Priroda je svuda, samo treba da naučimo da je vidimo

Kako definišete „prirodu“? Ako je definišemo kao nešto je netaknuto od strane ljudi, onda nam je uopšte neće ostati, kaže ekološki pisac Ema Maris. Ona zahteva da razmotrimo novu definiciju prirode - onu koji obuhvata ne samo iskonsku divljinu već i zapuštena zemljišta sa biljkama koje rastu na urbanim prostorima - i podstiče nas da izvedemo decu napolje da je dodirnu i igraju se sa njom, kako bi jednog dana mogli da je vole i štite.

Krademo prirodu od svoje dece.

Kad to kažem, ne mislim
da uništavamo prirodu

koju bi oni želeli da im sačuvamo,

mada je i to, nažalost, slučaj.

Ono što mislim pod time je da smo počeli
da definišemo prirodu na način

koji je tako puritanski i tako strog da,

prema definiciji koju stvaramo,

uopšte neće ostati prirode za našu decu

kada budu odrasli.

Međutim, postoji rešenje za ovo.

Dozvolite da objasnim.

Trenutno, ljudi koriste polovinu sveta

da bi živeli, uzgajali useve i drva,

da bi napasali svoje životinje.

Ako biste sabrali sva ljudska bića,

imali bismo težinu deset puta veću
od svih divljih sisara zajedno.

Krčimo puteve kroz šumu.

Dodali smo male plastične čestice
pesku na plažama okeana.

Izmenili smo hemiju zemljišta
našim veštačkim đubrivima.

Naravno, promenili smo i hemiju vazduha.

Tako, kada sledeći put udahete,

udahnućete 42 posto više ugljen-dioksida

od onog koji biste udisali 1750. godine.

Sve te promene, kao i mnoge druge,

nekako su se grupisale
pod nazivom „antropocen“.

To je termin koji neki geolozi predlažu

da treba dati našoj trenutnoj epohi,

uzimajući u obzir
koliko ju je ljudski uticaj prožimao.

To je i dalje samo predlog za epohu,
ali mislim da je to koristan način

za razmatranje dimenzija
ljudskog uticaja na planetu.

Na čemu je priroda sa tim?

Šta se računa kao priroda
u svetu u kome ljudi utiču na sve?

Pre 25 godina, ekološki pisac
Bil Makiben rekao je da,

jer je priroda nešto odvojeno od čoveka

i jer klimatske promene podrazumevaju

da je čovek izmenio
svaki centimetar na Zemlji,

priroda je gotova.

Zapravo, nazvao je svoju knjigu
„Kraj prirode“.

Ne slažem se sa ovim.
Jednostavno se ne slažem.

Ne slažem se sa ovom definicijom prirode,
jer, u suštini, mi smo životinje, zar ne?

U smislu, razvili smo se na ovoj planeti

u kontekstu svih drugih životinja
sa kojima delimo planetu,

kao i sa svim drugim biljkama i mikrobima.

Zato mislim da priroda

nije ono što je netaknuto od strane
ljudskih bića, muškarca ili žene.

Smatram da se priroda
nalazi svuda gde uspeva život,

bilo gde da ima više vrsta zajedno,

gde god da je zeleno i plavo,
gde buja, ispunjeno je životom

i gde raste.

Pod ovom definicijom,

stvari izgledaju malo drugačije.

Razumem da postoje
određeni delovi prirode

koji nam se obraćaju na poseban način.

To su mesta kao što je Jeloustoun,

Mongolska stepa,

Veliki koralni greben

ili Serengeti.

To su mesta koja smatramo
rajskim predstavnicima prirode

pre nego što smo sve upropastili.

Na neki način, na njih manje utiču
naše svakodnevne aktivnosti.

Mnoga među ovim mestima
nemaju puteve ili ih imaju nekoliko

i tako dalje, slično tome.

Ipak, u krajnjoj liniji,
čak i na te rajeve ljudi duboko utiču.

Uzmimo Severnu Ameriku, na primer,

s obzirom na to da se tu srećemo.

Pre oko 15 000 godina,
kada su ljudi prvi put došli ovde,

započeli su proces interakcije sa prirodom

koji je doveo do istrebljenja
mnoštva krupnih životinja,

od mastodonta
do velikog kopnenog lenjivca,

sabljastih mačkaka,

svih tih zanimljivih životinja koje,
nažalost, više nisu sa nama.

Kada su te životinje izumrle,

znate, ekosistemi nisu mirovali.

Ogroman efekat talasa
preobrazio je travnate površine u šume,

promenio je sastav šume
od jednog do drugog stabla.

Čak i u ovim rajevima,

čak i na tim mestima savršenog izgleda

koja kao da nas podsećaju
na prošlost pre ljudi,

u suštini gledamo u humanizovani predeo.

Nisu u pitanju samo praistorijski ljudi,
već i istorijski ljudi, domoroci,

sve do trenutka kada su se pojavili
prvi kolonizatori.

Isti je slučaj i sa ostalim kontinentima.

Ljudi su jednostavno umešani u prirodu

na vrlo uticajan način
tokom veoma dugog perioda.

Nedavno, neko mi je rekao:

„O, ali još ima divljih mesta.“

Rekla sam: „Gde? Gde? Hoću da odem tamo.“

A on je rekao: „Amazon.“

Odvratih na to: „O, Amazon.
Upravo sam bila tamo.“

Sjajno je. Nacionalna geografija
me je poslala u nacionalni park Manu,

a to je u peruanskom Amazonu,

ali to je veliki komad prašume,
neraskrčen, nema puteva,

zaštićen kao nacionalni park,

zapravo, to je jedan
od najraznovrsnijih parkova na svetu.

Kada sam stigla tamo svojim kanuom,
šta sam drugo našla nego ljude.

Ljudi žive tamo stotinama
i hiljadama godina.

Ljudi tamo žive
i ne obigravaju oko džungle.

Imaju značajnu vezu sa predelom.

Love, uzgajaju useve,

pretvaraju ih u domaće.

Koriste prirodne resurse
da grade svoje kuće,

da pokrivaju svoje kuće.

Čak i pretvaraju u kućne ljubimce
životinje koje mi smatramo divljim.

Ti ljudi su tamo

i u uzajamnom su dejstvu
sa sredinom na način

koji je zaista značajan
i koji možete videti u sredini.

Bila sam sa antropologom na tom putovanju

i rekao mi je, dok smo plovili rekom:

„Nema demografskih praznina u Amazonu.“

Ta izjava mi se zaista urezala,

jer to znači da je ceo Amazon takav.

Svuda ima ljudi.

Mnoge druge tropske šume su iste,

i to ne samo tropske šume.

Ljudi su uticali na ekosisteme u prošlosti

i nastavljaju da utiču na njih
u sadašnjosti,

čak i na mestima gde ih je teže primetiti.

Dakle, ako sve definicije prirode
koje bismo hteli da upotrebimo

koje podrazumevaju
netaknutost od strane čoveka

ili nepostojanja ljudi u njoj,

ako nam sve one zapravo daju kao rezultat
da uopšte nemamo prirodu,

onda su to možda pogrešne definicije.

Možda bi trebalo da je definišemo
prisustvom mnoštva vrsta,

prisustvom života u usponu.

Ako ćemo tako,

šta dobijamo?

Pa, neku vrstu čuda.

Odjednom, priroda je svuda oko nas.

Odjednom vidimo gusenicu monarha

kako gricka biljku

i shvatimo da je tu,

na praznom placu u Čatanugi.

Pogledajte to prazno zemljište.

Mislim, tamo verovatno postoji

minimum desetak vrsta biljaka
koje tu rastu,

podržavajući živote
najrazličitijih insekata,

a to je potpuno nekontrolisano mesto,
sasvim divlji prostor.

To je vrsta divlje prirode
koja nam je pred nosem,

a koju čak i ne primećujemo.

Tu postoji i zanimljiv mali paradoks.

Ova priroda,

ovaj nekakav divlji, zapušteni deo

našeg gradskog, prigradskog,
izvangradskog poljoprivrednog iskustva

koje se neopaženo odvija,

moguće da je još više divlja
od nacionalnog parka,

jer se nacionalnim parkovima
vrlo pažljivo upravlja

u 21. veku.

Kratersko jezero u južnom Oregonu,
meni najbliži nacionalni park,

prelepi je primer predela
koji izgleda kao da izlazi iz prošlosti.

Međutim, brižljivo ga kontrolišu.

Jedan od problema koje trenutno imaju
je izumiranje belokorog bora.

Belokori bor je prelep, harizmatičan -

rekla bih da je to
harizmatična, velika biljka

koja raste na velikoj nadmorskoj visini,

a sada ima sve te probleme sa oboljenjima.

Pojavila se gljivica koja izaziva rđu,

bube koje izjedaju koru.

Da bi se izborila sa time,
služba za održavanje parka je zasadila

u parku sadnice belokorih borova
otporne na rđu,

čak i u oblastima
kojima inače upravljaju kao divljinom.

Takođe, na ključnim mestima postavljaju
sredstva za zaštitu od insekata,

što sam videla poslednji put
kada sam tamo pešačila.

Ovako nešto je zapravo učestalije
nego što biste pretpostavili.

Nacionalni parkovi
se intenzivno kontrolišu.

Održava se određeni broj
i struktura divljih životinja.

Suzbijaju se požari.

Započinju se požari.

Uklanjaju se vrste koje nisu domaće.

Iznova se dovode domaće vrste.

Zapravo, pogledala sam,

nacionalni park Banf
radi sve te stvari koje sam navela:

suzbijanje i podsticanje požara,

stavljanje radio-ogrlica na vukove,
ponovno dovođenje bizona.

Potrebno je mnogo truda
da bi ta mesta izgledala netaknuto.

(Smeh)

(Aplauz)

Što je još veća ironija,
ta mesta koja najviše volimo

su mesta koja ponekad previše volimo.

Mnogo nas voli da ide tamo,

a kako njima rukovodimo
tako da budu stabilna

nasuprot planeti koja se menja,

često vremenom postaju krhkija.

To znači da su to apsolutno najgora mesta

na koja možete odvesti decu na odmor,

jer tamo ne možete ništa da radite.

Ne možete da se penjete na drveće.
Ne možete da pecate.

Ne možete tamo usred nedođije
da zapalite logorsku vatru.

Ne možete da ponesete šišarke kući.

Ima toliko pravila i ograničenja da je,

iz dečje perspektive,

to najgora moguća priroda,

jer deca ne žele da pešače

kroz prelepi predeo pet sati

i zatim da gledaju lep vidik.

To je možda ono što mi želimo kao odrasli,

ali deca žele da samo čučnu na nekom mestu

i petljaju sa njim, samo da rade na njemu,

podignu nešto, naprave kuću,
izgrade tvrđavu, rade tako nešto.

Pored toga, ova rajska mesta

često su udaljena od mesta gde žive ljudi,
a i skupo je doći do njih.

Teško je posetiti ih.

To znači da su dostupna samo eliti,

a to je pravi problem.

Organizacija za očuvanje prirode
sprovela je anketu sa mladim ljudima

i pitali su ih koliko često
provode vreme napolju.

Samo dvoje od petoro
je provodilo vreme napolju

makar jednom nedeljno.

Preostalih troje od petoro
je samo ostajalo unutra.

Kada su ih pitali zašto,
koje su prepreke izlaženju napolje,

61 procenat je odgovorio:

„Ne postoje prirodne oblasti
u blizini moje kuće.“

To je suludo. To je očigledno netačno.

Mislim, 71 posto ljudi u SAD-u

živi na oko 10 minuta pešačenja
do gradskog parka.

Sigurna sam da je slično
i u drugim zemljama.

Tu se čak ne ubraja
vaša bašta u dvorištu,

urbani potok, prazno zemljište.

Svi žive u blizini prirode.

Svako dete živi blizu prirode.

Samo smo nekako zaboravili
kako da je vidimo.

Proveli smo previše vremena
gledajući dokumentarce Dejvida Atenboroa

gde je priroda stvarno seksi -

(Smeh)

i zaboravili smo kako da vidimo prirodu
koja nam je bukvalno pred vratima,

prirodu drveta na ulici.

Evo primera: Filadelfija.

Tu se nalazi zanimljiva
uzdignuta železnička pruga

koju možete videti sa zemlje,
a koja je napuštena.

Ovo može zvučati kao početak
priče o Haj Lajnu na Menhetnu,

a prilično su slični,
osim što ovo još nisu razvili u park,

mada rade na tome.

Za sada, to je još neka vrsta
tajne divljine

u srcu Filadelfije,

a ako znate gde se nalazi rupa
u žičanoj ogradi,

možete se popeti do vrha

i možete naći ovu potpuno divlju livadu

koja lebdi nad gradom Filadelfijom.

Svaka od ovih biljaka izrasla je iz semena

koje se samo tu zasadilo.

Ovo je potpuno autonomna,
samovoljna priroda,

i baš je usred grada.

Slali su ljude gore da sprovode
neke vrste bioloških istraživanja

i tamo ima preko 50 vrsta biljaka.

Tamo nisu samo biljke.

To je ekosistem,
ekosistem koji funkcioniše.

Stvara zemljište. Izoluje ugljen-dioksid.

Tu se odvija oprašivanje.

Mislim, to je stvarno ekosistem.

Naučnici su počeli da nazivaju
ovakve ekosisteme „neobični ekosistemi“

jer u njima često dominiraju
vrste koje nisu domaće,

a i zato što su veoma čudni.

Jednostavno ne liče
ni na šta što su ranije videli.

Toliko dugo smo odbacivali
sve te nove ekosisteme kao beskorisne.

Govorimo o iznova izraslim
poljoprivrednim poljima,

plantažama drveća
koje se ne kontrolišu svakodnevno,

uopšte o sekundarnim šumama,
o čitavoj Istočnoj obali,

gde je, nakon što se poljoprivreda
preselila zapadno, izbila šuma.

Naravno, to su i manje-više čitavi Havaji,

gde su neobični ekosistemi norma,

gde egzotične vrste sasvim dominiraju.

Ova šuma ovde ima kvinslendske javore,

ima oštre paprati iz Jugoistočne Azije.

Možete da napravite
i sopstvene neobične ekosisteme.

Zaista je jednostavno.

Samo prestanete da kosite travu.

(Smeh)

Ilka Hanski je bio ekolog u Finskoj
i sam je sproveo taj eksperiment.

Samo je prestao da kosi svoj travnjak

i nakon nekoliko godina
je doveo nekoliko studenata

koji su sproveli neku vrstu
biološkog istraživanja u njegovom dvorištu

i pronašli su 375 vrsta biljaka,

uključujući dve ugrožene vrste.

Dakle, kada se nađete tamo gore
na tom budućem Haj Lajnu Filadelfije,

okruženi tom divljinom,

okruženi tom raznolikošću,
tim obiljem, tom živahnošću,

možete pogledati sa strane

i videti igralište za lokalnu školu,

a ovako to izgleda.

Ova deca imaju...

Znate, pod mojom definicijom,

postoji dobar deo planete
koji se računa kao priroda,

ali ovo bi bilo jedno od nekoliko mesta
koje se ne ubraja u prirodu.

Tu nema ničeg osim ljudi,
nema drugih biljaka niti životinja.

Ono što sam zaista želela

je da prebacim merdevine sa strane

i dovedem svu tu decu
da se popnu sa mnom na tu livadu.

Na neki način, smatram da je ovo
izbor sa kojim se suočavamo.

Ako odbacimo tu novu prirodu
kao neprihvatljivu, bezvrednu ili lošu,

mogli bismo i da je prekrijemo asfaltom.

U svetu u kome se sve menja,

treba da vrlo pažljivo definišemo prirodu.

Da je ne bismo krali od svoje dece,

moramo da uradimo dve stvari.

Prvo, ne možemo definisati prirodu
kao ono što je netaknuto.

To svakako nikad nije imalo smisla.

Priroda nije netaknuta hiljadama godina.

To isključuje većinu prirode
koju većina ljudi može posetiti

i sa kojom se mogu povezati,

uključujući samo prirodu
koju deca ne mogu da diraju.

To me dovodi do druge stvari
koju moramo da uradimo,

a to je da dozvolimo deci
da dodirnu prirodu,

jer ono što nije dodirnuto,
to nije ni voljeno.

(Aplauz)

Na ovoj planeti se suočavamo
sa vrlo tmurnim izazovima životne sredine.

Klimatske promene su među njima.

Tu su i druge promene -

gubitak staništa mi je omiljena stvar
oko koje paničim usred noći.

Da bismo ih rešili,

potrebni su nam ljudi -
pametni, posvećeni ljudi -

kojima je stalo do prirode.

Jedini način na koji ćemo podići
generaciju ljudi

kojima je stalo do prirode

je tako što ćemo im dopustiti
da dotaknu prirodu.

Imam ekološku teoriju tvrđave,

konzervacionu teoriju tvrđave.

Svaki ekolog kojeg znam,
svaki konzervacioni biolog kojeg znam,

svi stručnjaci za konzervaciju
koje poznajem

gradili su tvrđave kada su bili deca.

Ako imamo generaciju
koja ne zna kako da napravi tvrđavu,

imaćemo generaciju koja ne zna
kako da brine o prirodi.

Ne želim da budem osoba
koja će reći ovom detetu,

koje je na specijalnom programu

odvođenja dece
iz siromašnih krajeva Filadelfije

u gradske parkove,

ne želim da budem ta koja će mu reći
da je cvet koji drži

strani invazivni korov
koji treba da baci kao đubre.

Mislim da bih radije naučila
od ovog dečaka da,

bez obzira na to odakle biljka potiče,

ona je lepa i zaslužuje
da se dodirne i ceni.

Hvala.

(Aplauz)