moramo da unapredimo
infrastrukturu kanalizacije,

i tvrdim da bismo ovo uradili,

moramo razmišljati sistematski.

Moramo da sagledamo čitav
lanac kanalizacije.

Počinjemo sa ljudskim interfejsom

i onda moramo da mislimo
o tome kako se izmet

skuplja i skladišti,

transportuje, obrađuje i ponovo koristi -

ne samo deponuje već ponovo koristi.

Počnimo sa ljudskim interfejsom.

Mislim da nije bitno
da li se brišete ili perete,

sedite ili čučite,

ljudski interfejs mora da bude čist

i lak za korišćenje, jer čovek ipak

treba da uživa kada kenja.

(Smeh)

I kada otvorimo mogućnosti

razumevanja lanca kanalizacije,

tehnologiju s kraja procesa,

od skupljanja do ponovnog korišćenja,
zaista nije bitno,

i onda možemo primeniti

lokalno prilagodljiva rešenja
koja su osetljiva na okruženje.

Tako sebe možemo otvoriti
mogućnostima poput,

na primer, ovog toaleta
koji preusmerava urin,

gde postoje dve rupe.

Tu je prednji i zadnji deo,

prednji skuplja urin

a zadnji skuplja fekalije.

Vi zapravo odvajate urin,

koji ima 80% azota

i 50% fosfora,

i onda se to može obraditi

i izvući talog kako bi se dobile
stvari poput struvita

što je đubrivo visoke vrednosti

i onda se fekalne materije dezinficiraju

i ponovo tranformišu
u krajnje proizvode visoke vrednosti.

Ili na primer,
u nekim od naših istraživanja,

možete ponovo koristiti vodu
tako što je obradite

u kanalizacionim sistemima
na samom licu mesta,

poput kutija za sađenje
ili veštačkih močvara.

Sve ove mogućnosti se otvaraju

ako ukinemo staru paradigmu
klozeta gde se pušta voda

i fabrika za obradu otpada.

Možda se pitate, ko će to da plati?

Rekao bih da su vlade te

koje treba da plate
kanalizacionu infrastrukturu.

Nevladine organizacije i donatori

mogu da urade sve od sebe,
ali to neće biti dovoljno.

Vlade treba da finansiraju kanalizaciju

na isti način kao i puteve,

škole i bolnice

i druge infrastrukture poput mostova,

jer znamo sledeće,
a Svetska zdravstvena organizacija

je došla do ovoga -
za svaki uloženi dolar

u infrastrukturu kanalizacije,

vraća nam se od 3 do 34 dolara.

Vratimo se problemu pražnjenja rupa.

Na Univerzitetu Severne Karoline,

naše studente smo izazvali
da smisle jednostavno rešenje.

i došli su do ovoga -

jednostavna spirala

koja može da prebaci otpad nagore

iz rupe u rezervoar za skupljanje,

i sada radnik u rupi

ne mora da se spušta u rupu.

Isprobali smo ovo u Južnoj Africi,
i to funkcioniše.

Moramo ga napraviti robusnijim

i izvršićemo još testova

u Malaviju i Južnoj Africi naredne godine.

Naša zamisao je da ovo napravimo

profesionalnom uslugom pražnjenja rupa

tako da se od ovoga
napravi mala kompanija,

da se stvore zarada i poslovi,

a nada je sledeća -

kako ponovo osmišljamo kanalizaciju,

produžavamo radni vek ovih rupa

tako da ne moramo da pribegavamo

brzim rešenjima

koja zaista nemaju smisla.

Verujem da je pristup
adekvatnoj kanalizaciji

osnovno ljudsko pravo.

Moramo da zaustavimo običaj

da se ljudi iz nižih kasti
i nižeg statusa

spuštaju u rupe i budu osuđivani
da ih prazne.

To je naša moralna, društvena

i ekološka dužnost.

Hvala vam.

(Aplauz)