Naučnofantastična vizija ljubavi holograma starog 318 godina

Spisateljka naučne fantastike, Monika Bern, zamišlja bogate svetove nastanjene likovima koji prkose našim rasnim, društvenim i rodnim stereotipima. U ovom nastupu, Bern se pojavljuje u vidu holograma po imenu Pilar, prenoseći nam priču o ljubavi i gubitku u bliskoj budućnosti u kojoj su ljudska bića kolonizovala univerzum. "Uvek je smešno kako zamišljate da će budućnost da izgleda, nasuprot onome kakva ispadne", kaže.

Da li vam izgledam stvarno?

Nadam se.

Pojma nemam da li vidite ovo,

ali prosto ću da gledam ispred sebe
i da verujem da ste tu.

Iscrtala sam polukrug na pesku preda mnom

kako ne bih iskoračila iz njega
i izgledala kao da lebdim u vazduhu.

Trenutno stojim

na otvorenom vazduhu,

na plaži ispod palminog drveta,

tačno na mestu
gde je nekad bila vaša scena.

Imamo 12 minuta.

Ja sam postavila ograničenje.

Moja supruga Navida je rekla

da su beskrajne mogućnosti
najveći neprijatelj stvaraocu.

Na primer, ova haljina;
zatražila sam joj da dizajnira nešto

što je sveštenik iz Kaira
u 23. veku mogao da nosi.

Ali smo imali samo tri dana
da je napravimo,

a jedina tkanina koju smo imale

je bila navlaka za jorgan
koju je drugi stanar ostavio.

Ali ona ju je napravila i savršena je.

I pogledala je i rekla:

"Dokaz koncepta -
stvaranju su potrebna ograničenja."

Pa ću tokom ovih 12 minuta

da vam govorim o mom najvećem otkriću.

Čitavog mog života
sam bila opsednuta večnim životom,

kao što znam da su i mnogi od vas.

Možda vas usreći saznanje
da će se vaša istraživanja isplatiti.

Imam 318 godina.

Prosečni životni vek
je trenutno 432 godine,

a ja sam radila na produžavanju
ljudskog veka do beskonačnosti.

I nikad nisam sumnjala
u to da ćemo jednog dana

doći do tačke
u kojoj ćemo biti zadovoljni.

Ali suprotno se i dalje dešava:

što duže živimo, to duže želimo da živimo,

sve manje želimo da umremo.

Ko bi nas krivio?

Univerzum je toliko velik.

Nikad neće nestati novih horizonata.

Baš sam juče

čitala o tome kako možete
da plovite čamcem po Evropi

i da jedrite od ostrva do ostrva
širom planete,

a na nekim ostrvima su sela
gde možete da odsednete

i da prespavate pod senkom Jupitera.

A onda imamo jedno drugo ostrvo
na kom je samo jedan kantautor

koji sedi i okeanu svira mandolinu.

A potom imamo i druga
na kojima nema bilo koga

i nikad nije ni bilo,

pa tamo idete iz pukog zadovoljstva
dodirivanja stopalom peska

koji nijedno stopalo pre nije dotaklo.

Mogli biste provesti
400 godina radeći samo to.

Upravo sad Mesec izlazi na severoistoku.

Golim okom mogu da vidim gradove na njemu.

Povezani su kao grupe nerava:

Marijapolis na Južnom polu
i Ramačandran na Ekvatoru.

I Novi Teheran u Moru Spokoja.

Tu smo se Navida i ja upoznale.

Obe smo bile umetnice iz centra grada.

Na dan kad smo se upoznale,
mimoilazile smo se na trgu Azadi

i sudarile smo se ramenima.

I ja sam se okrenula da se izvinim,

a ona, bez pozdrava
ili predstavljanja ili bilo čega,

rekla je: "Pa, šta misliš zašto nismo
prosto prošle jedna kroz drugu?"

I, pre svega sam mislila:
"Ko si, dovraga, ti?"

Ali, zatim, pitanje me je nerviralo

jer je odgovor tako jednostavan.

Rekla sam: "Nismo prošle jedna kroz drugu

jer elementarne čestice imaju masu

i jer je prostor
između elementarnih čestica

ispunjen vezivnom energijom
koja takođe ima svojstvo mase,

a to nam je poznato već 800 godina."

Mora da je bila u jednom od raspoloženja

kad voli da zeza strance.

Ili je pak, prosto flertovala sa mnom

jer me je pogledala i rekla:
"Pomislila sam da ćeš to reći.

Razmisli podrobnije."

A potom je skinula pojas,

ovaj pojas koji sad nosim,

i rekla:

"Naš univerzum je napravljen
kako bi čestice imale masu.

Bez tog osnovnog ograničenja,

prosto bismo prolazili direktno
jedni kroz druge brzinom svetlosti

i ne bismo bili svesni toga."

I tako je počela naša romansa.

Navidi i meni

nikad nije ponestalo tema za razgovor.

Nikad.

Bilo je neverovatno.

Kao da smo obe bile heroine
koje se penju na planinske vence zajedno

i stalno smo stizale do novih vidika,

a ta nova, savršena sazvežđa reči

bi izlazila iz nas da bismo ih opisale.

I zaboravljale smo ih
čim bismo ih izmislile,

bacale smo ih preko ramena
i prelazile na nove stvari, napred i više.

Ili jedanput, Navida je rekla da naš
razgovor izgleda kao da uvek mesimo hleb,

i da uvek dodajemo još malo brašna

i još malo vode,

i presavijamo ga i okrećemo

i nikad se ne skanjujemo da ga ispeknemo.

Ako je moja opsesija bila večni život,
Navidina opsesija je bio dodir.

Bila je genijalna u tome.

Čitav njen rad se vrteo oko toga.

Moje telo je bilo za nju poput platna,

i prevlačila bi vrhom svog prsta
po mom licu polako

kako ne bih osetila njegovo pomeranje.

I bila je opsednuta baš onim trenom

kad bih prestala da budem u stanju
da razlikujem njeno telo od mog.

Ili bi prosto legla preko mene
i zabila bi svoje rame u moje

i pitala: "Pilar, zašto ovo toliko prija?"

Rekla bih: "Ne znam!"

A ona je uvek imala šaljiv odgovor
na njeno šaljivo pitanje,

ali danas se sećam odgovora:

"Prija

jer je univerzum
odabrao svoja ograničenja,

a mi smo njegova umetnost."

Uvek je smešno kako zamišljate
da će budućnost da izgleda,

nasuprot onome kakva ispadne.

U vaše vreme su naučnici mislili
da se ljudi mogu zamrznuti

i probuditi u budućnosti.

I uradili su to - ali bi potom umirali.

U vaše vreme, naučnici su mislili
da ljudi mogu da zamene organe

i da produže život stotinama godina.

I uradili su to,

ali su kad-tad svejedno umirali.

U vaše vreme, Zemlja
je jedino mesto na kom ljudi žive.

U moje vreme, Zemlja je mesto
na koje ljudi dolaze da umru.

Pa, kad je Navida
počela da pokazuje znakove,

naši prijatelji su pretpostavili
da ću uraditi što i svi,

to jest reći zbogom
i poslati je na Zemlju,

kako niko od nas ne bi morao da je gleda

ili da bude u njenoj blizini
ili da misli na nju i njen...

neuspeh da se održi u životu.

Više od bilo čega

nisu želeli da budu u blizini
njenog stvarnog fizičkog tela.

Sve vreme su govorili da "propada",

iako je ona sama bila očarana njime,

promenama kroz koje je prolazilo,

prateći pravila svoje prirode
dan za danom, nezavisno od njene volje.

Poslala sam Navidu na Zemlju.

Ali sam pošla s njom.

Sećam se da je jedan naš prijatelj
baš pred naš polazak rekao:

"Prosto to smatram ohološću,

kao da pravila ne važe za tebe, kao da
misliš da je vaša ljubav toliko posebna."

Ali mislila sam to.

Pa sam čak i ovde na Zemlji

nastavila da radim na produžavanju života.

Nije mi palo na pamet

da postoji bilo kakvo drugo rešenje.

Stalno sam se vraćala
na ono što mi je Navida rekla

tog dana na trgu Azadi,

da bez tog osnovnog ograničenja -

univerzuma koji je podario masu materiji -

ne bismo postojali.

To je jedan zakon.

Druga zakonitost
je da je sva masa podložna entropiji.

I bez mase nema postojanja
u ovom univerzumu.

Znam. Isprobala sam sve.

Pokušala sam da stvorim fotonsku kutiju
gde bi Higsovo polje bilo izmenjeno.

Pokušala sam da zabeležim
sva subatomska kretanja u mom telu

i puštala bih ih u zatvorenoj petlji.

Ništa nije funkcionisalo.

Ali moj poslednji izum
je bio stvaranje nakalemljene dimenzije

s telesnim ograničenjima u kojoj
je vreme prolazilo beskrajno sporije,

ali čija bi brojekcija izgledala
kao da se kreće u normalnom vremenu.

To telo bi se onda pojavljivalo
u našem univerzumu kao hologram -

ovde, ali nije ovde.

Shvativši da sam to postigla,

otrčala sam u njenu sobu,

tako srećna što ću joj reći da sam uspela,

krećući se kroz prostor
svima naočigled skoro normalno,

čak i samoj sebi,

i pošla sam da legnem pored nje

i zaboravila sam i propala kroz nju.

Otkrila sam vid večnog života,

po ceni onoga što je Navida
najviše volela,

a to je da dodiruje i bude dodirnuta.

I izbacila me je napolje.

I dalje sam, pak, mogla da posmatram.

Ljudi sad žive 400 godina,

a i dalje umiremo.

A kad smrt dođe,

umiranje ih i dalje zatiče u posteljama,

i ruke im se iznutra rascvetaju
modrim i ljubičastim pupoljcima,

i disanje im je sve sporije i sporije,

kao da tonu u san.

Oduvek sam mislila

da je avantura smisao života.

A da je smrt samo problem

za koji još uvek nismo otkrili rešenje.

Ali možda život jedino ima smisla
jer se završava.

Možda je to paradoks:

ograničenja ne ograničavaju,
ona omogućuju savršenu slobodu.

(Uzdah)

Jutros je ovde bila ouja.

Prognozirali su još jednu večeras,

ali zasad je nebo vedro.

Ne osećam vetar ovde,

no naprosto sam u prolazu pitala
jednu negovateljicu kako joj se čini vreme

i rekla je da izgleda toplo,
poput istopljenog maslaca.

Odgovor dostojan moje supruge.

Moram da pronađem put nazad do svog tela.

Do tad, ne zauzimam više prostora
od onog koji mi date.