Kratka istorija religije u umetnosti - TED-Ed

Pogledajte celu lekciju na: http://ed.ted.com/lessons/a-brief-history-of-religion-in-art-ted-ed

Pre nego što smo počeli da smeštamo umetnost u muzeje, ona je uglavnom služila kao vizuelna verzija religijskih priča. Da li su nam ove teološke slike, skulpture, tapiserije i iluminacije od pre više vekova još uvek relevantne? Džeremaja Diki opisuje evoluciju umetnosti u očima javnosti i objašnjava kako moderni posmatrač može videti istoriju umetnosti kao tekuću globalnu konverzaciju.

Autor lekcije i animacije: TED-Ed.

Tek u poslednjih nekoliko stotina godina

zapadna civilizacija smešta
umetnost u muzeje

kao javne ustanove

koje danas poznajemo.

Pre toga, umetnost je uglavnom
služila za druge svrhe.

Ono što danas nazivamo lepa umetnost

bilo je prvenstveno ono
kako su ljudi doživljavali

estetsku dimenziju religije.

Slike, skulpture, tapiserije
i iluminacije

bili su medijumi svog vremena

i prikazivali žive slike

koje su pratile aktuelne priče.

U ovom smislu, zapadnjačka umetnost

je delila utilitarističku svrhu

sa ostalim kulturama širom sveta

od kojih neke u svom jeziku
nisu imale reč za umetnost.

Kako definišemo ono što zovemo umetnost?

Uopšteno govoreći,

to je delo koje vizuelno komunicira

bez upotrebe jezika,

bilo putem predstavljanja,

bilo raspoređivanja
vizuelnih elemenata u prostoru.

Dokazi ove moći ikonografije

ili sposobnosti slika da saopšte značenje

mogu se naći u izobilju

ako pogledamo umetnost

iz istorija najvećih svetskih religija.

Skoro su sve, u nekom momentu
svoje istorije,

prošle kroz neku vrstu
ikonoklastične faze.

Ikonoklastika zabranjuje
vizuelno predstavljanje božanstva.

To je uvedeno da bi se izbeglo
idolopoklonstvo,

ili mešanje predstave božanstva
sa božanstvom samim po sebi.

Da bi se sačuvao

autentičan odnos
između pojedinca i božanstva.

Međutim, može predstavljati problem
da se to održi

s obzirom da je potreba da
vizuelno predstavimo

i protumačimo svet oko nas

prinuda koju je teško suzbiti.

Na primer, čak i danas,

kada je slikanje Alaha
ili proroka Muhameda zabranjeno,

apstraktno slavljenje božanstva

ipak se može naći u arabeskama
islamskih tapiserija,

sa majstorskim slikarskim ukrasima

i arapskom kaligrafijom,

gde reči proroka

dobijaju dvostruku ulogu - kao
književnost i kao vizuelna umetnost.

Isto tako, u umetnosti ranih perioda

hrišćanstva i budizma,

božansko prisustvo Hrista i Bude

ne pojavljuje se u ljudskom obliku,

već je predstavljeno simbolima.

U oba slučaja,

upotrebljena je ikonografska referenca

kao oblik obožavanja.

Antropomorfno predstavljanje,

ili prikaz u ljudskom obliku,

na kraju je postalo rašireno
u ovim religijama

samo stotinama godina kasnije

pod uticajem kulturnih tradicija
u okruženju.

Sa istorijske tačke gledišta,

uživanje u vizuelnoj umetnosti

izvan tradicionalne,
religiozne ili društvene uloge

je relativno nova koncepcija.

Danas, takoreći, obožavamo idole.

Odlazimo u muzeje
da vidimo staru umetnost,

ali naš doživljaj toga tamo

je drastično izmešten iz konteksta

u kome je to trebalo posmatrati.

Moglo bi se reći da modernom posmatraču

nedostaje punoća učestvovanja

koju ima sa modernom umetnošću

koja je u vezi sa njegovim vremenom

i govori njegovim kulturnim jezikom.

Moglo bi se takođe reći da je istorija
onoga što zovemo umetnošću

konverzacija koja se nastavlja

dok naša savremena sadašnjost prelazi

u klasičnu prošlost
neke buduće generacije.

To je konverzacija koja odražava

ideologije, mitologije,
sisteme verovanja i tabue

i još mnogo više od sveta
u kojem su stvorene.

Ali to ne znači da je delo
iz drugog vremena

koje je napravljeno specijalno
za svrhu iz tog vremena

mrtvo, ili da nema šta da ponudi
modernom gledaocu.

Iako su u muzejskoj postavci

umetnička dela iz raznih vremena i mesta

postavljena jedno pored drugog,

izdvojena iz svojih originalnih okruženja,

njihovo slaganje ima koristi.

Izložbe organizuju kustosi ili ljudi

koji su stvorili profesiju

od svoje sposobnosti da stave
u novi kontekst ili iskombinuju

kulturne artefakte
u zajedničku prezentaciju.

Kao posmatrači onda možemo
da razmotrimo umetnost

kroz zajedničku temu
koja se možda nije videla

u posebnom delu

sve dok je ne vidimo pored druge,

čime možemo da izvedemo nova značenja.

Ako želimo

možemo početi da posmatramo svako delo

kao komplementarni deo neke
nedefinisane jedinstvene celine

proteklog ljudskog iskustva,

traga koji vodi pravo do našeg praga

i nastavlja sa nama,

otvoreno za svakog ko želi da ga istraži.