Наше усамљено друштво отежава долазак кући из рата

Себастијан Јангер је видео рат изблиза и зна какав утицај ратна траума има на војнике. Међутим, он указује на још један велики узрок бола за ветеране када се врате кући ‒ на искуство напуштања племенске блискости у војсци и повратак у отуђено и дубоко подељено модерно друштво. „Понекада се запитамо да ли можемо да спасимо ветеране“, каже Јангер. „Мислим да је право питање да ли можемо да спасимо сами себе.“

Радио сам као ратни репортер 15 година

пре него што сам схватио
да заиста имам проблем.

Нешто са мном стварно није било у реду.

Ово се дешавало годину дана пре 11.9.
и Америка још увек није била у рату.

Нисмо причали о ПТСП-у.

Нисмо још увек причали
о последицама трауме и рата

на људску психу.

Био сам у Авганистану неколико месеци

са Северном Алијансом
док су се борили против Талибана.

У то време су Талибани имали
ваздушне снаге

и имали су борбене авионе,
тенкове, артиљерију

и неколико пута су нас
прилично опустошили.

Видели смо неке веома ружне ствари,

али нисам стварно мислио да ме погађају.

Нисам много размишљао о томе.

Вратио сам се кући у Њујорк, где живим.

Онда сам једног дана сишао до метроа

и по први пут у свом животу,

доживео сам прави страх.

Имао сам огроман напад панике.

Био сам много уплашенији
него што сам икада био у Авганистану.

Све у шта бих погледао
деловало је као да ће ме убити,

али нисам могао да објасним разлог.

Возови су ишли пребрзо.

Било је превише људи.

Светла су превише бљештала.

Све је било прегласно,
све се кретало пребрзо.

Приљубио сам се за потпорни стуб
и само сам ишчекивао.

Када то више нисам могао да поднесем,
истрчао сам из подземне

и одшетао тамо куда сам се упутио.

Касније сам сазнао
да сам имао краткотрајни ПТСП,

посттрауматски стресни поремећај.

Развили смо се као животиње, као примати,
да преживимо периоде опасности,

а ако вам је живот у опасности,

желите да одреагујете
на непознате звукове.

Желите да имате лак сан,
да се будите лако.

Желите да имате ноћне море и флешбекове

свих ствари које вас могу убити.

Желите да будете бесни јер тако постајете
спремнији за борбу, или депресивни,

јер сте тако помало ван гужве.

То вас чини сигурнима.

Није баш пријатно,
али је боље него да вас поједу.

Већина људи се од тога опорави
прилично брзо.

Потребно је неколико недеља, месеци.

Имао сам паничне нападе у пар наврата,
али су на крају нестали.

Нисам имао појма да је то везано
за рат који сам видео.

Мислио сам да лудим,

а онда сам помислио: „Ето, више не лудим.“

Око 20 процената људи, међутим,

заврши са хроничним, дугорочним ПТСП-ом.

Нису прилагођени за привремену опасност.

Лоше су прилагођени свакодневном животу,

осим када добију помоћ.

Знамо да су људи који су подложни
дуготрајном ПТСП-у

они који су били злостављани као деца,

који су претрпели трауме као деца,

људи који нису образовани,

људи који у породици имају
психијатријске поремећаје.

Ако сте били у војсци у Вијетнаму,
а ваш брат има шизофренију,

много је већа шанса да ћете добити
дуготрајни ПТСП због Вијетнама.

Тако сам почео да проучавам
ово као новинар

и схватио да се нешто
стварно чудно дешава.

Деловало је да се број креће
у погрешном правцу.

У сваком рату
у ком смо се борили као земља,

почевши од Грађанског рата,

интензитет борбе се смањивао.

Као резултат, број жртава се смањивао,

али је постотак инвалидитета порастао.

Требало би да се крећу у истом правцу,

али иду у супротним правцима.

Скорашњи ратови у Ираку и Авганистану
су, хвала богу, произвели

стопу жртава од једне трећине
жртава у Вијетнаму.

Међутим, такође су створили,

произвели су три пута веће
стопе инвалидитета.

Око 10 посто америчке војске
је активно укључено у борбу,

10 процената или испод тога.

Они пуцају на људе, убијају људе,

на њих се пуца,
гледају како им пријатељи гину.

То је изузетно трауматично.

Међутим, то је само 10 посто наше војске.

Ипак, око половине наше војске
пријавило се

за неку врсту накнаде
због ПТСП-а коју даје влада.

Самоубиство се у ово
чак ни не уклапа логично.

Сви смо чули за трагичну статистику
да се 22 ветерана дневно у просеку

у овој земљи убије.

Већина људи не разуме

да су већи део ових самоубистава
извршили ветерани из вијетнамског рата,

та генерација,

и њихова одлука да одузму себи живот
заправо можда није повезана

са ратом у ком су се борили пре 50 година.

Заправо, не постоји статистичка повезаност
између борбе и самоубиства.

Ако сте у војсци и учествујете
у многим биткама,

није већа вероватноћа да ћете се убити
у односу на ону када не ратујете.

Заправо, једна студија је открила да,
ако вас пошаљу у Ирак или Авганистан,

заправо постоји мало мања шанса
да ћете касније извршити самоубиство.

Студирао сам антропологију на факултету.

Свој теренски рад сам одрадио
на тему резервата народа Навахо.

Написао сам рад везан за тркаче
на дуге стазе из народа Навахо.

Скоро, док сам истраживао ПТСП,

јавила ми се ова мисао.

Мисли су ми одлетеле до рада из младости

и помислио сам: „Кладим се
да Навахо, Апачи, Команчи,

мислим, све ове ратоборне нације,

кладим се да нису обољевале
од ПТСП-а као ми.

Када би се њихови ратници вратили
из борбе са америчком војском

или из међусобног рата,

кладим се да би се само поново
неприметно уклопили у племенски живот.“

Можда је оно што одређује

стопу дугорочног ПТСП-а

није оно што се тамо десило,

већ тип друштва коме се враћате.

Можда, ако се вратите у присно,
кохезивно, племенско друштво,

можете брзо да превазиђете трауму,

а ако се вратите у отуђујуће,
савремено друштво,

можда останете трауматизовани
током читавог живота.

Другим речима, можда проблем
нису они, ветерани;

можда смо ми проблем.

Наравно, савремено друштво
има тешке последице по људску психу

према свим стандардима које имамо.

Са порастом богатства у друштву,

расте и стопа самоубистава
уместо да иде наниже.

Ако живите у модерном друштву,

осам пута су веће шансе

да ћете оболети од депресије у току живота

него ако живите у сиромашном,
аграрном друштву.

Савремено друштво је вероватно створило
највишу стопу самоубистава,

депресије, анксиозности,
усамљености и злостављања деце

икада присутних у људској историји.

Видео сам студију

која је поредила жене из Нигерије,

једне од најхаотичнијих,
најнасилнијих, најкорумпиранијих

и најсиромашнијих земаља у Африци

са женама из Северне Америке.

Највише стопе депресије
чиниле су жене из градова Северне Америке.

То је, такође, била најбогатија група.

Вратимо се на америчку војску.

Десет процената је у рату.

Око 50 процената је поднело захтев
за надокнаду због ПТСП-а.

Значи, око 40 процената ветерана
није заправо трауматизовано ван земље,

већ су по доласку кући
схватили да су опасно отуђени

и депресивни.

Па, шта се дешава са њима?

Шта се дешава са овим људима,

са ових фантомских 40 процената
који су несрећни, а не знају разлог?

Можда ово -

можда су доживели
врсту племенске блискости

у својој јединици док су били ван земље.

Јели су заједно, спавали заједно,

учествовали у задацима и мисијама заједно.

Поверавали су једни другима животе.

Затим долазе кући

и морају све то да напусте,

а враћају се у друштво, савремено друштво,

које је сурово према људима
који чак и нису били у војсци.

Оно је једноставно сурово према свима.

Настављамо да се усредсређујемо
на трауму, ПТСП.

Међутим, за много ових људи

можда то није траума.

Мислим, наравно,
војници су трауматизовани,

а они који то јесу
треба да се лече од тога.

Међутим, много њих -

можда их једноставно
заправо мучи некаква отуђеност.

Можда једноставно имамо
погрешан назив за нешто од тога,

а само би промена нашег језика,
нашег разумевања, мало помогла.

„Постразмештајни поремећај отуђености“.

Можда би чак и коришћење тог назива
некима међу овим људима

омогућило да престану да замишљају,

да покушавају да замисле трауму
која се није стварно десила

како би објаснили осећај
који се стварно дешава.

Заправо, то је изузетно опасан осећај.

Та отуђеност и депресија
могу довести до самоубиства.

Ови људи су у опасности.

Веома је важно разумети зашто.

Израелска војска има стопу ПТСП-а
од око једног процента.

Теорија је да свако у Израелу
треба да служи у војсци.

Када се војници врате са фронта,

они не иду из војног у цивилно окружење.

Враћају се у заједницу
где сви разумеју ствари о војсци.

Сви су били у њој или ће бити.

Сви разумеју ситуацију
у којој су сви заједно.

То је као да сви припадају
једном великом племену.

Знамо да, ако узмете
лабораторијског пацова,

трауматизујете га
и оставите у кавезу самог,

можете да оджавате симптоме трауме
скоро бескрајно дуго.

Ако узмете истог тог пацова
и ставите га у кавез са другим пацовима,

након неколико недеља,
он ће више-мање бити добро.

Након напада 11. септембра,

стопа убистава је у Њујорку
пала за 40 процената.

Смањила се стопа самоубистава.

Стопа насиља и криминала у Њујорку
пала је након 11. септембра.

Чак су и ратни ветерани
из претходних ратова

који су оболели од ПТСП-а

рекли да су се њихови симптоми
смањили након 11. септембра.

То је због тога што ако трауматизујете
целокупно друштво,

нећемо се распасти
и окренути једни против других.

Удружујемо се. Уједињујемо се.

У суштини, окупљамо се као племе,

а тај процес уједињења

нам даје добар осећај и добар је по нас,

па чак и помаже људима

који се боре са проблемима
везаним за ментално здравље.

Током напада у Лондону,

пријем на психијатријска одељења
смањио се током бомбардовања.

Неко време, то је била земља

у коју су се амерички војници враћали ‒

уједињена земља.

Држали смо се заједно.

Покушавали смо да разумемо претњу.

Покушавали смо да помогнемо себи и свету.

Међутим, то се променило.

Сада се амерички војници,

амерички ветерани враћају
у земљу која је дубоко подељена,

у којој се две политичке странке
буквално окривљују

за издају, за то да су непријатељи земље,

због тога што покушавају да умање
безбедност и добробит сопствене земље.

Јаз између богатих и сиромашних
већи је него што је икада био.

Постаје све горе.

Односи између раса су грозни.

Постоје демонстрације,
па чак и побуне на улицама

због расне неправде.

Ветерани знају да било које племе
које се тако понаша према себи, заправо,

било који вод који се тако опходи
према себи, никада неће преживети.

Навикли смо се на то.

Ветерани су отишли, враћају се

и гледају сопствену земљу новим очима

и виде шта се дешава.

Ово је земља за коју су се борили.

Није ни чудо што су депресивни.

Није чудно што су уплашени.

Понекада се питамо
да ли можемо да спасимо ветеране.

Мислим да је право питање
да ли можемо да спасимо себе.

Ако можемо,

мислим да ће ветерани бити добро.

Време је да нам се земља уједини,

макар само да помогне мушкарцима и женама
који су се борили да нас заштите.

Хвала вам.

(Аплауз)