Mračne tajne države pod nadzorom

Pođite u obilazak dubokog, mračnog sveta istočnonemačke bezbednosne agencije, poznate kao Štazi. Naročito su bili moćni u špijuniranju sopstvenih građana. Do pada Berlinskog zida, 1989. godine, Štazi je usavršila sistem nadzora i psihološkog pritiska, kojim je kontrolisala državu decenijama. Hubertus Knabe izučava Štazi - takođe su ga i špijunirali. Deli sa nama zapanjujuće detalje o padu države pod nadzorom i otkriva nam koliko je lako bilo okrenuti komšiju protiv komšije.

Ove godine, Nemačka slavi

25. godišnjicu mirne revolucije

u Istočnoj Nemačkoj.

Godine 1989, komunistički režim je oboren,

pao je Berlinski zid i godinu dana kasnije

Nemačka Demokratska Republika, NDR,

na istoku, ujedinjena je

sa Saveznom Republikom Nemačkom
na zapadu

kako bi bila osnovana današnja Nemačka.

Između ostalog, Nemačka je nasledila

arhivu istočnonemačke tajne policije,

poznate kao Štazi.

Samo dve godine nakon raspuštanja,

njena dokumenta
su postala dostupna javnosti

i istoričari, poput mene, počeli su

da izučavaju ova dokumenta,

kako bi naučili više o tome
kako je državni nadzor NDR-a

funkcionisao.

Možda ste gledali film

"Životi drugih".

Zbog ovog filma Štazi
je postala poznata u celom svetu

i, kako živimo u dobu u kome se reči,

poput "nadzora" ili "prisluškivanja"

nalaze na naslovnim stranama novina,

želeo bih da govorim o tome kako je Štazi

uistinu funkcionisala.

Prvo, hajde da se na kratko osvrnemo

na istoriju Štazija,

jer je ona izuzetno važna za razumevanje

samog pojma.

Njeno poreklo je u Rusiji.

Godine 1917, ruski komunisti su osnovali

Vanrednu komisiju za borbu protiv

kontrarevolucije i sabotaže,

skraćeno Če-Ka.

Njen vođa je bio Feliks Džeržinski.

Če-Ka je bila instrument komunista

pomoću koga su učvrstili svoj režim,
terorišući narod

i ubijajući neprijatelje.

Kasnije se razvila u dobro poznatu KGB.

Če-Ka je bila uzor Štazijevim oficirima.

Zvali su sebe Čekistima,

a čak im je i grb bio veoma sličan,

kao što možete da vidite ovde.

Zapravo, Ruska tajna policija

je bila tvorac i instruktor Štazija.

Kada je Crvena armija
okupirala Istočnu Nemačku 1945,

odmah su počeli da se šire tu

i ubrzo su počeli
da podučavaju nemačke komuniste

kako da osnuju sopstvenu tajnu policiju.

Usput, u ovoj sali, u kojoj smo sad,

osnovana je vladajuća partija NDR-a 1946.

Pet godina kasnije, osnovana je Štazi

i, korak po korak,
prljavi posao ugnjetavanja

prepušten je njima.

Na primer, centralni zatvor

za političke zatvorenike,

koji su osnovali Rusi,

preuzela je Štazi

i koristila ga je do pada komunizma.

Vidite ga ovde.

Na početku je svaki važan korak

nadgledan od strane Rusa.

Ali Nemci su poznati
po svojoj efikasnosti,

pa je Štazi rasla veoma brzo

i već je 1953. imala više zaposlenih

nego što je imala Gestapo,

tajna policija nacističke Nemačke.

Svake decenije broj se udvostručavao.

Godine 1989, više od 90,000 zaposlenih

je radilo za Štazi.

Ovo je značilo da je jedan zaposleni

bio odgovoran za 180 stanovnika,

što je zaista bilo jedinstveno u svetu.

Na vrhu ovog ogromnog aparata,

bio je jedan čovek, Erih Melke.

Vladao je
Ministarstvom za državnu bezbednost

više od 30 godina.

Bio je bezobziran funkcioner -

u prošlosti je ubio dva policajca,

nedaleko odavde -

on je zapravo bio oličenje Štazija.

Ali šta je bilo tako izuzetno
kad je Štazi u pitanju?

Iznad svega, bila je to njena ogromna moć,

jer je ujedinjavala različite funkcije

unutar jedne organizacije.

Pod jedan, Štazi

je bila obaveštajna služba.

Koristila je sve moguće instrumente

da bi tajno stigla do informacija,

poput doušnika, prisluškivanja telefona,

kao što možete da vidite
na ovoj fotografiji.

I nije bila aktivna
samo u Istočnoj Nemačkoj,

već po celom svetu.

Pod dva, Štazi je bila tajna policija.

Mogli su da zaustavljaju ljude na ulici

i da ih zatvaraju u sopstvene zatvore.

I pod tri, Štazi je radila

poput neke vrste javnog tužioca.

Imala je ovlašćenje
da otvori preliminarnu istragu

i da zvanično saslušava ljude.

I na kraju, ali ne najmanje važno,

Štazi je imala sopstvene oružane snage.

Više od 11,000 vojnika je služilo

u njenom, takozvanom, oružanom puku.

Osnovana je sa ciljem
da guši proteste i pobune.

Zahvaljujući ovakvoj koncentraciji moći,

Štazi je nazivana državom u državi.

Ali pogledajmo što detaljnije

oruđa Štazija.

Molim vas da imate na umu da tada

internet i pametni telefoni
nisu još bili izumljeni.

Naravno, Štazi je koristila sve moguće

tehničke instrumente da nadgleda ljude.

Telefoni su prisluškivani,

uključujući i telefon
kancelara Zapadne Nemačke,

a često su i stanovi prisluškivani.

Svakoga dana 90,000 pisama su otvarale

ove mašine.

Štazi je takođe pratila
desetine hiljada ljudi,

koristeći specijalno obučene agente
i tajne kamere,

kako bi zabeležili
svaki korak koji neko napravi.

Na ovoj slici vidite mene,

kao mladića, baš ispred ove zgrade

u kojoj smo sad,
fotografisao me je agent Štazija.

Štazi je čak sakupljala ljudske mirise.

Skladištili su uzorke
u zatvorenim teglama,

koje su otkrivene nakon mirne revolucije.

Za sve ove zadatke, bili su zaduženi

visoko specijalizovani odseci.

Odsek za prisluškivanje telefona

bio je potpuno odvojen

od odseka koji je proveravao pisma,

s dobrim razlogom,

jer ukoliko bi agent napustio Štazi,

njegovo znanje je bilo veoma malo.

Nasuprot Snoudenu, na primer.

Ali vertikalna specijalizacija
je takođe bila važna

za sprečavanje bilo kog oblika empatije

s posmatranim objektom.

Agent koji me je pratio

nije znao ko sam ja

ili zašto sam praćen.

Krijumčario sam zabranjene knjige

iz Zapadne u Istočnu Nemačku.

Ali ono što je bilo
najkarakterističnije za Štazi,

bila je upotreba ljudskih obaveštajaca,

ljudi koji su tajno izveštavali Štaziju.

Za ministra Državne bezbednosti,

ovi, takozvani nezvanični službenici,

su bili najvažnije oruđe.

Od 1975. pa na dalje, skoro 200,000 ljudi

je bilo u stalnoj saradnji sa Štazijem,

više od jednog procenta populacije.

I, na neki način, ministar je bio u pravu

jer tehnički instrumenti

mogu jedino da registruju šta ljudi rade,

ali agenti i špijuni
mogu takođe da zabeleže

šta ljudi planiraju da urade

i o čemu razmišljaju.

Iz tog razloga je Štazi
regrutovala toliko obaveštajaca.

Sistem njihovog pronalaženja

i edukacije, kako je to nazivano,

bio je veoma prefinjen.

Štazi je imala sopstveni univerzitet,

nedaleko odavde,

gde su ispitivali metode

i podučavali tome oficire.

Ovaj vodič je pružao detaljan opis

svakog koraka
koji ste morali da napravite,

ako ste želeli da ubedite ljudska bića

da izdaju svoju sabraću.

Ponekad čujemo da su doušnici primoravani

da to postanu,

ali to uglavnom nije istina

jer je usiljeni doušnik, loš doušnik.

Samo onaj ko želi
da vam pruži željenu informaciju

je efikasan uzbunjivač.

Glavni razlozi zbog kojih su ljudi
sarađivali sa Štazijem

su bili politička ubeđenja
i materijalna korist.

Oficiri su takođe pokušavali
da izgrade lične veze

između sebe i doušnika,

i da budem iskren,
Štazijev primer nam pokazuje

da nije tako teško pridobiti nekoga

kako bi izdao druge.

Čak su i neki od vrhunskih disidenata
iz Istočne Nemačke

sarađivali sa Štazijem,

kao na primer Ibrahim Beme.

Godine 1989, bio je vođa mirne revolucije

i umalo nije postao prvi
slobodno izabrani premijer NDR-a,

dok nije otkriveno da je bio doušnik.

Mreža špijuna je bila zaista široka.

U skoro svakoj instituciji,

čak i u crkvama ili u Zapadnoj Nemačkoj

bilo ih je mnogo.

Sećam se kako sam rekao
vodećem oficiru Štazija:

"Da ste mi poslali doušnika,

sigurno bih ga prepoznao."

On je odgovorio:

"Nismo poslali nikoga.

Uzeli smo ljude koji su bili oko vas."

Zapravo su moja dva najbolja prijatelja

izveštavala o meni Štaziju.

Nisu samo u mom slučaju
doušnici bili bliski ljudi.

Na primer, Veru Lengsfeld,
još jednog vodećeg disidenta,

špijunirao je njen muž.

Poznatog pisca je izdao rođeni brat.

Ovo me podseća na roman
"1984" od Džordža Orvela,

u kome se čini da je jedina
osoba od poverenja

doušnik.

Ali zašto je Štazi
sakupljala sve ove informacije

u svojim arhivima?

Glavni cilj je bio kontrolisanje društva.

U skoro svim govorima, ministar Štazija

je naređivao da se otkrije ko je ko,

što je značilo ko o čemu razmišlja.

On nije želeo da čeka da neko

pokuša da deluje protiv režima.

Želeo je unapred da zna

o čemu su ljudi razmišljali
i šta su planirali.

Ljudi u Istočnoj Nemačkoj su naravno znali

da su okruženi doušnicima,

u totalitarnom režimu
koji stvara nepoverenje

i stanje široko rasprostranjenog straha,

najznačajnija oruđa za ugnjetavanje ljudi

u bilo kojoj diktaturi.

Zbog toga je
retko koji Istočni Nemac pokušao

da se usprotivi komunističkom režimu.

Ukoliko jeste,
Štazi je često koristila metod

koji je bio uistinu dijaboličan.

Nazivan je cerzecungom

i opisan je u drugom vodiču.

Reč je teško prevesti jer izvorno zanči

"biodegradacija".

Ali to je zapravo prilično precizan opis.

Cilj je bio da se tajno uništi

samopouzdanje ljudi,

na primer, narušavanjem njihovog ugleda,

udešavanjem grešaka na njihovom poslu

i uništavanjem njihovih privatnih odnosa.

Imajući u vidu sve ovo, Istočna Nemačka
je bila moderna diktatura.

Štazi nije pokušavala
da uhapsi svakog disidenta.

Više su voleli da ih parališu,

a mogli su da to rade

jer su imali pristup
tolikim ličnim informacijama

i tolikim institucijama.

Pritvaranje ljudi je korišteno samo

kao poslednje pribežište.

Za te svrhe,
Štazi je posedovala 17 pritvora,

po jedan u svakom okrugu.

Ovde je Štazi, takođe, razvila

prilično moderne metode pritvaranja.

Po pravilu, oficir za saslušanja

nije mučio zatvorenika.

Umesto toga,
koristio je prefinjeni sistem

psihološkog pritiska

za koji je stroga izolacija
bila najbitnija.

Skoro da se nijedan zatvorenik nije opirao

svedočenju.

Ukoliko vam se pruži prilika,

posetite bivši Štazijev zatvor u Berlinu

i prisustvujte turi čiji je vodič
bivši politički zatvorenik

koji će vam objasniti
kako je ovo funkcionisalo.

Moramo odgovoriti na još jedno pitanje:

ako je Štazi bila
tako dobro organizovana,

zašto je došlo
do sloma komunističkog režima?

Pre svega, 1989. godine
rukovodstvo Istočne Nemačke

nije bilo sigurno šta da radi protiv

rastućeg nezadovoljstva naroda.

A naročito su bili zbunjeni

jer je u matičnoj zemlji socijalizma,

Sovjetskom Savezu,

zavladala liberalnija politika.

Uz sve to, režim je zavisio

od zajmova sa Zapada.

Stoga, nijedna naredba nije data Štaziju

da razbije pobunu.

Zatim, u komunističkoj ideologiji

nema mesta za kritiku.

Umesto toga, vođe su se držale ubeđenja

da je socijalizam savršen sistem

i da Štazi mora to verovanje
i da potkrepi, naravno.

Posledica toga bila je

da, uprkos svim informacijama,

režim nije mogao
da analizira istinske probleme

i samim tim nije mogao da ih reši.

Konačno, Štazi je uništena

zahvaljujući strukturama

koje je bila zadužena da štiti.

Štazijev kraj

je bio nešto tragično

jer su ovi oficiri

bili zauzeti tokom mirne revolucije

samo jednom stvari:

uništavanjem dokumenata

koje su stvarali decenijama.

Srećom,

zaustavili su ih
aktivisti za ljudska prava.

Zato danas možemo da koristimo dokumenta

kako bismo bolje razumeli

kako država pod nadzorom funkcioniše.

Hvala.

(Aplauz)

Bruno Đusani: Hvala. Mnogo vam hvala.

Pa, Hubertuse,
želim da ti postavim par pitanja

jer držim u rukama prošlonedeljni "Špigl".

"Mein Nachbar NSA." Moj komšija NSA.

A ti si nam upravo govorio
o mojim komšijama,

špijunima i doušnicima iz Istočne Nemačke.

Dakle, postoji direktna veza
između ove dve priče,

ili ne postoji?

Kako reaguješ kao istoričar,
kad vidiš ovo?

Hunertus Knabe: Mislim da bi trebalo

pomenuti nekoliko aspekata.

Kao prvo, mislim da postoji razlika

u tome zašto sakupljate ove podatke.

Da li to radite da zaštitite svoj narod

od terorističkih napada

ili to radite
radi ugnjetavanja svog naroda?

U tome je osnovna razlika.

Ali, s druge strane,

i u demokratiji ovi instrumenti
mogu da se zloupotrebe

i to je nešto čega uistinu moramo

da budemo svesni da bi to zaustavili

i da, takođe, obaveštajne službe

moraju da poštuju postojeće zakone.

Treća stvar, verovatno,

mi zaista možemo da budemo srećni
jer živimo u demokratiji,

jer budite sigurni da Rusija i Kina

rade isto to,

ali niko ne govori o tome

jer niko ne sme to da radi.

(Aplauz)

BĐ: Kada je priča prvi put objavljena,

prošlog jula prošle godine,

podneli ste krivičnu prijavu

Nemačkom sudu. Zašto?

HK: Da, uradio sam to zbog druge stvari
koju sam pomenuo,

ja verujem da, naročito u demokratiji

pravila postoje za svakoga.

Napravljena su za svakoga,
zato je nedopustivo

da bilo koja institucija
ne poštuje pravila.

U nemačkom krivičnom zakonu stoji

da nije dozvoljeno prisluškivanje nekoga

bez sudske dozvole.

Srećom, tako je napisano
u nemačkom krivičnom zakonu,

te stoga ukoliko se ne poštuje,
onda mislim

da je istraga neophodna

i trebalo je mnogo vremena

da nemački javni tužilac otvori istragu,

a otvorio je samo u slučaju Angele Merkel,

ne i u slučaju ostalih ljudi
koji žive u Nemačkoj.

BĐ: To me iznenađuje zbog -

(Aplauz) -

zbog priče koju si ispričao.

Gledano spolja, ja ne živim u Nemačkoj,

očekivao sam da će Nemci reagovati

mnogo snažnije, istog momenta.

Umesto toga, reakcija je došla tek

kada je otkriveno
da je kancelarka Merkel prisluškivana.

Zašto je to tako?

HK: Ja to shvatam kao dobar znak,

zato što se ljudi
osećaju sigurno u ovoj demokratiji,

nije ih strah da će da budu uhapšeni

i kada napustite ovu salu,
nakon konferencije

niko ne mora da strahuje da tajna policija

stoji napolju i čeka da vas uhapsi.

Dakle, to je dobar znak, mislim.

Ljude nije zaista strah,
kao što bi moglo da bude.

Ali, naravno, mislim da institucije

imaju odgovornost
da zaustave ilegalne aktivnosti

u Nemačkoj, ili bilo gde drugo.

BĐ: Jedno lično pitanje,
i biće i poslednje.

Bila je debata u Nemačkoj

o odobravanju azila Eduardu Snoudenu.

Da li ste za ili protiv ovoga?

HK: Uh, to je teško pitanje,

ali ako mene pitate

i, ako bih iskreno odgovorio,

dao bih mu azil

jer mislim da je zaista hrabro
ono što je uradio

i uništio je čitav svoj život,

svoju porodicu i sve.

Zato mislim da moramo
da učinimo nešto za te ljude,

a naročito ako pogledate nemačku istoriju,

gde je toliko ljudi moralo da pobegne

i da traži azil u drugim državama,

a nisu ga dobili,

zato bi bio dobar znak,
ako bismo njemu dali azil.

(Aplauz)

BĐ: Hubertuse, mnogo vam hvala.