Američka zaboravljena radnička klasa

Džej Di Vens je odrastao u malom, siromašnom gradu u Proizvodnom pojasu južnog Ohaja, gde je imao mesto u prvom redu mnogih društvenih bolesti koje su mučile Ameriku: epidemije heroina, neuspešnih škola, porodica koje je rasturio razvod, a ponekad i nasilje. U podrobnom govoru koji će odjeknuti kroz gradove radničke klase u zemlji, autor iznosi detalje o tome kakav je osećaj gubitak američkog sna i pokreće važna pitanja koja svako, od vođa u zajednici do tvoraca zakona, treba da postavi - kako možemo pomoći deci iz zaboravljenih gradova Amerike da se oslobode beznađa i žive boljim životom?

Sećam se kada sam prvi put
išao u fini restoran,

veoma fini restoran.

Bilo je to radi večere zbog zapošljavanja
u advokatskoj kancelariji

i sećam se da je konobarica
prethodno šetala unaokolo

i pitala da li bismo hteli vina,

pa sam rekao: „Može,
popiću malo belog vina.“

Odmah je pitala:

„Da li biste hteli
sovinjon blank ili šardone?“

Sećam se da sam pomislio:

„Daj, gospođice, prestani
sa kitnjastim francuskim rečima

i samo mi donesi malo belog vina.“

Ipak, upotrebio sam svoju moć logike

i uvideo da su šardone i sovinjon blank

dve različite vrste belog vina,

pa sam joj rekao da hoću šardone,

jer mi je to, iskreno,
bilo najlakše da izgovorim.

Imao sam mnogo takvih iskustava

tokom prvih par godina
studiranja prava na Jejlu,

jer, uprkos spoljašnjem izgledu,
ja sam kulturalni autsajder.

Nemam elitno poreklo.

Ne potičem sa severoistoka
ili iz San Franciska.

Potičem iz grada sa čeličanom
iz južnog Ohaja

i to je gradić koji se baš muči
na mnogo načina

koji ukazuju na šire borbe

američke radničke klase.

Heroin se doselio

i ubio mnogo ljudi koje poznajem.

Nasilje u porodici i razvodi
su rasturili porodice.

Postoji jedinstveni utisak pesimizma
koji se tu uselio.

Razmislite o porastu stope smrtnosti
u ovim zajednicama

i uočite da, za mnoge od tih ljudi,

problemi koje vide

zapravo uzrokuju stope smrti
koje rastu u njihovim zajednicama,

tako da je prisutan
veoma realan utisak borbe.

Imao sam mesto u prvom redu te borbe.

Moja porodica je dugo bila deo te borbe.

Potičem iz porodice koja nema mnogo novca.

Zavisnost koja je napala moju zajednicu

takođe je napala i moju porodicu,
pa čak i, nažalost, moju mamu.

Bilo je mnogo problema
koje sam video u svojoj porodici,

problema koje je ponekad uzrokovao
nedostatak novca,

ponekad nedostatak sredstava
i društvenog kapitala,

što je zaista uticalo na moj život.

Da ste sagledali moj život
kada sam imao 14 godina i zapitali se:

„Šta će se dogoditi sa ovim detetom?“,

zaključili biste da ću se boriti

sa onim što akademici zovu
društvena pokretljivost.

Društvena pokretljivost
je apstraktan termin,

ali pogađa nešto što je u samoj srži,

u srcu američkog sna.

To je taj neki osećaj,

a meri da li će deca poput mene

koja odrastu u siromašnim zajednicama
živeti boljim životom,

bilo da li će imati priliku
da bolje žive materijalno

ili da li će ostati u okolnostima
iz kojih su potekli.

Jedna od stvari
koje smo saznali, nažalost,

je da društvena pokretljivost
nije tako visoka

kao što bismo to hteli u ovoj zemlji

i, što je zanimljivo,
izrazito je geografski raspodeljena.

Uzmite Jutu, na primer.

U Juti siromašnom detetu zapravo dobro ide

i vrlo je verovatno da će doživeti
da dobiju svoj deo američkog sna.

Međutim, ako pomislite
na mesto odakle sam ja,

na jugu, u Apalačiji, u južnom Ohaju,

vrlo je malo verovatno
da će se tamošnja deca uzdići.

Američki san u tim delovima zemlje

je u pravom smislu samo san.

Zašto se to dešava?

Jedan od razloga je očigledno
ekonomski ili strukturalni,

tako da pomišljate na te oblasti.

Opterećene su ovim užasnim
ekonomskim trendovima,

izgrađene oko industrija
kao što su ugalj i čelik

koje otežavaju ljudima da napreduju.

To je svakako jedan od problema.

Takođe postoji problem odliva mozgova,
gde veoma talentovani ljudi,

pošto ne mogu da pronađu
visoko kvalifikovani posao kod kuće,

na kraju završe negde drugde,

tako da ne osnuju posao
ili neprofitnu organizaciju

tamo odakle su,

već završe negde drugde
i ponesu svoje talente sa sobom.

U ovim zajednicama postoji
mnogo neuspešnih škola

koje ne daju deci obrazovni podstrek

koji bi im omogućio
da kasnije u životu imaju mogućnosti.

Sve te stvari su važne.

Ne mislim da umanjim značaj
tih strukturalnih prepreka.

Međutim, kada se osvrnem
na svoj život i svoju zajednicu,

nešto drugo se dešavalo,
nešto drugo je bilo bitno.

Teško je to izraziti,
ali nije bilo ništa manje stvarno.

Za početak, postojao je
veoma stvaran osećaj beznađa

u zajednici u kojoj sam odrastao.

Deca su imala utisak
da njihovi izbori nisu važni.

Bez obzira na to šta se dogodi,
koliko god da naporno rade,

koliko god se upinjali da napreduju,

ništa dobro se neće desiti.

Teško je odrastati uz tako težak osećaj.

Teško je prodreti u takav mentalni sklop

i on ponekad dovodi
do vrlo zavereničkih mesta.

Hajde da uzmemo jednu političku temu
koja je prilično aktuelna,

afirmativnu akciju.

U zavisnosti od vaše politike,
možete misliti da je afirmativna akcija

mudar ili glup način da se podstiče
raznolikost na radnom mestu

ili u učionici.

Međutim, ako odrastate u ovakvoj oblasti,

vidite afirmativnu akciju kao sredstvo
za sputavanje ljudi poput vas.

To pogotovo važi ako ste član
bele radničke klase.

Vidite je kao nešto
što nije samo dobra ili loša politika.

Vidite je kao nešto
gde se aktivno kuje zavera,

gde ljudi sa političkom
i finansijskom moći

rade protiv vas.

Postoji mnogo načina
na koje vidite tu zaveru protiv vas -

doživljenu, stvarnu, ali tu je

i izopačava očekivanja.

Ako razmišljate o tome šta ćete raditi
kada odrastete u tom svetu,

možete odgovoriti na par načina.

Kao prvo, možete reći:
„Neću naporno raditi,

jer koliko god naporno radio,
to neće biti bitno.“

Druga stvar koju možete reći je:

„Pa, neću krenuti putem
tradicionalnih pokazatelja uspeha

kao što su fakultetsko obrazovanje
ili prestižan posao,

jer ljudi kojima je stalo
do tih stvari nisu kao ja.

Nikada mi neće dozvoliti pristup.“

Kada su me primili na Jejl,
član porodice me je pitao

da li sam se pretvarao da sam liberal
da bih prošao na komisiji za upis.

Ozbiljno.

Očigledno da ne postoji opcija

koju treba štiklirati
na aplikaciji ako ste liberal,

ali to govori o stvarnoj nesigurnosti
na ovakvim mestima,

da morate da se pretvarate
da ste neko ko niste

da biste prebrodili
razne društvene prepreke.

To je veoma značajan problem.

Čak i ako se ne prepustite tom beznađu,

čak i ako mislite, recimo,

da su vaše odluke bitne
i da želite da donosite dobre odluke,

želite da učinite bolje
za sebe i svoju porodicu,

ponekad je teško uopšte znati
koje su to odluke

kada odrastate u zajednici kao mojoj.

Nisam znao, na primer,

da morate da idete na pravni fakultet
da biste postali advokat.

Nisam znao da su elitni univerziteti,
kako nam istraživanje stalno poručuje,

jeftiniji za siromašnu decu

jer ti univerziteti imaju veće zadužbine

i mogu da ponude
izdašniju finansijsku pomoć.

Sećam se da sam ovo saznao

kada sam dobio pismo sa Jejla
o finansijskoj pomoći,

desetine hiljada dolara
radi pomoći u slučaju nužde,

što je termin koji nikada pre nisam čuo.

Okrenuo sam se ka svojoj tetki
kada sam dobio to pismo i rekao:

„Znaš, mislim da ovo znači
da se po prvi put u mom životu

dobro isplatilo biti siromašan.“

Nisam imao pristup toj informaciji

jer društvene mreže oko mene
nisu imale pristup toj informaciji.

Naučio sam od svog okruženja
kako da pucam iz puške, i to dobro.

Naučio sam kako da napravim
strašno dobre pogačice.

Trik je, inače, u smrznutom,
a ne u toplom puteru.

Međutim, nisam znao kako da napredujem.

Nisam znao kako da donosim dobre odluke

o obrazovanju i mogućnostima

koje treba da donosite

da biste uopšte imali nekakve šanse
u ekonomiji znanja 21. veka.

Ekonomisti nazivaju vrednost
koju dobijamo od naših neformalnih mreža,

od prijatelja, kolega i porodice
„društveni kapital“.

Društveni kapital koji sam ja imao
nije bio napravljen za Ameriku 21. veka,

a to se i videlo.

Postoji još nešto što se dešava
i što je veoma značajno,

a o čemu naša zajednica ne voli da govori,

ali je veoma stvarno.

Deca iz radničke klase
imaju mnogo veće izglede

da se suoče sa onim što se zove
nepovoljna iskustva u detinjstvu,

što je samo otmena reč
za traume u detinstvu,

dobijanje batina i vikanje,
višestruko kritikovanje roditelja,

gledanje nekog kako udara
ili bije vašeg roditelja,

gledanje nekog dok koristi droge
ili zloupotrebljava alkohol.

To su sve primeri trauma iz detinjstva

i prilično su učestali u mojoj porodici.

Što je važno, nisu samo učestali
u mojoj porodici danas.

Takođe su višegeneracijski.

Tako su moji deda i baba,

kada su prvi put dobili decu,

očekivali da će ih odgajati na način

koji je jedinstveno dobar.

Pripadali su srednjoj klasi

i mogli su da zarade
dobru platu u čeličani.

Međutim, na kraju se desilo

da su izložili svoju decu
mnogim traumama u detinjstvu

koje potiču više generacija unazad.

Moja mama je imala 12 godina
kada je videla da je baka zapalila dedu.

Njegova krivica je bila
u tome što je došao kući pijan

nakon što mu je ona rekla:

„Ako dođeš kući pijan, ubiću te.“

Pokušala je da to uradi.

Pomislite kako to utiče na um deteta.

Mi razmišljamo o takvim stvarima
kao naročito retkim,

ali je studija Povereničkog fonda za decu
u Viskonsinu otkrila

da se 40 posto siromašne dece suočava
sa više slučajeva traume u detinjstvu,

u poređenju sa svega 29 posto
dece u porodicama sa većim primanjima.

Razmislite o tome šta to u stvari znači.

Ako ste siromašno dete,

skoro polovina vas se suočava
sa više slučajeva traume u detinjstvu.

To nije izolovani problem.

Ovo je vrlo značajan problem.

Znamo šta se dešava sa decom
koja osete takav život.

Veće su šanse da koriste droge,
da odu u zatvor,

da napuste srednju školu,

a što je najvažnije,

verovatnije je da će raditi svojoj deci

ono što su njihovi roditelji radili njima.

Ova trauma, ovaj haos kod kuće,

predstavlja najgori dar
naše kulture za našu decu,

a to je dar koji neprekidno daruje.

Dakle, spojite sve to,

beznadežnost, očaj,

cinizam po pitanju budućnosti,

traume u detinjstvu,

nizak društveni kapital,

i počećete da razumete zašto sam,

sa 14 godina,

bio spreman da postanem
samo još jedan statistički podatak,

još jedno dete koje nije uspelo
da pobedi verovatnoću.

Ipak, nešto neočekivano se dogodilo.

Jesam pobedio verovatnoću.

Neke stvari su mi se dogodile.

Završio sam srednju školu
i fakultet, otišao na prava,

a sada imam prilično dobar posao.

Šta se dogodilo?

Pa, jedna stvar koja se desila
je da su se moji deda i baba,

isti deda i baba poznati po paljenju,

zaista doveli u red
u vreme kada sam ja došao.

Pružili su mi stabilan dom,

stabilnu porodicu.

Postarali su se da,

kada moji roditelji nisu mogli
da rade stvari koje su deci bile potrebne,

priskoče i ispune tu ulogu.

Moja baka je pogotovo radila dve stvari
koje su zaista važne.

Prvo, pružila mi je miran dom
koji mi je omogućio da se usredsredim

na domaće zadatke i stvari
na koje deca treba da budu usredsređena.

Takođe je bila žena
sa neverovatnim zapažanjem,

uprkos tome da nije završila
ni osnovnu školu.

Prepoznala je poruku
koju je moja zajednica imala za mene,

da moje odluke nisu bitne,

da su mi podeljene loše karte.

Jednom mi je rekla:

„Džej Di, nikada nemoj biti
kao oni gubitnici

koji misle da su im podeljene loše karte.

Možeš biti šta god poželiš.“

A opet, priznala je da život nije fer.

Teško je postići tu ravnotežu,

reći detetu da život nije fer,

a takođe uvažiti i potkrepiti u njemu
realnost da su njegove odluke bitne.

Ipak, nana je umela
da ostvari tu ravnotežu.

Druga stvar koja je zaista pomogla
je Korpus marinaca SAD-a.

Zamišljamo Korpus marinaca
kao vojnu skupinu, što i jeste, naravno,

ali je za mene Korpus marinaca SAD-a
bio četvorogodišnji intenzivni kurs

za obrazovanje karaktera.

Naučio me je kako da namestim krevet,
kako da operem veš,

da se probudim rano,
da upravljam finansijama.

To su stvari kojima
me nije naučila moja zajednica.

Sećam se kada sam prvi put
otišao da kupim auto.

Ponudili su mi veoma nisku kamatnu stopu
za trgovca od 21,9 posto

i bio sam spreman da se potpišem
na isprekidanoj liniji.

Ipak, nisam prihvatio tu ponudu,

jer sam je odneo svom oficiru
koji mi je rekao:

„Prestani da budeš idiot,

idi u lokalnu kreditnu uniju
i uzmi bolju ponudu.“

To sam i uradio.

Međutim, bez Korpusa marinaca,
nikada ne bih imao pristup tom znanju.

Doživeo bih finansijsku propast, iskreno.

Poslednje što želim da kažem
je da sam imao mnogo sreće

sa mentorima i ljudima

koji su igrali važnu ulogu u mom životu.

Iz Marinaca, iz države Ohaja, sa Jejla,

sa drugih mesta,

ljudi su zaista priskočili

i postarali se da ispune
tu prazninu društvenog kapitala

za koju je bilo prilično očigledno,
izgleda, da sam je imao.

To dolazi uz sreću,

ali mnogo dece neće imati takvu sreću,

a mislim da to pokreće
veoma važna pitanja za sve nas

o tome kako ćemo to promeniti.

Moramo da postavimo pitanje
kako ćemo siromašnoj deci

koja potiču iz razjedinjenih domova
dati pristup domu punom ljubavi.

Moramo da postavimo pitanje

o tome kako ćemo naučiti
siromašne roditelje

da ostvaruju bolju interakciju
sa svojom decom

i sa svojim partnerima.

Treba da postavimo pitanje
kako dajemo društveni kapital,

mentorstvo siromašnoj deci koja ga nemaju.

Potrebno je da razmišljamo o tome
kako podučavamo decu radničke klase

ne samo „tvrdim“ veštinama

kao što su čitanje i matematika,

već i „mekim“ veštinama

kao što su rešavanje konflikata
i finansijsko upravljanje.

Ja nemam sve odgovore.

Ne znam sva rešenja za ovaj problem,

ali ovo znam -

u južnom Ohaju ovog trenutka

postoji dete koje zabrinuto čeka tatu,

pitajući se da li će,
kada uđe na ta vrata,

ući mirno ili će se pijano teturati.

Postoji dete

čija mama zabada iglu u ruku

i pada u nesvest,

a on ne zna zašto mu nije skuvala večeru

i te noći odlazi gladan u krevet.

Tamo je dete koje nema nadu u budućnost,

ali očajnički želi da živi boljim životom.

Samo žele da mu ga neko pokaže.

Nemam sve odgovore,

ali znam da, ako naše društvo
ne počne da postavlja bolja pitanja

o tome zašto sam ja imao toliko sreće

i kako da pružimo tu sreću
većem broju naših zajednica

i deci u našoj zemlji,

nastavićemo da imamo
vrlo značajan problem.

Hvala.

(Aplauz)