Da li bi trebalo da verujete jednoglasnim odlukama? - Derek Abot (Derek Abbott)

Pogledajte celu lekciju: http://ed.ted.com/lessons/should-you-trust-unanimous-decisions-derek-abbott

Zamislite policijsku paradu prepoznavanja gde je od desetoro svedoka zatraženo da identifikuju pljačkaša banke koga su letimično spazili dok je bežao sa mesta zločina. Ako šestoro njih odabere istu osobu, sve su prilike da se radi o krivcu. A ako svih desetoro to urade, pomislili biste da se radi o čvrstom slučaju. Međutim, ponekad što ste bliži potpunoj saglasnosti, sve su nepouzdaniji rezultati. Derek Abot objašnjava paradoks jednoglasnosti.

Lekcija: Derek Abot; animacija: Bret Anderhil

Zamislite paradu prepoznavanja
gde je od deset svedoka

zatraženo da identifikuju pljačkaša banke

koga su letimično spazili
kako beži s mesta zločina.

Ako šestoro njih izabere istu osobu,

dobre su šanse
da se radi o stvarnom krivcu,

a ako svih desetoro naprave isti izbor,

pomislili biste da se radi
o čvrstom slučaju,

ali ne biste bili u pravu.

Za većinu nas ovo zvuči prilično čudno.

Konačno, naše se društvo uglavnom
oslanja na glas većine i konsenzus,

bilo u politici,

poslu

ili zabavi,

Pa je prirodno misliti
da je više konsenzusa nešto dobro.

I do određene tačke, obično jeste.

Ali ponekad, što se više približavate
potpunom slaganju,

rezultat je sve nepouzdaniji.

Ovo se naziva paradoksom jednoglasnosti.

Ključ za razumevanje
ovog očiglednog paradoksa

je u razmatranju
sveukupnog stepena nesigurnosti

uključenog u situaciju kojom se bavite.

Ako bismo tražili od svedoka da prepoznaju
jabuku u ovom prepoznavanju, na primer,

ne bi nas iznenadila jednoglasna presuda.

Ali u slučajevima gde postoji razlog
da očekujemo neke prirodne varijacije,

takođe bi trebalo da očekujemo
varijaciju u distribuciji.

Ako bacite novčić stotinu puta,

očekivali biste da dobijete glavu
negde oko 50% puta.

Ali ako bi vaš rezultat
bio sve viši rezultatu 100% glava,

posumnjali biste da nešto nije u redu,

ne s vašim pojedinačnim bacanjima,

već sa samim novčićem.

Naravno da identifikacija osumnjičenih
nije nasumična kao bacanje novčića,

ali nije ni tako precizna
kao razlikovanje jabuka od banana.

Zapravo, istraživanje iz 1994.
je otkrilo da do 48% svedoka

bira pogrešnu osobu
u paradi prepoznavanja,

čak i kad je većina njih
sigurna u svoj izbor.

Sećanje zasnovano na letimičnom pogledu
može da bude nepouzdano,

a mi često precenjujemo
sopstvenu preciznost.

Znajući sve ovo,

jednoglasna identifikacija
sve manje zvuči kao izvesna krivica

a sve više kao sistemska greška

ili predrasuda u paradi prepoznavanja.

A sistemske greške se ne pojavljuju
samo kod ljudskog prosuđivanja.

Od 1993. do 2008,

DNK iste žene je pronađen
na više mesta zločina širom Evrope,

okrivljujući neuhvatljivog ubicu
označenog kao Fantom iz Heilborna.

Ali DNK dokaz je bio toliko dosledan
baš zato što je bio pogrešan.

Ispostavilo se da je pamučne tampone,
korišćene za sakupljanje DNK uzoraka,

sve slučajno kontaminirala žena
koja je radila u fabrici tampona.

U drugim slučajevima, sistemska greška
nastaje namernom prevarom,

poput predsedničkog referenduma
koji je održao Sadam Husein 2002,

koda je tvrđeno da je odziv glasača
bio 100% i svih 100% su navodno glasali

za novi sedmogodišnji mandat Huseina.

Posmatrano na ovaj način,

paradoks jednoglasnosti
nije uopšte toliko paradoksalan.

Jednoglasni sporazum
je i dalje teoretski idealan,

naročito u slučajevima gde ne očekujete
značajnu promenljivost i neizvesnost,

ali u praksi,

njegovo dostizanje u situacijama
gde je savršen sporazum skoro nemoguć

govori nam da verovatno imamo
skriveni faktor koji utiče na sistem.

Iako težimo harmoniji i konsenzusu,

u mnogim situacijama bi trebalo
prirodno da očekujemo greške i neslaganje.

Ako savršen rezultat izgleda
suviše dobro da bi bio istina,

verovatno i jeste.