Kako preživeti post-traumatski stres? | Žan-Pol Mari (Jean-Paul Mari) | TEDxCannes

Ovaj govor je održan na lokalnom TEDx događaju, organizovanom nezavisno od TED konferencija.

Među američkim vojnicima koji su se borili u Vijetnamu, bilo je duplo više smrti nakon rata nego u borbi. Zašto? Šta se dešava? Šta je to što nazivamo PTSD - post-traumatskim stresnim poremećajem? Šta je to i kako ga prevazići? Žan-Pol Mari nam priča o ovom problemu, koji je još uvek priličan tabu, kroz svoje lično i profesionalno iskustvo međunarodnog korespondenta na terenu u većini konflktnih zona koje su postojale u poslednjih nekoliko godina.

Dobar dan.

Bio je to 8. april 2003.

Bio sam u Bagdadu
i izveštavao o ratu u Iraku.

Tog dana, američki tenkovi
počeli su da dolaze u Bagdad.

Bilo je nekoliko nas novinara
u hotelu "Palestina"

i pucnjava je počela da se približava
našim prozorima.

Bagdad je bio prekriven
crnim dimom i naftom.

Užasno je smrdelo. Nismo mogli da vidimo
ništa ali smo znali šta se dešavalo.

Naravno, trebalo je da pišem članak,

ali tako se uvek desi -
treba da pišete i desi se nešto veliko.

Bio sam u svojoj sobi na 16. spratu,

pisao sam i povremeno gledao kroz prozor
da vidim šta se dešava.

Odjednom, desila se velika eksplozija.

Tokom prethodne tri nedelje,
bilo je bombardovanja

granatama od pola tone,

ali ovog puta, udar -
osetio sam ga u sebi

i pomislio sam: "Veoma je blizu.
Veoma, veoma blizu."

Sišao sam da vidim šta se dešava.

Sišao sam na 15. sprat da izvidim.

Video sam ljude, novinare,
kako vrište po hodnicima.

Ušao sam u sobu

i shvatio da ju je pogodila granata.

Neko je bio ranjen.

Pored prozora je bio čovek,

kamerman, Taras Protsjuk,

i ležao je licem na dole.

Pošto sam pre radio u bolnici,
želeo sam da pomognem.

Okrenuo sam ga.
Kada sam ga okrenuo,

bio je otvoren od grudne kosti do karlice,
ali nisam mogao da vidim ništa, baš ništa.

Video sam samo belu, sedefastu,
sjajnu tačku koja me je zaslepljivala

i nisam razumeo šta se dešava.

Kada je tačka nestala i kada sam mogao
da vidim ranu koja je bila veoma ozbiljna,

moji prijatelji i ja
pod njega smo stavili čaršav

i nosili ga do lifta koji se zaustavljao
na svakom od 15 spratova.

Stavili smo ga u automobil
koji ga je odveo do bolnice.

Preminuo je na putu do bolnice.
Španski kamerman Žoze Kuzo,

koji je bio pogođen na 14. spratu -

jer je granata eksplodirala
između dva sprata,

preminuo je na operacionom stolu.

Čim je automobil otišao, vratio sam se.

Morao sam da napišem članak.

Vratio sam se u glavni hodnik hotela
ruku prekrivenih krvlju

kada me je zaustavio
jedan od službenika hotela

i pitao me da platim taksu
koju nisam platio deset dana.

Rekao sam mu da se gubi.

Rekao sam sebi:
"Razbistri glavu, skloni sve u stranu.

Ako želiš da pišeš,
moraš sve da skloniš na stranu.

To sam i uradio.
Popeo sam se, napisao članak i poslao ga.

Kasnije, osim osećaja
gubitka mojih kolega,

još nešto me je mučilo.

Stalno sam viđao tu sjajnu,
sedefastu tačku

i nisam mogao da razumem
šta je ona značila.

Onda, rat se završio.

Kasnije sam pomislio: "To nije moguće.

Ne mogu da ne znam šta se desilo."

Jer to nije bio prvi put,
i nije se desilo samo meni.

Viđao sam da se takve stvari
dešavaju drugima

u mojih 20 do 35 godina izveštavanja.

Viđao sam stvari koje su
i na mene ostavljale posledice.

Na primer, bio je čovek iz Libana
kojeg sam poznavao,

25-godišnji veteran koji se borio
5 godina, veteran kog bismo pratili svuda.

Sa samopouzdanjem
bi se provlačio u mraku -

bio je sjajan vojnik, pravi vojnik -

mi bismo ga pratili, sa znanjem
da ćemo s njim biti bezbedni.

Jednog dana, kako su mi rekli -
a video sam ga od tada -

bio je u kampu, kartao se,

kada je neko ušao kroz susedna vrata
i pucao iz oružja.

Kako je puška opalila,
od toga udara,

od jednog hica, brzo se sakrio pod stolom,
poput deteta.

Tresao se i paničio.

Od tada nikada više nije mogao
da ustane i da se bori.

Završio je kao krupije

u kazinu u Bejrutu,
gde sam ga kasnije pronašao

jer nije mogao da spava,
tako da je to bio zgodan posao.

Pomislio sam u sebi:

"Šta je to što može da te ubije

a da ne ostavi vidljiv ožiljak?

Kako se to dešava?

Šta je ta nepoznata stvar?

Bilo je previše često
da bi bila slučajnost.

Počeo sam da istražujem -
to je sve što znam da radim.

Počeo sam da istražujem

tako što sam čitao knjige,

raspitivao se kod psihijatara,
išao u muzeje, biblioteke itd.

Konačno sam otkrio
da su neki ljudi znali za ovo -

često vojni psihijatri

i da smo se nosili sa onim
što se zove trauma.

Amerikanci to nazivaju PTSD
ili traumatskom neurozom.

Bilo je to nešto

što je postojalo

ali o čemu nikad nismo pričali.

Ova trauma - šta je to?

To je susret sa smrću.

Ne znam da li ste ikada
imali iskustvo sa smrću -

ne pričam o mrtvim telima

ili nečijem dedi
koji leži u bolničkom krevetu

ili nekome koga je udario automobil.

Pričam o suočavanju
sa prazninom smrti.

A to je nešto
što niko ne bi trebalo da vidi.

Ljudi bi govorili:

"Sunce i smrt ne mogu se gledati
čvrstim pogledom."

Ljudsko biće ne bi trebalo
da se suoči s prazninom smrti.

Ali kada se to desi,

može ostati nevidljivo neko vreme -

danima, nedeljama, mesecima,
ponekad godinama.

Onda, u nekom trenutku,

ono eksplodira

jer je to nešto što vam je ušlo u mozak -

nešto poput prozora između slike
i vašeg uma -

ušlo vam je u mozak,

ostalo tamo i zauzelo sav prostor.

Tu su ljudi - muškarci, žene,

koji odjednom više ne spavaju.

Oni doživljavaju
užasne napade anksioznosti -

panične napade,

ne samo manje strahove.

Odjednom ne žele da spavaju,

jer kada spavaju,
svake noći imaju isti košmar.

Svake noći vide istu sliku.

Kakvu sliku?

Na primer, vojnika koji ulazi u zgradu

i susreće se licem u lice
sa drugim vojnikom koji nišani na njega.

Gleda u pušku, pravo u cev.

Ova cev odjednom postaje ogromna,
deformiše se,

postaje čupava, guta sve.

I on kaže -

kasnije će reći: "Video sam smrt.

Video sam sebe mrtvog,
stoga ja jesam mrtav."

Od tada nadalje, on zna da je mrtav.

To nije utisak -
ubeđen je da je mrtav.

Zapravo, neko je ušao, tip sleva
je otišao ili nije pucao, šta god,

i zapravo nije pogođen -

ali za njega, umro je tog trenutka.

To može biti i miris masovne grobnice -

video sam dosta toga u Ruandi.

Može biti glas prijatelja koji doziva,

a upravo ga kolju,
a vi ne možete da uradite ništa.

Čujete taj glas

i budite se svake noći,
nedeljama, mesecima -

u stanju poput transa,
napeti i isprepadani, poput deteta.

Video sam muškarce koji plaču,
poput dece -

od iste slike koja se ponavlja.

Prizor te slike strave u vašem mozgu -

gledanje praznine smrti -

to naličje strave koja nešto krije -

to vas potpuno obuzima.

Ne možete da uradite baš ništa.

Više ne možete da radite,
ne možete da volite.

Odete kući i ne prepoznajete nikoga.
Ne prepoznajete čak ni sebe.

Skrivate se i ne napuštate kuću,
zaključate se, razbolite se.

Znam ljude koji su oko kuća postavili
limenke sa kovanicama,

za slučaj da neko pokuša da uđe.

Odjednom osećate se
kao da želite da umrete ili ubijete nekog

ili se sakrijete ili pobegnete.

Želite da budete voljeni,
ali mrzite svakoga.

To je osećaj koji vas potpuno obuzme,
tokom celog dana

i neverovatno patite.

I niko ne razume.

Kažu: "Tebi ne fali ništa.
Izgledaš u redu, nemaš povreda.

Išao si na ratište,

vratio si se, u redu si."

Ovi ljudi neverovatno pate.
Neki počine samoubistvo.

Samoubistvo je, nakon svega,
kao nova stavka u vašoj agendi -

već sam mrtav, mogao bih i da se ubijem.

Plus, bola više nema.

Neki se ubiju,

neki završe pod mostom, pijući.

Svako se seća tog dede,
ujaka ili suseda,

koji je pio, nikad nije ništa govorio,

uvek loše raspoložen,
tukao je suprugu,

a koji bi završio ili mrtav
ili bi potonuo u alkoholizam.

A zašto ne pričamo o ovome?

Ne pričamo o ovome jer je to tabu.

Nije da nemamo reči
da opišemo prazninu smrti.

Ali drugi ne žele da čuju o tome.
Prvi put kada sam se vratio s terena,

rekli su: "Oh, vratio se!"

Bila je tu svečana večera -
beli stolnjak, sveće, gosti.

"Sve nam ispričaj!"
To sam i uradio.

Nakon 20 minuta, ljudi su me gledali
užasnutim pogledima,

domaćica je zabila nos u pepeljaru.

Bilo je užasno

i shvatio sam da sam upropastio celo veče.

Tako da o tome više ne pričam.
Prosto nismo spremni da slušamo.

Ljudi odmah kažu: "Molim te, prestani."

Da li se to retko dešava?
Ne, veoma je često.

Jedna trećina vojnika koji su poginuli
u Iraku -

jedna trećina američkih vojnika
koji su otišli u Irak pate od PTSD-a.

Godine 1939, još je bilo 200 000 vojnika
iz Prvog svetskog rata

koji su se lečili u britanskim
psihijatrijskim bolnicama.

U Vijetnamu, poginulo je 54 000 ljudi -
Amerikanaca.

Godine 1987, američka vlada
identifikovala je 102 000 - duplo više -

102 000 veterana
koji su oduzeli sebi život.

Duplo više preminulih od samoubistva
nego od borbe u Vijetnamu.

Vidite, ovo ima veze sa svime,

ne samo s modernim ratovanjem
već i drevnim ratovanjem -

možete čitati o tome, dokazi su tu.

Zašto onda ne pričamo o tome?

Zašto nismo pričali o tome?
Problem je u tome

da ako ne pričate o tome,
idete ka propasti.

Jedini način za izlečenje -

a dobra vest je da je ovo izlečivo -

pomislite na Munkov "Vrisak", Goju, itd -
zaista je izlečivo.

Jedini način da se izlečite od ove traume,

od ovog susreta sa smrću
koji prožima, ledi i ubija vas

je da pronađete način da je izrazite.

Ljudi bi govorili:

"Jezik je jedina stvar
koja nas drži na okupu."

Bez jezika nismo ništa.

To je no što nas čini ljudima

Uprkos tako užasnom prizoru -

tihom prizoru zaborava
koji nas zaposeda,

jedini način da se nosite s tim

i da rešite ovo

je da to pretočite u ljudske reči.

Ovi ljudi osećaju se
izuzetim od ljudskosti.

Niko više ne želi da ih vidi
i ne žele da vide nikoga.

Osećaju se prljavo, obeščašćeno,
posramljeno.

Neko je rekao: "Doktore,

više ne idem podzemnom železnicom

jer se boljim da će ljudi videti
užas u mojim očima."

Drugi tip je mislio

da ima odvratnu bolest kože
i proveo je šest meseci kod dermatologa,

idući od lekara do lekara.

Onda su ga jednog dana
poslali kod psihijatra.

Tokom druge posete, rekao je psihijatru

da je od glave do pete
imao odvratnu bolest kože.

Psihijatar je pitao:
"Zašto ste u ovakvom stanju?"

A čovek je rekao: "Pa, zašto sam mrtav,
mora da trunem."

Vidite, ovo je nešto što ima
dubok uticaj na ljude.

Da bi se izlečili, moramo da pričamo.
Užas mora da se pretoči u reči -

ljudske reči, tako da možemo
da ga organizujemo i opet pričamo o tome.

Moramo smrti da pogledamo u lice.

Ako možemo da uradimo to,
ako možemo da pričamo o ovim stvarima,

onda korak po korak,
verbalno radeći na tome,

možemo vratiti svoje mesto u ljudskosti.

A ovo je bitno.
Tišina nas ubija.

Šta onda ovo znači?
Znači da nakon traume,

bez pitanja, gubimo svoju
"nepodnošljivu lakoću postojanja",

taj osećaj besmrtnosti
koji nas održava ovde -

znači, ako smo ovde, osećamo se skoro
kao da smo besmrtni, a nismo,

ali ako ne bismo verovali u to,
rekli bismo: "Koji je smisao svega?"

Ali oni koji prežive traumu
gube taj osećaj besmrtnosti.

Izgubili su svoju lakoću.
Ali pronašli su nešto drugo.

Ovo znači da ako uspemo
da smrt pogledamo u lice,

i suočimo se s njom,
umesto da ćutimo i da se krijemo,

kao što su radili neki muškarci
i žene koje sam poznavao,

popuz Majkla iz Ruande, Kerol iz Iraka,
Filipa iz Konga, i drugih koje poznajem,

poput Sorža Šalandona,
koji je sada sjajan pisac,

koji je odustao od terenskog rada
nakon traume.

Petoro mojih prijatelja
sebi je oduzelo život,

oni su ti koji nisu preživeli traumu.

Ako možemo smrt da pogledamo u lice,

ako mi, smrtni ljudi, ljudski smrtnici,

razumemo da smo ljudi i smrtni,
smrtni i ljudi,

ako možemo da se suočimo sa smrću
i opet je identifikujemo

kao najmisteroznije mesto
od svih misterioznih mesta,

pošto je niko nikad nije video -

ako možemo da joj vratimo ovo značenje,

da, možda ćemo umreti, preživeti

i vratiti se među žive, ali vratićemo se
jači nego pre. Mnogo jači.

Hvala vam.

(Aplauz)