Postoji bolji način da se umre, i arhitektura može da pomogne

U ovom kratkom, provokativnom govoru, arhitekta Alison Kiling posmatra zgrade gde se događa smrt i umiranje - groblja, bolnice, domove. Način na koji umiremo se menja, a način na koji gradimo za umiranje... možda bi i to trebalo da se menja. Ovo je iznenađujuće fascinantan osvrt na skrivene aspekte naši gradova i života.

Želela bih da vam ispričam priču
o smrti i arhitekturi.

Pre sto godina, umirali smo
od zaraznih bolesti, poput upale pluća,

koje su veoma brzo postajale fatalne,
ukoliko bismo ih dobili.

Umirali smo kod kuće, u svojim krevetima,
dok je na nas pazila porodica,

mada to je bila ustaljena praksa,

pošto dosta ljudi nije imalo
pristup medicinskoj nezi.

Onda se dosta toga promenilo u 20. veku.

Razvili smo nove lekove, poput penicilina

kako bismo lečili te zarazne bolesti.

Izmišljene su nove medicinske tehnologije,
poput rendgenskih zraka.

A pošto su bile tako velike i skupe,

za njih su nam bile potrebne
velike, centralizovane zgrade

koje su postale moderne bolnice.

Nakon Drugog svetskog rata,

mnoge zemlje su uspostavile
jedinstvene sisteme zdravstvene nege

tako da bi negu mogao da dobije
svako kome je potrebna.

Kao posledica toga, životni vek
je porastao sa oko 45 na početku veka

do skoro duplo više danas.

20. vek je bio vreme ogromnog optimizma
u vezi sa tim šta nauka ima da ponudi,

ali potpunim usredsređivanjem na život,
zaboravili smo smrt,

iako se naš pristup smrti
promenio drastično.

Ja sam arhitekta

i proteklih godinu i po
posmatrala sam ove promene

i šta one znače za arhitekturu
vezanu za smrt i umiranje.

Sada umiremo od raka i bolesti srca

i to znači da će mnogi od nas proći
kroz dug period hronične bolesti

pred kraj naših života.

Tokom tog perioda,

verovatno ćemo provesti dosta vremena
u bolnicama i domovima za negu.

Svi smo bili u modernoj bolnici.

Znate ta fluorescentna svetla
i beskrajne hodnike

i redove neudobnih stolica.

Arhitektura bolnica zaslužila je
svoju lošu reputaciju.

Ali iznenađujuće je to
da nije bilo oduvek ovako.

Ovo je "L'Ospedale degli Innocenti",
koju je 1419. sagradio Bruneleski,

koji je bio jedan od najpoznatijih
i najuticajnijih arhitekata svog vremena.

Kada pogledam ovu zgradu
i razmislim o bolnicama danas,

zapanjuje me ambicija ove zgrade.

To je prosto sjajna zgrada.

U sredini ima dvorišta

tako da sve sobe imaju
dnevnu svetlost i svež vazduh,

a sobe su prostrane i imaju visoke plafone

tako da je prosto udobnije
boraviti u njima.

Takođe je prelepa.

Nekako smo zaboravili da to i može
da bude slučaj sa bolnicom.

Ako želimo bolje zgrade u kojima se umire,
onda moramo da pričamo o tome,

ali pošto nam je tema smrti neprijatna,

ne pričamo o tome

i ne preispitujemo to kako mi
kao društvo pristupamo smrti.

Ipak, jedna od stvari koja me je najviše
iznenadila u mom istraživanju

je koliko su stavovi promenljivi.

Ovo je prvi krematorijum
u Ujedinjenom Kraljevstvu,

koji je sagrađen u Voukingu 1870-tih.

Kada je sagrađen, u lokalnom selu
odvijali su se protesti.

Kremiranje nije bilo
društveno prihvatljivo

i 99,8% ljudi je sahranjivano.

Ipak, samo sto godina kasnije,
tri četvrtine nas se kremira.

Ljudi su zapravo
prilično otvoreni za promene,

ukoliko imaju prilike da o njima pričaju.

Želela sam da započnem ovaj razgovor

o smrti i arhitekturi kada sam uradila
svoju prvu izložbu na tu temu

u Veneciji u junu, koja se zvala
"Smrt u Veneciji".

Smišljena je da bude veoma razigrana

kako bi ljudi bukvalno učestvovali u njoj.

Ovo je jedna od naših izložbi
koja je interaktivna mapa Londona

gde se vidi koliko je zapravo
nekretnina u gradu

namenjeno smrti i umiranju,

i kako prolazite rukom preko mape,

otkriva se ime te nekretnine,
zgrade ili groblja.

Naša druga izložba
predstavljala je niz razglednica

koje su ljudi mogli da uzmu.

Prikazivale su domove ljudi i bolnice

i groblja i mrtvačnice

i pričaju priču o različitim mestima

kroz koja prolazimo sa obe strane smrti.

Hteli smo da pokažemo da je to gde umiremo

ključni deo toga kako umiremo.

Najčudnije je bilo to kako su posetioci
reagovali na izložbu,

naročito na audio-vizuelna dela.

Ljudi su plesali i trčali i skakali okolo

u pokušaju da aktiviraju izložbu
na različite načine

i u nekom trenutku bi zastali

i setili se da su na izložbi o smrti,

i da možda ne bi trebalo
tako da se ponašaju.

Ali ja bih se zapravo pitala
da li postoji samo jedan način

na koji treba da se ponašate kod smrti,

a ako ne postoji, pitala bih vas
da razmislite o tome šta je dobra smrt

i kako mislite da treba da izgleda
arhitektura koja podržava dobru smrt

i zar ne bi bila malo manje nalik na ovo,
a malo više nalik na ovo?

Hvala vam.

(Aplauz)