Terorizam je propali brend

U ovom snažnom govoru, advokat Džejson Mekkju poziva na nov način napada na terorizam, kako bi se oslabio njegov kredibilitet kod onih koji ga "kupuju" - regruta. On priča stvarne priče o slučajevima kad je sa drugim aktivistima koristio ovaj pristup da bi pokrenuo ljude i napravio promenu.

Mi definitivno razgovaramo
sa teroristima, to nije sporno.

U ratu smo sa novom vrstom terorizma.

To je verzija dobrog, starog,
tradicionalnog oblika terorizma,

ali upakovana za 21. vek.

Jedna od bitnijih stvari
u borbi protiv terorizma

je, kako ga mi uopšte doživljavamo?

Upravo percepcija utiče
na vaš odgovor na terorizam.

Ako imate tradicionalno
shvatanje terorizma,

on bi se poistovećivao
sa kriminalitetom, sa ratom.

Dakle, kako ćete da odgovorite
na njega?

Prirodno bi bilo
da uzvratite istom merom.

Da se borite protiv njega.
Ako imate savremeniji pristup,

i vaše shvatanje terorizma
je skoro uzrok-posledica,

onda iz toga sledi da su mere
koje proizlaze iz toga

mnogo više asimetrične.

Živimo u modernom, globalnom svetu.

Teroristi su se adaptirali na njega.

To je nešto što i mi moramo da uradimo,
a to znači da ljudi

koji rade
na protivterorističkim aktivnostima

moraju bukvalno početi da koriste

savremene metode.

S moje strane, želeo sam
da pogledam

terorizam kao da je globalni brend,

recimo, Koka Kola.

Oba su prilično loša po vaše zdravlje.
(Smeh)

Ako ga posmatrate
kao brend na takav način,

ono što ćete shvatiti je,
da je to faličan proizvod.

Kao što smo rekli, prilično je loš
po vaše zdravlje,

loš je po one na koje utiče,

a nije dobar po vas ni ako ste
bombaš samoubica.

Ne radi ono što obećava
na pakovanju.

Nećete zaista dobiti 72 device u raju.

To se neće desiti, ne verujem.

I nećete stvarno, u '80.
da uništite kapitalizam

podržavajući neku od ovih grupa.
To je gomila besmislica.

Ono što ćete shvatiti,
je da ima Ahilovu petu.

Taj brend ima Ahilovu petu.

Pomenuli smo zdravlje,

ali mu trebaju potrošači
da poveruju u njega.

Potrošači koji su mu potrebni
su terorističke grupe.

Oni su ljudi koji veruju u brend,
podržavaju ga,

snabdevaju ga i to su ljudi

kojima moramo da se približimo.

Moramo da napadnemo brend ispred njih.

Postoje 2 suštinska načina da to izvedemo,
ako nastavimo sa temom brenda.

Prvi je da smanjimo njihovo tržište.
To znači

da je naš brend protiv njihovog.
Moramo da se takmičimo.

Moramo da pokažemo
da smo bolji proizvod.

Ako pokušavam da pokažem
da smo bolji proizvod,

verovatno se neću baviti
stvarima poput zatvora Gvantanamo.

Tamo smo pričali
o suzbijanju osnovne potrebe

za samim proizvodom.
Tamo možete da vidite

siromaštvo, nepravdu, sve te stvari

koje hrane terorizam.

Druga stvar koja treba da se uradi
je da se uzdrma proizvod,

da se napadne sam mit brenda,
kao što smo rekli.

Znate, nema ničeg herojskog
u ubijanju deteta.

Možda treba na to da se fokusiramo
i da prenesemo tu poruku.

Moramo da otkrijemo opasnosti
u proizvodu.

Naša ciljana publika nisu samo
proizvođači terorizma,

kao što sam rekao, teroristi.

Nisu samo trgovci terorizmom,

a to su oni koji ga finansiraju,
koji ga snabdevaju,

već korisnici terorizma.

Moramo da se približimo tim državama.

Tamo gde se regrutuju.
Tamo gde dobijaju moć i snagu.

Odatle njihovi korisnici dolaze.

Mi moramo da pošaljemo
našu poruku tamo.

Osnovne stvari su,
moramo da imamo interakciju

u tim oblastima, sa teroristima,
snabdevačima itd.

Moramo da se angažujemo,
moramo da edukujemo,

i moramo da imamo dijalog.

Sada, ako pratimo ovu ideju
brenda još nekoliko sekundi,

razmislite o sistemu dostavljanja.

Kako ćemo da izvedemo ove napade?

Pa, smanjenje tržišta je mera vlada

i civilnog društva.
Moramo da pokažemo da smo bolji.

Moramo da pokažemo naše vrednosti.

Moramo da praktikujemo
ono što propovedamo.

Ali kada dođe do rušenja brenda,

ako su teroristi Koka Kola,
a mi smo Pepsi,

ja mislim da, sve što kao Pepsi
kažemo o Koka Koli,

niko neće verovati.

Zato moramo da nađemo
drugi mehanizam,

a jedan od najboljih mehanizama
na koje sam naišao

su žrtve terorizma.

Oni su ti koji mogu
zaista da stanu i kažu:

"Ovaj proizvod je sranje.
Uzeo sam ga i bio sam bolestan danima.

I opekao sam se, šta god."
Vi im verujete.

Možete da vidite njihove ožiljke.
Imate poverenja u njih.

Bilo da su žrtve, bilo da su vlade,

nevladine organizacije, pa čak
i kraljica juče, u Severnoj Irskoj,

moramo da sarađujemo
sa tim različitim

slojevima terorizma i zapravo,

moramo da plešemo sa đavolom.

Ovo je moj omiljeni deo govora.

Hteo sam sve da vas dignem u vazduh
i istaknem poentu,

ali - (Smeh)

su mi u TED-u iz bezbednosnih
i zdravstvenih razloga rekli

da moram da odbrojavam, tako da

se osećam kao irski
ili jevrejski terorista,

neka vrsta zdravstvenog
i bezbednosnog teroriste, i ja - (Smeh)

moram da odbrojavam 3, 2, 1 i

malo je uznemiravajuće, zato razmišljajući
šta bi bio moj moto,

bio bi: "Delovi tela, ne srčani udari."

Zato 3, 2, 1.
(Zvuk eksplozije)

Vrlo dobro.
(Smeh)

Gospođa na mestu 15J je
bombaš samoubica među nama.

Svi smo žrtve terorizma.

Nas je 625 u prostoriji.
Nosićemo ožiljke ceo život.

Otac i sin su sedeli
na tom mestu tamo.

Sin je poginuo. Otac je živ.

Otac će verovatno godinama da se jede

što nije seo na to mesto
umesto svog deteta.

Počeće da se opija i najverovatnije

će se ubiti u roku od 3 godine.
To je statistika.

Jedna veoma mlada,
atraktivna dama je bila ovde,

i ona ima nešto za šta mislim
da je najgori oblik

psihološke, fizičke povrede
koju sam ikad video

kod bombaša samoubica:
to je ljudski šrapnel.

To znači da,
kada ona sedne u restoran,

u godima koje će doći,
narednih 10, 15 godina,

ili je na plaži,
s vremena na vreme počeće

da se češe i odatle će ispasti

komadić tog šrapnela.

A to je jako komplikovano
mozgu da shvati.

Tamo je žena koja je izgubila noge

u ovom bombaškom napadu.

Ona će da otkrije
da će dobiti bednu količinu

novca od naše vlade

na osnovu toga što joj se desilo.

Imala je kćerku koja je trebalo
da ide na jedan od najboljih univerziteta.

Ona će da odustane od univerziteta

da bi se brinula o majci.

Svi smo ovde i svi koji gledaju

će biti istraumirani ovim događajem,

ali svi vi koji ste žrtve ćete naučiti

neke teške istine.

A to je da naše društvo saoseća,
ali posle nekog vremena,

počne da ignoriše.
Mi ne činimo dovoljno kao zajednica.

Ne vodimo računa o žrtvama
i ne omogućavamo im,

i ono što ću pokušati da pokažem
je da su zapravo,

žrtve najbolje oružje koje imamo

protiv još više terorizma.

Kakav pristup će imati vlada,
na prekretnici milenijuma?

Pa, svi znamo.

Ono što bi oni uradili je invazija.

Ako je bombaš samoubica iz Velsa,

doviđenja Vels, rekao bih.

Ishitreni i zakoni
u hitnim situacijama -

koji kao što znamo, udaraju
u samu osnovu našeg društva -

su greška.

Kroz Edinburg i Britaniju

ćemo promovisati predrasude
o Velšanima.

Današnji pristup su vlade naučile
kroz svoje greške.

Gledaju na ono od čega sam ja počeo,

na ove asimetričnije pristupe,

modernije poglede, uzrok i posledicu.

Ali greške prošlosti su neizbežne.

To je ljudska priroda.

Strah i pritisak da se nešto učini
biće preveliki.

Grešiće.

Neće biti samo pametni.

Jedan poznati irski terorista

je to jednom divno sročio:

"Stvar sa britanskim vladom je da mora
stalno da ima sreće,

a nama treba da se posreći
samo jednom."

Mi moramo da utičemo.

Da postanemo proaktivniji.

Da izgradimo arsenal
neborbenog oružja

u ovom ratu protiv terorizma.

Ali naravno, to su ideje - ne nešto
u čemu su vlade baš dobre.

Želim da se vratim
neposredno pre eksplozije,

na ideju brenda, govorio sam
o Koka Koli i Pepsiju itd.

U tom ratu brendova mi to vidimo
kao terorizam protiv demokratije.

Oni to vide kao borce
za slobodu i istinu

protiv nepravde, imperijalizma itd.

Moramo to shvatiti
kao smrtonosno bojno polje.

Oni ne žele samo našu krv.

Žele duše naše kulture,
i zato je analogija

sa brendom veoma zanimljiv
način posmatranja.

Pogledajmo Al Kaidu
koja je bila proizvod

negde na nekoj polici,
na nekoj pijaci

za koju mnogi nisu čuli.

11. septembar ju je lansirao,
bio je to veliki marketinški dan,

i bila je upakovana za 21. vek.
Znali su šta rade.

Oni su bukvalno

stvarali brend koji može da se
proširi u svet

gde ima siromaštva, neznanja
i nepravde.

Kao što sam rekao,
moramo da izađemo na to tržište,

ali da koristimo um, pre nego snagu.

Ako to posmatramo kao brend
ili na sličan način,

nećemo razrešiti
ili zaustaviti terorizam.

Želim da ukratko predstavim
primere iz svog posla

gde drugačije pristupamo
ovim stvarima.

Prvi je nazvan "zakonovanje",

u nedostatku bolje reči.

Kad smo prvo razmišljali
o građanskim parnicama protiv terorista,

svi su mislili da smo pomalo ludi
ili drogirani.

To sad ima naziv. Svi to rade.

Postoji bomba, ljudi počnu da tuže.

Ali jedan od ranih slučajeva ovoga
je bila eksplozija u Omagu.

Građanska parnica je doneta 1998.

U Omagu je Prava IRA
aktivirala bombu

u sred mirovnog procesa.

To je značilo da počinitelji
ne mogu da se gone,

iz mnogo razloga, uglavnom zbog
mirovnog procesa

i onoga što se dešavalo,
zbog opšteg dobra.

To je takođe značilo,
ako možete da zamislite,

da su ljudi koji su bacili bombu
na vašu decu

i vaše muževe, šetali supermarketom

u kom vi živite.

Neke od žrtava su rekle da je dosta.

Pokrenuli smo privatnu parnicu,
i hvala bogu, 10 godina kasnije,

dobili smo je.
U toku je mala žalba,

pa moram da budem oprezan,

ali prilično sam siguran.

Zašto je bilo učinkovito?

Ne samo zato što je učinjena pravda

tamo gde je bila velika praznina.

Nego i zato što je snaga Prave IRA
i drugih terorističkih grupa

u činjenici da su gubitnici.

Kada smo žrtve predstavili
kao gubitnike, obrnuli situaciju,

nisu znali šta da rade.

Bili su osramoćeni.
Regrutacija im je opala.

Bombe su prestale zbog ove akcije,
to je činjenica.

Postali smo, žrtve su postale,
što je važnije,

duh koji je pohodio
terorističku organizaciju.

Ima još primera.
Imamo slučaj Almog,

što ima veze sa bankom koja je,

navodno, iz naše perspektive,

nagrađivala bombaše samoubice.

Sprovođenjem akcije,

banka je prestala sa tim i zaista,

moćnici širom sveta,
koji zbog političkih razloga

ranije nisu mogli da se bave
ovim problemom,

jer je bilo mnogo sukobljenih interesa,

zatvorili su te rupe
u bankarskom sistemu.

Postoji još jedan slučaj,
Mekdonald slučaj,

gde su neke od žrtava Semteksa,
napada privremene IRA-e

koje je pomogao Gadafi,
tužile,

i ta akcija je dovela do izuzetnih stvari
za novu Libiju.

Nova Libija je saosećala
sa tim žrtvama

što je započelo
potpuno nov dijalog tamo.

Problem je što nam je potrebno
sve više podrške

za ove ideje i slučajeve.

Inicijative civilnog društva
i mirovnih snaga.

Dobar primer je Somalija.
Tamo je u toku rat protiv pirata.

Ako mislite da taj rat možete voditi
kao rat protiv terorizma

i dobiti ga, varate se.

Mi pokušavamo da pirate
preobratimo u ribolovce.

Oni su, naravno, to i bili,

ali mi smo im ukrali ribu
i bacili gomilu otrovnog otpada

u njihove vode, pa pokušavamo
da stvorimo

sigurnost i zaposlenost, dovodeći
obalsku stražu

zajedno sa ribolovnom industrijom,
i garantujem vam,

dok se to dešava, al Šabab i slični

neće moći siromaštvom i nepravdom
da privlače ljude.

Ove inicijative koštaju
manje od projektila

i sigurno manje od života
jednog vojnika,

ali sto je važnije,
prenosi rat na njihovu teritoriju,

a ne na našu,

a mi tražimo uzroke.

Poslednje o čemu sam želeo da govorim
je dijalog.

Njegove prednosti su očigledne.

Edukuje obe strane, omogućava
bolje razumevanje,

otkriva snage i slabosti,

i da, kao i neki prethodni govornici,

podeljena osetljivost vodi poverenju

i taj proces onda postaje
deo normalizacije.

Ali to nije jednostavan put.
Posle bombe,

žrtvama nije do ovoga.

Postoje praktični problemi.

Politički je rizično za protagoniste

i učesnike u dijalogu.

Jednom prilikom, kad bih istakao
nešto što im se nije dopalo,

stvarno su me gađali kamenjem,

a kada im se nešto
što sam rekao dopalo,

počeli bi da pucaju u vazduh,
što takođe nije bilo sjajno. (Smeh)

Šta god da je u pitanju,
pogađa srce problema,

vi to radite, pričate sa njima.

Želim da završim mišlju da,
ako pratimo razum,

mislim da bismo svi rekli
da želimo

da imamo percepciju o terorizmu

koja nije samo vojna.

Moramo da stvorimo

modernije i asimetrične odgovore
na terorizam.

Ne radi se o tome da budemo
blagi prema terorizmu.

Nego o tome da se borimo
na savremenim bojnim poljima.

Kao što sam rekao,
moramo da podstičemo inovacije.

Vlade su prihvatajuće
i to od njih neće doći.

Privatni sektor ima ulogu.

Ono što odmah možemo da uradimo
je da odemo

i vidimo kako da podržimo
žrtve širom sveta

da započnu inicijative.

Ako bih želeo da vas ostavim
sa nekim velikim pitanjima

koja mogu promeniti shvatanje,
a ko zna kakve

misli i odgovori će proizaći iz toga,

da li je bilo potrebno da vas ja

i moja teroristička grupa raznesemo,
da bismo dokazali poentu?

Moramo sebi postaviti ova pitanja,
koliko god da su neprijatna.

Da li negde u svetu ignorišemo

nepravdu ili humanitarnu borbu?

Šta je ako je, u stvari,
hvatanje u koštac sa siromaštvom

i nepravdom upravo ono što
teroristi žele da radimo?

Šta ako su bombe
poziv da se probudimo?

Šta se dešava ako je
ta bomba eksplodirala

jer nemamo nikakve misli ili procedure

da dozvolimo dijalog koji se bavi
ovim stvarima i interakcijom?

Ono što je nekontroverzno je,

kao što sam rekao, moramo da
prestanemo da budemo reaktivni

a postanemo proaktivni,
i želim da vas ostavim

sa jednom idejom,
a to je

da razmišljate o jednom
provokativnom pitanju,

a odgovor će zahtevati
udruživanje sa đavolom.

O tom pitanju mislili su mnogi
veliki mislioci i pisci:

šta ako je društvu potrebna kriza,
da bi se promenilo?

Šta ako mu je potreban terorizam

da bi se promenilo
i prilagodilo boljem?

To su one bulgakovljevske teme,
ona slika Isusa

i Đavola kako ruku pod ruku
u getsemanskom vrtu

šetaju po mesečini.

To bi značilo da svi ljudi,

da bi preživeli razvoj,

u darvinovskom duhu,

u suštini moraju
da zaigraju sa đavolom.

Mnogi ljudi kažu da su komunizam

pobedili Roling Stonsi.
Dobra teorija.

Možda imaju ulogu i ovde.

Hvala vam.

(Muzika) (Aplauz)

Bruno Đuzani: Hvala vam.
(Aplauz)