Skrivena snaga u globalnoj ekonomiji: slanje novca kući

2013, međunarodni migranti su poslali 413 milijardi dolara kući porodicama i prijateljima - tri puta više od ukupne globalne strane pomoći (oko 135 milijardi dolara). Ovaj novac, poznat kao doznake, značajno utiče na život onih koji ga primaju i igra važnu ulogu u ekonomijama mnogih zemalja. Ekonomista Dilip Rata opisuje potencijal ovih "dolara upakovanih s ljubavlju" i analizira kako su sputani praktičnim i normativnim preprekama.

Živim u Vašingtonu

ali sam odrastao u Sindekelu,
selu u Orisi, u Indiji.

Moj otac je bio državni službenik.

Moja majka je bila nepismena,

ali bi mi govorila: "Kralja poštuju
samo u njegovom kraljevstvu.

Pesnika poštuju svuda."

I tako sam ja želeo da kada
porastem postanem pesnik,

ali umalo da nisam išao na koledž

dok tetka nije ponudila finansijsku pomoć.

Studirao sam u Sambalpuru,

najvećem gradu u regionu,

gde sam, već kao student,
prvi put gledao televiziju.

Sanjao sam da studije nastavim

u Sjedinjenim Državama.

Kada mi se ukazala prilika,

prešao sam dva okeana,
novcem pozajmljenim

za avionsku kartu i samo
20 dolara u džepu.

U Sjedinjenim Državama sam radio
u istraživačkom centru,

pola radnog vremena, dok sam pohađao
postdiplomske studije iz ekonomije.

I sa ono malo što sam zarađivao, ja bih

podmirivao sopstvene troškove a potom slao

novac kući bratu i ocu.

Moja priča nije jedinstvena.

Milioni ljudi migriraju svake godine.

Uz pomoć svojih porodica,
prelaze okeane,

prelaze pustinje, reke, planine.

Rizikuju živote kako bi ostvarili san,

a taj san je samo da negde imaju

pristojan posao, tako da bi mogli
da šalju novac kući

i pomognu porodici,

koja je prethodno pomogla njima.

Ima 232 miliona međunarodnih
migranata u svetu.

To su ljudi koji ne žive

u zemlji u kojoj su se rodili.

Kada bi postojala zemlja sačinjena

samo od međunarodnih migranata,

ona bi imala stanovništvo brojnije

od Brazila.

Ona bi imala ekonomiju po veličini

veću od ekonomije Francuske.

Od njih oko 180 miliona,
koji potiču iz siromašnih zemalja

redovno šalju novac kući.

Te količine novca se zovu doznake.

Evo jedne činjenice koja
vas može iznenaditi:

413 milijadi dolara, 413 milijardi dolara

je količina doznaka koje su
prošle godine poslali

migranti u zemlje u razvoju.

Migranti iz zemalja u razvoju,

novac poslat u zemlje u razvoju:

413 milijardi dolara.

Ovo je izuzetan broj jer je

tri puta veći od ukupne sume

finansijske pomoći za razvoj.

Ali ipak, vi i ja,

moje kolege u Vašingtonu,

neprestano raspravljamo i

diskutujemo o pomoći za razvoj

i ignorišemo doznake kao sitan novac.

Istina, ljudi mesečno šalju
200 dolara u proseku.

Ali, kada to ponavljaju svakog meseca,

milioni ljudi,

te sume novca formiraju
reke stranih valuta.

Tako je Indija prošle godine primila
72 milijarde dolara, što je više

od njenog izvoza
informacionih tehnologija.

U Egiptu su doznake tri puta veće

od prihoda ostvarenog od Sueckog kanala.

U Tadžikistanu, doznake čine 42 procenata
bruto domaćeg proizvoda.

A u siromašnijim, manjim zemljama,
krhkijim zemljama,

zemljama zahvaćenim sukobima,
doznake su pojas za spasavanje,

kao u Somaliji ili na Haitiju.

Nije čudo što ovi tokovi imaju snažan

uticaj na ekonomije i siromašne ljude.

Doznake se, za razliku od
privatnih investicija,

ne povlače na prvi znak

problema u zemlji.

One se zapravo ponašaju kao osiguranje.

Kada je porodica u problemu,

kada se suočava sa teškoćama,

doznake se povećavaju,
one se ponašaju kao osiguranje.

Tada migranti šalju više novca.

Za razliku od pomoći razvoju,

koji mora da prođe kroz zvanične organe,

kroz vlade, doznake

direktno dolaze do siromašnih,

do porodica,

često uz poslovni savet.

Tako je u Nepalu
udeo siromašnog stanovništva

1995. godine činio

42 procenata ukupnog stanovništva.

Do 2005. godine, deceniju kasnije,

u vreme političke i ekonomske krize,

učešće siromašnih je opalo na 31 procenat.

Ovaj pad siromaštva, u većem delu,

oko polovine, je kako se veruje,

posledica doznaka iz Indije,

druge siromašne zemlje.

U El Salvadoru,
stopa napuštanja školovanja

je manja među decom

čije porodice primaju doznake.

U Meksiku i Šri Lanki,

porođajna težina je veća kod dece

onih porodica koje dobijaju doznake.

Doznake su brižljivo upakovani dolari.

Migranti kući šalju novac za hranu,

kupovinu potrepština, zidanje kuća,

finansiranje školovanja,

zdravstvene nege starijih,
za poslovne investicije,

prijateljima i porodici.

Migranti šalju kući još više novca

za specijalne prilike poput operacije

ili venčanja. A migranti još šalju novac,

možda prečesto,

za neočekivane sahrane

kojima ne mogu da prisustvuju.

I pored toga što ovi tokovi
čine toliko dobra,

postoje prepreke ovim

tokovima doznaka, ovim

doznakama vrednim 400 milijardi dolara .

Najznačajnija među njima je

previsoka cena slanja novca kući.

Kompanije za transfer novca formiraju

svoje provizije kako bi muzli siromašne.

Oni kažu: "Ako hoćete da pošaljete

do 500 USD naplatićemo vam

fiksnih 30 dolara."

Ukoliko ste siromašni i možete da
pošaljete samo 200 dolara,

morate da platite proviziju od 30 dolara.

Prosečna globalna cena slanja novca

je osam procenata.

To znači da će, ako šaljete 100 dolara,

porodica sa druge strane primiti

samo 92 dolara.

Slanje novca u Afriku

košta još više:

12 procenata.

Za slanje novca u okviru Afrike,

cena je još viša:

preko 20 procenata.

Na primer, ukoliko šaljete
novac iz Benina u Nigeriju.

A tu je i slučaj Venecuele,

gde zbog kontrole deviznog kursa

imate sreće ukoliko

kada pošaljete 100 dolara

vaša porodice sa
druge strane primi čak i 10 dolara.

Naravno, u Venecuelu niko ne šalje

novac zvaničnim kanalima.

Stavlja se u kofere.

Kad god su troškovi visoki,

novac putuje tajnim kanalima.

I što je najgore,

mnoge zemlje u razvoju

u potpunosti brane slanje novca

van zemlje.

Mnoge bogate nacije imaju

potpunu zabranu slanja
novca u pojedine zemlje.

Pa, da li nema drugih mogućnosti,

boljih, jeftinijih opcija za slanje novca?

Ima ih.

M-Pesa u Keniji omogućava ljudima da šalju

i primaju novac po fiksnoj ceni od samo

60 centi po transakciji.

Centralna banka SAD-a je
započela program sa Meksikom

kojim se firmama za transfer novca

omogućuje da šalju novac u Meksiko

za fiksnu cenu od samo
67 centi po transakciji.

Ali ipak, ove brže, jeftinije,
bolje opcije

ne mogu da budu primenjene internacionalno

zbog straha od pranja novca,

iako ima malo podataka

koji bi podržavali
njihovu povezanost, bilo kakvu

značajnu vezu između pranja novca

i ovih malih transakcija doznakama.

Danas mnoge međunarodne banke

nerado drže bankarske račune

firmama koje se bave
novčanim uslugama, naročito

onima koje posluju sa Somalijom.

Somalija, zemlja u kojoj je

prihod po glavi stanovnika
samo 250 USD godišnje.

Prosečne mesečne doznake Somaliji

veće su od te sume.

Doznake su žila kucavica Somalije.

Ali opet, ovo je primer kako

desna ruka pruža mnogo pomoći,

dok leva seče žilu kucavicu

ovoj ekonomiji, kroz propise.

Tu je i slučaj siromašnih ljudi
iz sela, poput mene.

U selima je jedino mesto

na kome možete podići novac pošta.

Većina vlada u svetu

je dozvolila poštama posedovanje

isključivog partnerstva sa
kompanijama za transfer novca.

Tako da, ukoliko želim da pošaljem novac

ocu u selo, moram da ga pošaljem

preko te određene
kompanije za transfer novca,

čak iako imaju visoku cenu.

Ne mogu ići na jeftiniju opciju.

To mora da se promeni.

Dakle, šta internacionalne organizacije i

socijalni preduzetnici mogu da smanje cenu

slanja novca kući?

Prvo, ublažiti propise za
male doznake ispod 1000 USD.

Vlade treba da prepoznaju da

male doznake nisu pranje novca.

Drugo, vlade treba da ukinu
isključivo partnerstvo

izmeđe pošta i
kompanija za transfer novca.

Štaviše, i između pošte i

bilo kog nacionalnog bankarskog sistema

koji ima široku mrežu
koja opslužuje siromašne.

Zapravo, one treba
da podstiču konkurenciju,

da otvore partnerstvo tako

da spustimo cene, kao što smo,

kao što su oni učinili
u telekomunikacionoj industriji.

Videli ste šta se tamo dogodilo.

Treće, velike neprofitne
dobrotvorne organizacije

treba da sačine platformu za doznake

na neprofitnim osnovama.

Oni bi trebalo da kreiraju neprofitnu

platformu za doznake
koja bi služila kompanijama

za transfer novca, tako da mogu
da šalju novac za nisku cenu,

poslujući u skladu sa svim složenim

propisima širom sveta.

Zemlje u razvoju treba da

sebi za cilj postave
smanjenje troškova doznaka

na jedan procenat sa
sadašnjih osam procenata.

Ukoliko smanjimo troškove
na jedan procenat,

to bi donelo uštedu od
30 milijardi dolara godišnje.

Trideset milijardi dolara,
to je više od celokupnog bilateralnog

budžeta za pomoć koja
ide Africi godišnje.

To je više, ili gotovo jednako

ukupnom budžetu za pomoć vlade SAD-a,

najvećeg donatora na planeti.

Zapravo, uštede bi bile veće

od 30 milijardi jer se kanali
kojima se kreću doznake

koriste i za pomoć,
trgovinu i investicije.

Druga velika prepreka

kretanju doznaka ka familijama

je znatan i neumeren

i ilegalan trošak regrutovanja,

provizije koju migranti radnici

plaćaju radnicima koji
su im pronašli posao.

Pre nekoliko godina sam bio u Dubaiju.

Posetio sam radnički kamp.

Bilo je osam sati uveče,
mračno, vruće, puno vlage.

Radnici su se vraćali nakon

iscrpljujućeg radnog dana,

i zapodenuo sam razgovor

sa građevinskim radnikom iz Bangladeša.

Bio je zabrinut što je kući

slao novac, do tada već

tokom nekoliko meseci,

a novac je u najvećem delu išao

agentu za zapošljavanje

koji mu je pronašao taj posao.

I mogao sam sebi da predstavim

njegovu ženu koja čeka

mesečnu doznaku.

Doznaka stiže.

Ona je prima i predaje

agentu za zapošljavanje,

dok deca to posmatraju.

Ovo mora da se prekine.

Ovo se ne odnosi samo
na građevinske radnike iz Bangledaša,

odnosi se na sve radnike.
Postoje milioni migranata

radnika koji ispaštaju zbog ovog problema.

Građevinski radnik iz Bangladeša,

u proseku, plaća oko 4000 dolara
proviziju za zapošljavanje

za posao koji mu donosi godišnji prihod
od samo 2000 dolara.

To znači da će tokom dve
ili tri godine života,

on u osnovi slati novac

kako bi platio naknadu za zapošljavanje.

Njegova porodica ne dobija
ništa od tog novca.

Ovo se ne događa samo u Dubaiju,

to je mračna strana
svakog velikog grada na svetu.

Ne radi se samo o građevinskim
radnicima iz Bangladeša,

u pitanju su radnici iz celog sveta.

Oni nisu samo muškarci.

Žene su naročito podložne

zloupotrebi tokom regrutovanja.

Jedna od najuzbudljivijih i najnovijih

stvari koje se zbivaju u sferi doznaka

je kako pokrenuti, kroz inovaciju,

štednju i davanje dijaspore.

Migranti kući šalju novac,

ali oni i štede velike količine

novca tamo gde žive.

Štednja migranata je procenjena na

500 milijardi dolara godišnje.

Većina tog novca je smeštena u

depozite banaka koje vam daju
nula procenata kamatne stope.

Ukoliko bi došle države
i ponudile kamatnu stopu od

tri ili četiri procenta, i rekle

da će taj novac biti iskorišćen
za izgradnju škola,

puteva, aerodroma, železnice

u njihovoj zemlji porekla,

mnogi migranti bi bili zainteresovani

da daju novac, jer

nije samo finansijska dobit ta koja

im daje mogućnost

da budu uključeni u razvoj svoje zemlje.

Kanali doznaka mogu da budu iskorišćeni

i za prodaju ovih menica migrantima

jer kada oni svakoga meseca

dođu da pošalju doznaku,

tada im je zaista možete prodati.

Isto možete da uradite

da pokrenete davanja dijaspore.

Ja bih voleo da investiram

u sistem brzih vozova u Indiji

i voleo bih da doprinesem naporima

u borbi sa malarijom u mom selu.

Doznake su odličan način

na koji se dobrobit deli između mesta,

na ciljani način od kojeg imaju koristi

oni kojima je najpotrebnija.

Doznake opunomoćuju ljude.

Moramo da učinimo sve
u svojoj moći da doznake

i regrutovanje

učinimo sigurnijim i jeftinijim.

A to se može učiniti.

Što se mene tiče, ja sam

van Indije već dve decenije.

Moja supruga je Venecuelanka.

Moja deca su Amerikanci.

Sve više se osećam kao građanin sveta.

Ipak, sve sam više nostalgičan

prema zemlji iz koje potičem.

Želeo bih da budem u Indiji
i SAD-u u isto vreme.

Moji roditelji više nisu tamo.

Moja braća i sestre su napredovali.

Nema prave potrebe da kući šaljem novac.

Ali ipak, s vremena na vreme,

šaljem novac kući prijateljima,

rođacima, selu,

kako bih bio tamo, kako bih
ostao angažovan,

to je deo mog identiteta.

I još uvek težim da budem pesnik

marljivim migrantima

i njihovoj borbi da se oslobode

kruga siromaštva.

Hvala vam.

(Aplauz)