Skrivene kamere koje snimaju nepravdu na najopasnijim mestima sveta

Videti nešto znači verovati u to, kaže Oren Jakobović - i baš zato pomaže običnim ljudima da koriste skrivene kamere i snimaju opasne situacije nasilja, političkih prevara i zlostavljanja. Njegova organizacija, Videre, otkriva, potvrđuje i javno objavljuje zloupotrebe ljudskih prava kojima svet mora biti svedok.

Voleo bih da počnem

pričom o Meri,

ženi iz jednog afričkog sela.

Prvo čega se seća

je kako njena porodica beži od nemira

koje je organizovala vladajuća stranka.

Njenog brata je ubila
policija koju plaća država,

a nju su više puta silovali

samo zato što je deo pogrešne stranke.

Jednog jutra, mesec dana pred izbore,

Merino selo pozvano je
na još jedan sastanak zastrašivanja.

Na ovom sastanku ispred njih stoji čovek

koji im govori: "Znamo ko ste,

znamo za koga ćete glasati

i ako ne ubacite pravi listić,

osvetićemo se."

Ali za Meri, ovaj sastanak je drugačiji.

Oseća se drugačije.

Ovog puta, ona iščekuje sastanak,

jer ovog puta, u svojoj haljini
nosi malu skrivenu kameru,

kameru koju niko drugi ne vidi.

Nikome nije dozvoljeno da snima
ove sastanke.

Ako to uradite, rizikujete život.

Meri to zna, ali isto tako
zna da je jedini način

da ih zaustavi i zaštiti
sebe i svoju zajednicu,

da razotkrije njihovo zastrašivanje,

da se uveri da razumeju
da ih neko nadgleda,

da im razbije iluziju sigurnosti.

Meri i njeni prijatelji su u tajnosti
mesecima snimali

zastrašivanja vladajuće političke stranke.

(Video) [Snimljen skrivenom kamerom]

Muškarac: Sada ćemo da govorimo
o predstojećim izborima.

Ništa nas ne može zaustaviti.

Ako čujemo da ste sa opozicijom,

nećemo vam oprostiti.

["Policijski miting zastrašivanja"]

Stranka može bilo kad da vas muči.

Podmladak može da vas tuče.

["Neredi na političkom sastanku"]

Vi koji lažete kada govorite
da ste ponovo uz stranku,

vreme vam ističe.

[Policija partijskog podmlatka]

Neki su izgubili život jer su se pobunili.

Neki su izgubili dom.

Ako niste uz stranku,

živećete veoma loše.

Oren Jakobović:
Ove slike su prikazivane širom sveta,

ali što je još važnije,

ponovo su prikazivane u zajednici.

I počinioci su ih videli.

Shvatili su da ih neko prati.

Uplašili su se.
Iluzija sigurnosti je razbijena.

Meri i njeni prijatelji naterali su
vladajuću političku stranku

da ne koristi nasilje tokom izbora

i spasili stotine života.

Meri je samo jedna od stotina ljudi

kojima je moja organizacija pomogla
da zabeleže kršenje ljudskih prava

koristeći kamere.

Moje poreklo je trebalo da me odvede
na drugu stranu.

Rođen sam u Izraelu,
u desničarskoj porodici,

i još od kad me pamćenje služi,

želeo sam da u izraelskoj vojsci
služim svojoj zemlji

i dokažem ono što sam ja smatrao
našim pravom na čitavu zemlju.

Pridružio sam se izraelskoj vojsci
odmah nakon prve pobune,

prvog palestinskog ustanka,

i služio sam u jednoj od najodlučnijih,

najjačih, najagresivnijih
jedinica pešadije

i imao sam najveću pušku u vodu.

Veoma brzo, postao sam oficir

i dobio da upravljam vojnicima,

i s vremenom, počeo sam
da služim na Zapadnoj obali,

i viđao sam ovakve slike.

Nije mi se svidelo to što sam video.

Trebalo mi je malo vremena,

ali na kraju sam odbio da služim
na Zapadnoj obali

i morao sam da provedem
neko vreme u zatvoru.

Bilo je malo -

(Aplauz) -

Nije bilo toliko loše, moram da kažem.

Kao da si u hotelu
gde je hrana sranje.

(Smeh)

U zatvoru, stalno sam mislio
da ljudi moraju da saznaju.

Moraju da shvate

kako izgleda stvarnost
na Zapadnoj obali.

Želim da čuju ono što sam ja čuo.

Želim da vide ono što sam ja video,

ali sam shvatio da i sami Palestinci,

ljudi koji pate,

moraju da ispričaju svoje priče,

ne novinari ili filmadžije
koji su izvan situacije.

Pridružio sam se organizaciji
za ljudska prava,

izraelskoj organizaciji B'Tselem.

Zajedno smo analizirali Zapadnu obalu

i izabrali 100 porodica
koje žive u najrizičnijim područjima:

kod graničnih prelaza,
blizu vojnih baza,

rame uz rame sa doseljenicima.

Obezbedili smo im kamere i obuku.

Veoma brzo smo počeli da dobijamo
vrlo uznemirujuće snimke

o tome kako ih doseljenici
i vojnici zlostavljaju.

Voleo bih da podelim sa vama
dva isečka iz ovog projekta.

Oba su prikazana u Izraelu
i pokrenula su ogromnu raspravu.

I moram da vas upozorim,

nekima od vas mogu biti uznemirujući.

Maskirani ljudi koje ćete videti
na prvom snimku

su jevrejski doseljenici.

Tik pre nego što se kamera uključila,

prišli su palestinskoj porodici

koja je obrađivala svoju zemlju

i rekli im da moraju da napuste zemlju,

jer ona prirada jevrejskim doseljenicima.

Palestinci su odbili.

Da vidimo šta se dogodilo.

Maskirani ljudi koji prilaze
su jevrejski doseljenici.

Prilaze palestinskoj porodici.

Ovo su protesti na Zapadnoj obali.

Momak u zelenom je Palestinac.

Uhapsiće ga za trenutak.

Ovde ga vidite sa povezom na očima
i lisicama na rukama.

Za par sekundi će se pokajati
što je došao na protest.

Upucali su ga u stopalo
gumenim metkom.

Dobro je.

Nisu svi doseljenici i vojnici ovakvi.

Pričamo o sićušnoj manjini,
ali moraju biti privedeni pravdi.

Ovakvi i slični snimci

naterali su vojsku i policiju
da započnu istrage.

Prikazani su u Izraelu, naravno,

i izraelska javnost ih je takođe videla.

Ovaj projekat je preoblikovao
borbu za ljudska prava

na okupiranim teritorijama

i uspeli smo da smanjimo broj
nasilnih napada na Zapadnoj obali.

Uspeh ovog projekta
me je naterao da osmislim

kako iste metode mogu da primenim
drugde u svetu.

Danas smo skloni da mislimo da,

uz svu tu tehnologiju,

pametne telefone i internet,

možemo da vidimo i razumemo
većinu stvari koje se dešavaju u svetu,

i da ljudi mogu da ispričaju
svoju priču -

ali to je samo delimično tako.

Dan danas, uz svu tehnologiju koju imamo,

manje od pola stanovnika sveta

ima pristup internetu,

i više od tri milijarde ljudi -

ponoviću to -

tri milijarde ljudi dobija vesti
koje cenzurišu oni na vlasti.

U manje - više isto vreme,

prišao mi je super lik, Juri Fruhtman.

On snima filmove i aktivista je.

Shvatili smo da smo na istoj
talasnoj dužini

i odlučili smo da zajedno osnujemo Videru,
našu organizaciju.

Dok smo pravili organizaciju u Londonu,

u tajnosti smo putovali na mesta

gde je zajednica zlostavljana,

gde se dešavaju masovna zverstva,

a gde je nedostajalo izveštavanje.

Pokušali smo da shvatimo kako pomoći.

Naučio sam četiri stvari.

Prvo - moramo se povezati

sa zajednicama koje žive
u ruralnim područjima,

gde se prekršaji dešavaju
daleko od očiju javnosti.

Moramo da se povežemo sa njima,

i moramo da shvatimo koje to slike
nisu na videlu

i pomognemo im da ih zabeleže.

Druga stvar koju sam naučio

je da moramo da im omogućimo
da snimaju bezbedno.

Sigurnost mora biti prioritet.

Na Zapadnoj obali,
gde sam ranije radio,

možeš da izvučeš kameru,

najverovatnije te neće upucati,

ali tamo gde smo hteli da radimo,

samo probaj da izvadiš telefon
i mrtav si - bukvalno mrtav.

Zato smo odlučili

da operacija bude tajna

kada je neophodno,

i da koristimo
uglavnom skrivene kamere.

Nažalost, ne mogu da vam pokažem
skrivene kamere koje koristimo danas -

iz očiglednih razloga -

ali ovo su kamere koje smo pre koristili.

Možete ih kupiti bilo gde.

Danas pravimo skrivene kamere po meri,

poput one koju je nosila Meri

u svojoj haljini da snimi
sastanak zastrašivanja

vladajuće političke stranke.

To je kamera koju niko ne može da vidi,

koja se stapa sa okruženjem,

sa okolinom.

E sad, sigurnost je više
od skrivene kamere.

Bezbednost počinje mnogo pre nego
što se uključi kamera.

Da bi naši saradnici bili bezbedni,

pokušavamo da razumemo rizik
svake lokacije

i svakog kadra pre nego što se desi,

praveći rezervni plan
ako nešto pođe po zlu

i brinući se da sve bude na svom mestu

pre nego što operacije počnu.

Treća stvar koju sam naučio
je važnost dokaza.

Možete imati sjajan snimak svireposti,

ali ako ne možete da ga dokažete,
beskoristan je.

Nedavno, poput trenutnog rata
u Siriji ili u Gazi,

videli smo stvari koje su iscenirane
ili deo drugog sukoba.

Ta dezinformacija je uništila
verodostojnost izvora,

i narušila verodostojnost drugih
pouzdanih izvora vrednih poverenja.

Na razne načine se uveravamo
da li možemo da potvrdimo informaciju

i verujemo materijalu.

To počinje proverom saradnika,

razumevanjem toga ko su
i intenzivnim radom sa njima.

Kako snimite lokaciju?

Snimite putokaze, snimite satove,

snimite novine.

Proveravamo mape,

ponovo proveravamo informacije,

a proveravamo i zaleđe materijala.

E sada, četvrta i najvažnija
stvar koju sam naučio

je to kako uz pomoć slika
doneti pozitivnu promenu.

Da bi se proizveo efekat,

ključna stvar je
kako se materijal iskoristi.

Danas, radimo sa stotinama aktivista

koji snimaju u tajnosti.

Radimo da bismo razumeli
situaciju na terenu

i koje slike nedostaju da je opišu,

ko su oni koji utiču na situaciju,

i kada da pustimo materijal
da bi borba napredovala.

Ponekad je ključ objaviti ga u medijima,

uglavnom lokalnim,
da bi se stvorila svest.

Ponekad je to rad sa uticajnim ljudima,

da bi se promenili zakoni.

Ponekad je to rad sa advokatima
gde je materijal dokaz na sudu.

Ali mahom

najefektivniji način
da se stvori društvena promena

je rad unutar zajednice.

Daću vam jedan primer.

Fatuma je deo mreže žena koje se
u Keniji bore protiv zlostavljanja.

Žene u njenoj zajednici
neprestano uznemiravaju

na putu do škole i na putu do posla.

One pokušavaju da iznutra
promene ponašanje zajednice.

U narednom isečku,

Fatuma nas vodi sa sobom
na put do posla.

Njen glas je na slikama
koje je sama snimila

koristeći skrivenu kameru.

(Video) Fatuma Čiusiku:
Zovem se Fatuma Čiusiku.

Imam 32 godine, majka sam,

i Ziva La Ng'Ombe je moj dom.

Svakog jutra, vozim se mini-busom

broj 11.

Ali umesto mirnog puta do posla,

svaki dan počinje u strahu.

Pođite sa mnom

i kroz moje oči

osetite šta ja osećam.

Dok hodam, mislim u sebi:

"Hoće li me dirati?

Pipkati?

Ponovo zlostavljati ovaj kondukter?"

Čak i muškarci unutra,

način na koji me gledaju,

dodiruju me, trljaju se o mene,

hvataju me,

i sada, dok sedim na svom mestu

jedino želim da mislim o svom danu,

svojim snovima, mojoj deci u školi,

ali umesto toga ja brinem
o trenutku kada ćemo stići

i kada će me ponovo zlostavljati.

OJ: Danas, postoji novi front
u borbi za ljudska prava.

Nekada sam nosio veliku pušku.

Sada, nosim ovo.

Ovo je mnogo moćnije
i daleko efektivnije oružje.

Ali njegovu moć moramo mudro da koristimo.

Tako što ćemo prave slike
stavljati u prave ruke u pravo vreme,

zaista možemo ostaviti utisak.

Hvala vam.

(Aplauz)

Hvala vam.

(Aplauz)