Tjuringov test: može li kompjuter da se predstavlja kao čovek? - Aleks Džendler (Alex Gendler)

Pogledajte celu lekciju: http://ed.ted.com/lessons/the-turing-test-can-a-computer-pass-for-a-human-alex-gendler

Šta je svesnost? Može li veštačka mašina zaista da misli? Za mnoge su ovo bila ključna razmatranja kada je u pitanju budućnost veštačke inteligencije. Međutim, britanski kompjuterski naučnik Alan Tjuring je odlučio da zanemari sva ova pitanja zarad jednostavnijeg: može li kompjuter da razgovara kao čovek? Aleks Džendler opisuje Tjuringov test i navodi detalje nekih od njegovih iznenađujućih rezultata.

Lekcija: Aleks Džendler; animacija: Patrik Smit.

Šta je svesnost?

Može li veštačka mašina zaista da misli?

Da li se um sastoji jedino
od neurona u mozgu

ili u njegovoj srži
postoji neopipljiva iskra?

Za mnoge su ovo bila ključna razmatranja

za budućnost veštačke inteligencije.

No britanski kompjuterski naučnik
Alan Tjuring

je odlučio da odbaci sva ova pitanja

zarad jednostavnijeg:

može li kompjuter da govori kao čovek?

Ovo pitanje je dovelo do zamisli
merenja veštačke inteligencije

koja će postati čuvena kao Tjuringov test.

U naučnom radu iz 1950.
"Kompjuterska mašina i inteligencija",

Tjuring je predložio sledeću igru.

Ljudski sudija vodi tekstualni razgovor
sa takmičarima koje ne vidi

i procenjuje njihove odgovore.

Da bi prošao test, kompjuter mora
da bude u stanju da zameni takmičare,

a da se pri tom
rezultat značajno ne promeni.

Drugim rečima,
kompjuter bismo smatrali inteligentnim,

ako ono što govori ne bi bilo lako
razlikovati od ljudskog govora.

Tjuring je predvideo da će do 2000. godine

mašine sa memorijom od 100 megabajta
lako prolaziti na ovom testu.

No možda je istrčao pred rudu.

Iako današnji kompjuteri
imaju daleko veću memoriju,

malo njih je u tome uspelo,

a oni koji su imali dobre rezultate

su se više usredsređivali na pronalaženje
pametnih načina da prevare sudije

nego na korišćenje
ogromne kompjuterske moći.

Iako nikad nije podvrgnut
stvarnom testiranju,

prvi program koji je tvrdio
da je imao nekog uspeha se zvao ELIZA.

Prilično kratkim i jednostavnim scenariom

uspeo je da obmane ljude
oponašajući psihologa,

ohrabrujući ih da više govore

i vraćajući njihova sopstvena pitanja
nazad njima.

Još jedan raniji scenario, PARRY,
je imao suprotan pristup,

imitirajući paranoičnog šizofreničara

koji je stalno usmeravao tok razgovora
na sopstvene pretprogramirane opsesije.

Njihovi uspesi u obmanjivanju ljudi
su istakli slabosti testa.

Ljudi redovno pripisuju inteligenciju
čitavom nizu stvari

koje nisu zaista inteligentne.

Bez obzira na to, godišnja takmičenja,
poput Lobnerove nagrade,

formalizovala su test

tako što sudije unapred znaju

da su neki od njihovih sagovornika mašine.

No, iako su kvalitetniji,

mnogi programeri botova za ćaskanje

koriste strategije
slične ELIZA-i i PARRY-ju.

Pobednica iz 1997, Katrin,

mogla je da obavi začuđujuće usredsređene
i inteligentne razgovore,

ali uglavnom, ako bi sudija želeo
da razgovoara o Bilu Klintonu.

A skorašnjem pobedniku, Judžinu Gustmanu,

podarena je ličnost
13-ogodišnjeg dečaka iz Ukrajine,

pa su sudije protumačile njegove zablude
i nezgrapnu gramatiku

kao jezičku i kulturološku barijeru.

U međuvremenu, drugi programi, poput
Kleverbota su imali drugačiji pristup,

statistički analizirajući ogromne
baze podataka stvarnih razgovora

kako bi došli do najboljih odgovora.

Neki su takođe pohranjivali u memoriju
prethodne razgovore,

kako bi se vremenom popravljali.

No, iako Kleverbotovi pojedinačni odgovori
mogu da zvuče neverovatno ljudski,

odsustvo konzistentne ličnosti

i nemogućnost da se bavi najnovijim temama

odaju ga odmah.

Ko bi u Tjuringovo vreme mogao da predvidi
da će današnji kompjuteri

moći da upravljaju svemirskim brodovima,

da izvode prefinjene operacije

i da rešavaju obimne jednačine,

ali će i dalje da se muče
s najobičnijim ćaskanjem?

Ispostavilo se da je ljudski jezik
zadivljujuće složena pojava

koju ne može da obuhvati
čak ni najobimniji rečnik.

Botove za ćaskanje zbunjuju
sitne pauze, poput "hm..."

ili pitanja koja nemaju tačne odgovore.

A prosta razgovorna rečenica,

poput: "Izvadio sam sok iz frižidera
i dao mu,

ali sam zaboravio da proverim datum",

zahteva bogato pozadinsko znanje
i intuiciju da bi je raščlanili.

Ispostavilo se da simuliranje
ljudskog razgovora

zahteva više od pukog uvećanja memorije
i snage procesora;

i kako se približavamo Tjuringovom cilju,

možda ćemo ipak morati da se bavimo
svim tim velikim pitanjima o svesnosti.