Moderni ratnik: Dejmijen Mender (Damian Mander) na TEDxSydney

Tridesettrogodišnji Dejmijen Mender služio je kao snajperista za specijalne operacije i dubinski ronilac za Autraliju. Dok je bio raspoređen u Iraku upravljao je Specijalnom akademijom za obuku policije, nadgledajući do 700 kadeta odjednom. Nakon tri godine na prvim linijama rata u Iraku, otišao je 2008. bez novog pravca u životu. Putovanje u Afriku dovelo ga je lice u lice sa užasima sa kojima se suočava životinjski svet. Rešivši se sve imovine stečene tokom 12 službenih putovanja, osnovao je Međunarodnu fondaciju protiv krivolova. Organizacija se fokusira na obuku rendžera, operacije i integrisanje moderne tehnologije u spašavanje prirode.

Moja priča počinje u Zimbabveu

sa hrabrim rendžerom
koji se zove Orfeus

i povređenim bivolom.

Orfeus je pogledao bivola na zemlji
i pogledao je u mene,

i kako su nam se pogledi susreli,
između nas troje bila je neizreciva tuga.

Ona je bila predivno
i nedužno stvorenje

i Orfeus je podigao vrh
svoje puške do njenog uva.

U tom trenutku,
počela je da se porađa.

Dok je život isticao iz prevremeno
rođenog teleta, ispitali smo povrede.

Njena zadnja noga je bila zarobljena
u žičanoj klopci sa osam žica.

Toliko dugo i toliko jako
se borila za slobodu

da je pokidala svoju karlicu napola.

Konačno je bila slobodna.

Dame i gospodo, danas
se osećam veoma odgovorno

jer vam pričam u ime onih
koji to nikada nisu mogli.

Njihova patnja je moj bol,
moja motivacija.

Martin Luter King najbolje objašnjava
moj današnji poziv na oružje.

Rekao je: "Doći će vreme kada će čovek
morati da zauzme položaj koji nije ni bezbedan

ni politički, ni popularan.

Ali on mora da zauzmete taj položaj
jer mu savest kaže da je to ispravno."

Jer mu savest kaže da je to ispravno.

Na kraju ovog govora
svima ću vam postaviti pitanje.

To pitanje je jedini razlog zašto sam danas
doputovao ovde skroz iz afričke savane.

To pitanje je pročistilo moju dušu.

Kakav odgovor ćete na njega dati
će uvek biti vaša stvar.

Sećam se da sam kao mali
gledao film Čarobnjak iz Oza

i nikada se nisam plašio
veštice ili letećih majmuna.

Moj najveći strah bio je
da ću odrasti kao Lav, bez hrabrosti.

Odrastao sam uvek pitajući se
da li mislim da sam hrabar.

Godinama nakon što se Doroti
vratila za Kanzas

i kada je Lav našao svoju hrabrost,

ušetao sam u studio za tetoviranje
i preko svojih grudi

tetovirao reči "traži i uništi".

Mislio sam da će me to
učiniti velikim i hrabrim.

Ali bila je potrebna skoro decenija
da dorastem tim reči.

Do dvadesete godine postao sam
dubinski ronilac u mornarici.

Do dvadeset pete, kao snajperista
za specijalne operacije

znao sam tačno koliko klikova
na nišanu moje puške sam morao da podignem

da pogodim u glavu metu
koja se kreće na 700m daljine.

Znao sam tačno koliko grama
visokog eksploziva je potrebno

da se raznesu ojačana čelična vrata
sa samo nekoliko metara daljine,

a da ne raznesem sebe
ili svoj tim iza mene.

Znao sam da je Bagdad užasno mesto,
i kada nešto pukne,

ljudi umiru.

Tada nisam imao pojma
šta rade konzervatori

osim što grle drveće i nerviraju
velike korporacije. (Smeh)

Znao sam da imaju dredove.
Da puše travu. (Smeh)

Nije mi bilo stalo do prirode,
a i zašto bi?

Ja sam bio idiot koji je ubrzavao kolima
pokušavajući da udari ptice.

Moj život je bio ceo svet
daleko od spašavanja prirode.

Proveo sam devet godina
u stvarnom životu

čineći stvari koje većina ljudi
ne sanja ni da proba na Plejstejšnu.

Nakon 12 putovanja za Irak kao tzv "plaćenik",
veštine koje sam imao bile su dobre samo za jedno:

bio sam programiran za uništavanje.

Kada se vratim na sve što sam uradio,
na mesta gde sam bio,

u mom srcu učinio sam samo jednu stvar
kao pravi čin hrabrosti.

To je bio jednostavni izbor
da li ću reći "da" ili "ne".

Ali taj čin me potpuno definiše

i osigurava da se nikada neće odvojiti
to ko sam i šta radim.

Kada sam konačno napustio Irak
bio sam izgubljen.

Osećao sam - ah - nisam imao pojma
kuda idem sa svojim životom

i gde treba da budem
i došao sam u Afriku početkom 2009.

Tada sam imao 29 godina.

Nekako sam oduvek znao
da ću naći smisao u haosu

i upravo to se desilo.

Ipak, nisam znao da će se to desiti
u udaljenom delu divljine Zimbabvea.

Bili smo u patroli
i lešinari su kružili vazduhom,

i kako smo se približavali u vazduhu
je stajao smrad smrti, kao gust, taman veo

koji isisava vazduh iz vaših pluća.

Kad smo se približili,
tu je bio mužjak slona

ležao na boku,
dok mu je lice bilo odsečeno.

I svet oko mene se zaustavio.

Progutala me je duboka
i ogromna tuga.

Ovakva ubistva nevinih stvorenja
pogodila su me kao ništa pre toga.

Bavio sam se krivolovom kao tinejdžer
i te uspomene sa sobom nosim u grob.

Vreme me je promenilo -
nešto iznutra nije bilo isto.

I nikada neće biti isto.

Zapitao sam se:
"Da li je tom slonu potrebno lice

više nego što je nekom tipu u Aziji
potrebna kljova na stolu?"

Naravno da jeste, to nije bilo bitno.

Sve što je tada i tu bilo bitno je:

da li sam dovoljno hrabar
da odustanem od svega u životu

i pokušam da zaustavim
patnju životinja?

Ovo je bio pravi definišući trenutak
mog života:

da ili ne?

Sledećeg dana sam kontaktirao porodicu
i počeo da prodajem sve svoje kuče.

Ovo su stvari koje mudar plaćenik
brzo dobije sredstvima iz rata.

Moja ušteđevina je od tada
iskorišćena za osnivanje

Međunarodne fondacije
protiv krivolova (IAPF).

IAPF je agencija za sprovođenje zakona
direktnim delovanjem.

Od bespilotnih robota
do međunarodne kvalifikacije za rendžere

svakog dana se borimo
da dovedemo vojna rešenja

na ničiju zemlju očuvanja prirode.

Moja priča je možda
pomalo jedinstvena

ali neću je iskoristiti da vam danas
pričam o organizaciji koju vodim -

što bi verovatno bila veoma dobra akcija
za skupljanje priloga.

(Smeh) (Aplauz)

Setite se, danas se radi o pitanju
koje ću vam na kraju postaviti.

Nemoguće je za mene da ovde
pričam samo o spašavanju životinja

kada znam da je taj problem
dosta širi širom društva.

Nekoliko godina nakon viđenja tog slona,
probudio sam se veoma rano jednog jutra.

Već sam znao odgovor na pitanje
koje ću sebi postaviti,

ali sam ga tada prvog puta
pretvorio u reči:

da li krava ceni svoj život
više nego što ja uživam u roštilju?

Sve to vreme sam se bavio
onim što se naziva specizam.

Specizam je veoma sličan
rasizmu ili seksizmu.

Tu se radi o dodeljivanju
drugačijih vrednosti,

prava ili posebne brige pojedincima,

samo na osnovu toga
ko su ili šta su.

Shvatanje fleksibilne moralnosti

koju sam koristio za svoje
svakodnevne potrebe zadalo mi je mučninu.

Voleo sam da krivim delove Azije
za njihovu neutoljivu potrebu

za slonovačom i rogom nosoroga

i način na koji veliki
ekonomski rast regiona

dramatično uvećava trgovinu
ilegalnim životinjama.

A kada sam se probudio tog jutra
shvatio sam,

iako sam posvetio život
spašavanju životinja,

u svojoj glavi nisam bio
ništa bolji od lovokradice,

ili tipa u Aziji sa kljovom na stolu.

Kao "preterani konzument mesa", za neke
životinje sam govorio da su zveri.

Zapravo sam ja bio zver -
destruktivno poslušan,

rob svojih navika,
neprijatelj svoje savesti.

Svi smo bili u dodiru sa ljubimcima
ili drugim životinjama u svojim životima.

Ne možemo poricati razumevanje
osećanja koje ima svaka životinja.

Sposobnost bola ili samoće.

Straha.

Poput nas, svaka životinja ima mogućnost
da izrazi zadovoljstvo,

da stvori porodične strukture i želi
da zadovolji osnovne instinkte i potrebe.

Ipak, za mnoge od nas

našoj mašti dozvoljavamo
da istraži samo dotle

dok istina ne prepreči put
našim navikama.

Nepovezanost koja postoji
između konzumiranja proizvoda

i stvarnosti koja zahteva da se taj proizvod
dovede na tržište je poseban fenomen.

Životinje se tretiraju kao roba
i nazivaju se posedom.

Usmrćivanje čoveka nazivamo ubistvom
a stvaramo legalnu i ilegalnu privredu

na onome što bi se smatralo mučenjem
kada bi se radilo o ljudima.

Ljudima plaćamo da životinjama rade
one stvari koje sami nikada ne bismo uradili.

Ako nešto ne vidimo izbliza,
to ne znači da nismo odgovorni.

Piter Singer, čovek koji je popularizovao
izraz "specizam", napisao je:

"Iako možda postoje razlike
između životinja i ljudi,

i jedni i drugi mogu da pate.

Moramo tu patnju
jednako uzeti u obzir.

Svako stanovište koje dozvoljava da se
slični slučajevi tretiraju na drugačije načine

ne kvalifikuje se
kao prihvatljiva moralna teorija.

Ove godine, širom sveta,
65 milijardi životinja

biće ubijeno na fabričkim farmama.

Koliko životinjskih života vredi
život jednog čoveka?

Oni koji jedu meso u ovoj prostoriji
za svog života će u proseku

pojesti 8000 životinja.

Zagađivanje okeana, globalno zagrevanje
i krčenje šuma

vode nas ka sledećem
velikom masovnom istrebljenju

i industrija mesa je najveći negativni faktor
u svim ovim pojavama.

Ilegalni promet divljim životinjama
sada je jedna od najvećih

kriminalnih privreda na svetu,

pored trgovine drogom,
oružjem i ljudima.

Sposobnost da se spreči ovo razaranje

leži u volji međunarodne zajednice

da se uključi i sačuva
svetsko blago koje izumire.

Eksperimenti na životinjama -

ako su nam životinje toliko slične
da možemo da ih koristimo umesto ljudi

onda sigurno imaju iste kvalitete

koji znače da zaslužuju
da budu zaštićene od povrede.

Bilo da pričamo o fabričkim farmama,
izvozu živih životinja,

krivolovu ili trgovini krznom,

logički, za mene je to sve
na istom nivou.

Patnja je patnja,

ubistvo je ubistvo.

Što je žrtva bespomoćnija,

užasniji je zločin.

Sledeći put kada pomislite da je neko
ko voli životinje previše emocionalan,

previše strastven ili čak pomalo lud,
molim vas da se setite

da stvari gledamo
kroz drugačiji objektiv.

Za nekoliko dana
rodiće se moj sin.

Zatičem sebe kako se pitam:
"U kakav svet on ulazi?"

Da li ćemo mi biti generacija koja će
definisati propast nas kao vrste?

Verujem da će se
našoj generaciji suditi

po našoj moralnoj hrabrosti
da zaštitimo ono što je ispravno.

Svako vredno delovanje
zahteva određenu žrtvu.

Sada nudim sebe životinjama,
bez uzdržavanja.

I kada sa sebe skinem
sve materijalne stvari,

vidim da sam i ja sam životinja.

Mi smo porodica.
Zajedno na jednoj planeti.

I od pet miliona vrsti
na toj planeti,

samo jedna ima moć da odluči
koliko patnje je prihvatljivo

da trpe sva druga svesna bića.

Bez obzira da li je u pitanju
jedenje manje mesa,

doprinošenje borbi protiv krivolova
ili zastupanje onih bez glasa,

svi imamo izbore.

Male promene u našim životima
znače velike promene u tuđim.

Vratimo se na početak.

Razlog zbog koga sam ovde
je moje pitanje za vas:

sledećeg puta kada budete imali
priliku da napravite razliku za životinje,

da li ćete biti dovoljno hrabri?

Da ili ne?

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)