Obrazujmo radi znanja - a ne rezultata na testovima

Da li biste gradili kuću povrh nedovršenih temelja? Naravno da ne biste. Zašto onda požurujemo đake kroz obrazovanje, iako uvek nisu shvatili osnove? Da, komplikovano je, ali nastavnik Sal Kan deli sa nama plan kako da pretvorimo loše đake u učenjake, pomažući im da savladaju gradivo sopsvenim ritmom.

Ovde sam da vam govorim o dve ideje,

bar u vezi sa mojim zapažanjem
na akademiji Kan,

koje su nekako u srži,
ili su ključne odskočne daske za učenje.

A to je ideja o savladavanju znanja

i ideja o mentalnom sklopu.

Bio sam svedok ovome ranije,
dok sam radio s rođacima.

Mnogi od njih su u početku
zapinjali iz matematike

jer su im se sve te rupe
nagomilale tokom učenja.

I zbog toga, kad su u jednom momentu
stigli na časove algebre

a možda su imali malčice klimavo
predznanje iz algebre,

te su zbog toga smatrali
da nemaju dara za matematiku.

Ili bi stigli do časova proračuna,

a znanje iz algebre
im je bilo malčice klimavo.

To sam viđao ranije

kad sam postavljao
neke od tih snimaka na Jutjub,

i tad sam shvatio da ljudi
koji mi nisu u rodu gledaju te snimke.

(Smeh)

I u početku su komentari
prosto bili zahvalnice.

Smatrao sam da je to prilično važno.

Ne znam koliko svi vi
provodite vremena na Jutjubu.

Većina komentara nisu zahvalnice.

(Smeh)

Malčice su stroži od toga.

No onda su komentari postali nešto žešći,

đak za đakom je govorio
da je odrastao mrzeći matematiku.

Iskomplikovalo se kad su stigle
naprednije teme iz matematike.

Dok bi stigli do algebre,

imali su toliko rupa u svom znanju
da nisu mogli njome da se bave.

Smatrali su da nemaju dara za matematiku.

No kad su malo odrasli,

malo su se potrudili
i odlučili da se angažuju.

Otkrili su izvore, poput Akademije Kan

i bili su u stanju da popune te rupe
i da savladaju koncepte,

a to je ojačalo njihov mentalni sklop
da ne bude fiksiran;

da su oni zapravo u stanju
da nauče matematiku.

A svakako da je ovo način na koji biste
savladali mnogo toga u životu.

Na taj način biste
naučili borilačke veštine.

Kod borilačkih veština,
prvo vežbate veštine za beli pojas,

koliko god je potrebno,

i tek kad to savladate

prešli biste na žuti pojas.

Na taj način savladavate
muzički instrument:

vežbate osnovni komad iznova i iznova,

i tek kad ga savladate,

prelazite na složeniji.

Međutim, ističemo -

da tradicionalni akademski model
nije ovako struktuiran,

tip akademskog modela
uz koji je većina nas odrasla.

U tradicionalnom modelu,

grupišemo đake zajedno,
obično prema uzrastu,

i kasnije u osnovnoj školi

prema uzrastu i sposobnostima

i sve ih zajedno vodimo istovremeno.

A obično se dešava,

recimo u osnovnoj školi
na pripremnom času za algebru

i trenutna oblast je stepenovanje,

nastavnik će da održi
predavanje o stepenovanju,

potom odlazimo kući, radimo domaći.

Ujutru ćemo da pregledamo domaći,

potom novo predavanje, domaći,
predavanje, domaći.

To traje otprilike dve do tri nedelje,

a onda sledi kontrolni.

Na tom kontrolnom ću možda
da rešim 75% zadataka,

možda ćete vi da rešite 90%,

možda 95 procenata.

I iako je kontrolni otkrio
rupe u našem znanju,

ja nisam znao 25% date oblasti.

Čak i kod odličnog đaka,
šta je pet procenata koje nije znao?

Čak iako smo otkrili rupe,

čitavo odeljenje tada prelazi
na sledeću oblast,

verovatno napredniju oblast
koja će se nasloniti na te rupe.

Možda će to da budu logaritmi
ili negativno stepenovanje.

I taj proces se nastavlja,
a vi odmah počinjete da uviđate

kako je to čudno.

Ne znam 25 procenata
najtemeljnije oblasti,

a sada su me odgurnuli
na napredniju oblast.

A to će da se nastavi mesecima, godinama,
sve do određene tačke,

kad ću možda da budem
na času algebre ili trigonometrije

i zapadnem u škripac.

I to ne zato što je algebra
u suštini komplikovana

ili zato što đak nije bistar.

Već zato što ugledam jednačinu
koja ima veze sa stepenovanjem

i tih 30 procenata koje ne znam
izlazi na videlo.

I ja počinjem da odustajem.

Kako bismo shvatili apsurdnost ovoga,

zamislite kad bismo druge stvari
u životu radili tako.

Recimo građenje kuća.

(Smeh)

Dakle, unajmimo izvođača radova i kažemo:

"Rečeno nam je da imamo
dve nedelje da završimo temelje.

Uradite koliko možete."

(Smeh)

I oni urade koliko mogu.

Možda pada kiša.

Možda ne stignu neke zalihe.

I dve nedelj kasnije
dođe inspektor, pogleda okolo

i kaže: "U redu, beton
je i dalje vlažan tamo,

ovaj deo nije baš po standardu...

Oceniću to kao 80%."

(Smeh)

Vi kažete: "Sjajno! To je trojka.
Sagradimo prvi sprat."

(Smeh)

Ista stvar.

Imamo dve nedelje, uradite koliko možete,
pojavi se inspektor, oceni sa 75%.

Sjajno, to je dva plus.

Drugi sprat, treći sprat,

i iznenada, dok gradite treći sprat,

čitava građevina se uruši.

A ako je vaša reakcija
ona koju tipično imate u obrazovanju

ili koju većina ljudi ima,

možda ćete reći,
možda smo imali lošeg izvođača

ili nam je trebala bolja inspekcija
ili češća inspekcija.

Međutim, sami proces je zapravo pokvaren.

Veštački smo ograničavali
vreme potrebno da nešto obavimo,

prilično obezbeđujući varijabilan rezultat

i mučili smo se da pregledamo
i prepoznamo rupe,

ali smo gradili upravo preko njih.

Stoga je ideja o savlađivanju znanja
da se radi upravo obrnuto.

Umesto veštačkog
ograničavanja, fiksiranja

kada i koliko dugo radite na nečemu,

prilično obezbeđujući
taj varijabilni rezultat:

1, 2, 3, 4, 5, -

uradite obrnuto.

Varijabilno je kada i koliko dugo

će đak zaista da radi na nečemu,

a fiksirano je istinsko
savlađivanje gradiva.

A važno je uvideti

da neće đaci samo bolje
savladati stepenovanje,

već će to učvrstiti mišiće
odgovarajućeg mentalnog sklopa.

Shvatiće da ako imaju
20 procenata grešaka iz nečega,

to ne znači da im je trojka
urezana negde u njihovom DNK.

To znači da bi trebalo
da nastave da rade na tome.

Da bi trebalo da imaju rešenost;
da imaju istrajnost;

trebalo bi da ovladate svojim učenjem.

Sad, mnogi skeptici bi rekli,
pa dobro, sve je to sjajno,

filozofski, čitava ta ideja
o učenju zasnovanom na znanju

i njegovoj vezi s mentalitetom,

o đacima koji ovladavaju svojim učenjem,

ima mnogo smisla,
ali se čini nepraktičnom.

Kako biste to zapravo postigli,
svaki đak mora da ide svojim tempom.

Moralo bi da bude personalizovano,

morali biste da imate privatne asistente
i plan rada za svakog đaka.

A to nisu nove ideje -

imali smo eksperimente
u Vinetki, Ilinoisu, pre 100 godina,

gde su podučavali savlađivanje znanja
i bili su uspešni,

ali je rečeno da je logistički teško
to preneti na veće razmere.

Nastavnik bi morao da daje različit
plan rada svakom đaku,

da daje zadatke na zahtev.

Ali danas to više nije nepraktično.

Imamo oruđa za to.

Đaci da vide objašnjenje
kad i gde im odgovara?

Imamo snimke na zahtev za to.

Treba im vežba? Potrebni su im komentari?

Imamo prilagodljive vežbe,
lako dostupne đacima.

A kad se to desi, štošta krasno se dešava.

Pod jedan: đaci zapravo mogu
da savladaju koncepte,

ali grade i mentalni sklop
usmeren ka rastu,

grade rešenost, istrajnost,

ovladavaju svojim učenjem.

I razne lepe stvari mogu da otpočnu

u stvarnoj učionici.

Umesto da budu fokusirani na predavanje,

đaci mogu da se druže.

Mogu da dublje savladaju gradivo.

Mogu da prave simulacije,
vode sokratovski dijalog.

Kako bismo shvatili ono o čemu govorim

i tragediju izgubljenog potencijala,

želeo bih da vam dam
nekakav misaoni eksperiment.

Ako bismo otišli 400 godina
u prošlost, u Zapadnu Evropu,

koja je čak i tad bila jedan
od pismenijih delova planete,

videli biste da je oko 15 procenata
populacije znalo da čita.

I pretpostavljam da ako biste
nekoga pismenog upitali,

recimo člana sveštenstva:

"Koji procenat populacije smatrate
da je uopšte sposoban da nauči čitanje?"

Možda bi rekli: "Pa,
uz sjajan obrazovni sistem,

možda 20 ili 30 procenata."

Ali ako premotate do danas,

znamo da bi ta pretpostavka
bila krajnje pesimistična,

da je skoro 100 procenata
populacije pismeno.

Ali kad bih vam postavio slično pitanje:

"Koliko procenata populacije
smatrate da je sposobno

da zaista savlada proračun

ili razume organsku hemiju

ili je u stanju da doprinese
istraživanju raka?"

Mnogi od vas bi rekli: "Pa,
uz sjajan obrazovni sistem,

možda 20, 30 procenata."

Ali šta ako je ta procena

prosto zasnovana na sopstvenom iskustvu
bez okvira savlađivanja znanja,

na sopstvenom ličnom iskustvu
ili posmatranju vršanjaka,

gde su vas gurali kroz razrede
ovim uspostavljenim ritmom,

gomilajući sve te rupe?

Čak i kad ste imali 95% uspešnosti,

šta je to 5% što vam je promaklo?

A to nastavlja da se gomila -
stignete do višeg razreda,

iznenada ste u škripcu i kažete:

"Nije mi suđeno da istražujem rak;

nije mi suđeno da budem fizičar
ili da budem matematičar."

Pretpostavljam da zapravo jeste tako,

ali kad bi vam bilo omogućeno
da radite pod okvirom savlađivanja znanja,

kad bi vam bilo omogućeno
da ovladate vašim učenjem,

i kad pogrešite u nečemu,

prigrlite to - posmatrate taj neuspeh
kao tren za učenje -

taj broj, procenat koji može
da zaista savlada proračun

ili razume organsku hemiju

je zapravo daleko bliži 100 procenata.

A to nije nešto
što je prosto "lepo imati".

Mislim da je to društveni imperativ.

Napuštamo nešto što biste nazvali
industrijskim dobom

i ulazimo u informacionu revoluciju.

I jasno je da se neke stvari dešavaju.

U industrijskom dobu
društvo je bilo piramida.

U osnovi piramide
vam je bila potrebna ljudska radna snaga.

U sredini piramidem
imali ste obradu informacija,

birokratsku klasu,

a na vrhu piramide
ste imali vlasnike kapitala

i preduzetnike

i klasu kreativaca.

Ali znamo šta se već dešava,

kako zalazimo u ovu
informacionu revoluciju.

Dno piramide će da preuzme automatizacija.

Čak će i taj središnji nivo,
obradu informacija -

kompjuteri su dobri u tome.

Pa, kao društvo, imamo dilemu:

sva ova nova produktivnost se dešava
zbog ove tehnologije,

ali ko učestvuje u tome?

Da li će to da bude jedino
sami vrh piramide, u tom slučaju

šta će svi ostali da rade?

Kako da oni funkcionišu?

Ili da uradimo nešto ambicioznije?

Da li da pokušamo do obrnemo piramidu,

gde biste imali široku klasu kreativaca,

gde bi skoro svako mogao
da učestvuje kao preduzetnik,

umetnik, istraživač?

I ja ovo ne smatram utopijom.

Zaista smatram da je sve ovo
zasnovano na ideji

da ako dozvolimo ljudima
da ostvare svoj potencijal

savlađujući koncepte,

omogućujući im da ovladaju svojim učenjem,

da mogu da stignu dotle.

A kada razmilite o tome,
prosto kao građanin sveta,

prilično je uzbudljivo.

Mislim, razmislite o vidu jednakosti
koji bismo imali,

i stepenu do kog bi civilizacija
čak mogla da napreduje.

Dakle, prilično sam optimističan
u vezi s tim.

Smatram da će to da bude
veoma uzbudljivo doba za život.

Hvala vam.

(Aplauz)