Rizična politika napretka

Globalne probleme poput terorizma, nejednakosti i političke disfunkcionalnosti nije lako rešiti, ali to ne znači da treba da prestanemo da pokušavamo. Zapravo, kako sugeriše novinar Džonatan Teperman, možda bismo čak hteli da razmišljamo na rizičniji način. Proputovao je svet kako bi pitao svetske vođe kako se oni bave teškim problemima i otkrio je iznenađujuće priče pune nade iz kojih je izvukao tri alatke za rešavanje problema.

Konvencionalna mudrost o našem svetu danas

je da je ovo vreme užasnog propadanja.

To ne iznenađuje, s obzirom
na sve loše vesti oko nas,

od Islamske države do nejednakosti,

političke disfunkcionalnosti,
klimatskih promena,

Bregzita i tako dalje.

Međutim, znate šta,
a ovo može zvučati pomalo čudno.

Ja se zapravo ne slažem
sa ovom sumornom pričom,

a mislim da ni vi ne bi trebalo.

Vidite, nije da ne vidim probleme.

Čitam iste naslove kao i vi.

Ono što osporavam jeste zaključak
koji toliko ljudi izvlači iz njih,

naime, da smo svi gotovi

jer su problemi nerešivi

i naše vlade su beskorisne.

Zašto to kažem?

Ne može se reći da sam naročito
optimističan po prirodi.

Međutim, nešto vezano
za stalno medijsko raspirivanje propasti

sa svojom fiksiranošću na problemima,
a ne na odgovorima,

oduvek mi je zaista smetalo.

Tako sam pre nekoliko godina odlučio:

„Pa, ja sam novinar.

Treba da vidim umem li bolje

tako što ću ići po svetu
i zapravo pitati ljude

da li su se i kako bavili

svojim velikim ekonomskim
i političkim izazovima.

Ono što sam otkrio me je zapanjilo.

Ispostavilo se da postoje
izuzetni znaci napretka,

često na najneočekivanijim mestima,

i ubedili su me
da naši veliki globalni izazovi

možda ipak nisu tako nerešivi.

Ne samo da postoje teoretska rešenja,

već su ona i isprobana.

Uspela su

i nude nadu za nas ostale.

Pokazaću vam šta pod tim mislim
tako što ću vam ispričati

o tome kako su tri zemlje
koje sam posetio -

Kanada, Indonezija i Meksiko -

prebrodile tri navodno nemoguća problema.

Njihove priče su značajne jer sadrže
sredstva koje ostatak nas može koristiti,

i to ne samo za te određene probleme,

već i za mnogo drugih.

Kada većina ljudi danas pomisli
na moju domovinu, današnju Kanadu,

ako uopšte pomišljaju na Kanadu,

pomisle: hladno, dosadno, učtivo.

Misle da previše govorimo „izvinite“
našim smešnim naglaskom.

To je sve tačno.

(Smeh)

Izvinite.

(Smeh)

Međutim, Kanada je takođe važna

zbog svoje pobede nad problemom

koji trenutno razara mnoge druge zemlje,

imigracijom.

Uzmite u obzir da je Kanada danas
među najgostoljubivijim nacijama sveta,

čak i u poređenju sa drugim zemljama
prijateljski naklonjenih imigraciji.

Njena stopa imigracije po glavi stanovnika
je četiri puta veća od stope Francuske,

a njen procenat stanovnika
rođenih u inostranstvu

je dvostruko veći
od tog procenta u Švedskoj.

U međuvremenu, Kanada je primila

deset puta više sirijskih izbeglica
tokom prošle godine

nego Sjedinjene Države.

(Aplauz)

A sada ih Kanada još više prihvata.

Ipak, ako upitate Kanađane

šta ih najviše čini ponosnim
na svoju zemlju,

rangiraju „multikulturalizam“,

što je okaljana reč na većini mesta,

na drugom mestu,

ispred hokeja.

Hokej.

(Smeh)

Drugim rečima, u vreme kada druge zemlje

sada mahnito grade nove barijere
da bi zadržale strance podalje,

Kanađani žele još više njih.

Evo zaista zanimljivog dela.

Kanada nije uvek bila takva.

Do sredine 1960-ih, Kanada je sledila
otvoreno rasističku imigracionu politiku.

Zvali su je „Bela Kanada“,

a kao što možete videti,
nisu samo govorili o snegu.

Dakle, kako je ta Kanada
postala današnja Kanada?

Pa, uprkos ono što će vam reći
moja mama u Ontariju,

odgovor nema nikakve veze sa vrlinom.

Kanađani nisu prirodno bolji
ni od koga drugog.

Pravo objašnjenje obuhvata čoveka
koji je postao kanadski vođa 1968. godine,

Pjera Trudoa, koji je takođe otac
sadašnjeg premijera.

(Aplauz)

Ono što treba znati o tom prvom Trudou

je da je bio veoma drugačiji
u odnosu na prethodne vođe Kanade.

Govorio je francuskim jezikom u zemlji
kojom je dugo dominirala engleska elita.

Bio je intelektualac.

Nekako je bio strava.

Mislim, ozbiljno, tip je vežbao jogu.

Družio se sa Bitlsima.

(Smeh)

Kao i svi hipsteri, umeo je
da povremeno razbesni druge.

Međutim, i pored toga mu je uspeo

jedan od najnaprednijih preobražaja
koji je bilo koja zemlja ikada videla.

Njegova formula je,
kako sam saznao, obuhvatala dva dela.

Najpre, Kanada je odbacila
stara imigraciona pravila bazirana na rasi

i zamenila ih novim
koja nisu razlikovala boje

i koja su umesto toga naglašavala
obrazovanje, iskustvo i jezičke veštine.

To je znatno povećalo izglede

da će pridošlice doprineti ekonomiji.

Zatim, drugi deo je da je Trudo stvorio
prvu svetsku politiku

zvaničnog multikulturalizma
da bi promovisao integraciju

i ideju da je raznovrsnost
ključ identiteta Kanade.

Tokom godina koje su usledile,
Otava je nastavljala da nameće tu poruku,

ali su istovremeno obični Kanađani
uskoro počeli da uviđaju

ekonomske, materijalne prednosti
multikulturalizma

svuda oko sebe.

Ta dva uticaja su se uskoro udružila

da bi stvorila današnju Kanadu
sa strastveno otvorenim umom.

Hajde da se sada pozabavimo
drugom zemljom i još težim problemom,

islamskim ekstremizmom.

Godine 1998, narod Indonezije
izašao je na ulice

i zbacio dugogodišnjeg diktatora Suhartoa.

Bio je to neverovatan trenutak,

ali takođe i zastrašujuć.

Sa 250 miliona ljudi,

Indonezija je najveća zemlja na planeti
sa većinskim muslimanskim stanovništvom.

Takođe je topla, ogromna i nemirna,

sačinjena od 17 000 ostrva,

gde ljudi govore blizu hiljadu jezika.

Suharto je bio diktator

i to grozan.

Međutim, takođe je bio
prilično efikasan tiranin

i uvek je pazio da drži religiju
izvan politike.

Stoga su se stručnjaci bojali da će,
bez njegove kontrole,

zemlja eksplodirati,

ili bi verski ekstremisti preuzeli stvar

i pretvorili Indoneziju
u tropsku verziju Irana.

To je upravo ono što je isprva
delovalo da se dešava.

Na prvim slobodnim izborima
u zemlji, 1999. godine,

islamističke stranke su dobile
36 posto glasova,

a ostrva su gorela

dok su neredi i teroristički napadi
ubili hiljade ljudi.

Međutim, od tada je Indonezija
napravila iznenađujuć preokret.

Dok su obični ljudi
postali pobožniji na ličnom nivou -

video sam mnogo više
marama na glavi pri nedavnoj poseti

nego što bih video deceniju ranije -

politika zemlje je krenula
u suprotnom pravcu.

Indonezija je sada
prilično pristojna demokratija.

Štaviše, njene islamističke stranke
su postepeno gubile podršku,

od visokih 38 posto 2004. godine

do 25 posto 2014. godine.

Što se tiče terorizma,
sada je izuzetno redak.

Iako se nekoliko Indonežana
nedavno pridružilo ISIS-u,

njihov broj je mali,

daleko manji prema glavi stanovnika

nego broj Belgijanaca.

Pokušajte da se prisetite druge zemlje
sa većinom muslimana

koja može reći to isto.

Godine 2014, otišao sam u Indoneziju
da pitam njenog trenutnog predsednika,

tihog tehnokratu po imenu Đoko Vidodo:

„Zašto Indonezija napreduje

kada toliko drugih
muslimanskih zemalja izumire?“

„Pa, ono što smo shvatili“, rekao mi je,

„jeste da, da bismo se izborili
sa ekstremizmom,

moramo se najpre izboriti
sa nejednakošću.“

Vidite, verske stranke Indonezije,
kao i slične stranke bilo gde drugde,

bile su sklone da se fokusiraju na stvari
kao što je smanjenje siromaštva

i ukidanje korupcije.

Đoko i njegovi prethodnici
su to takođe radili,

čime su islamistima ukrali štos.

Takođe su preduzmali oštre mere
protiv terorizma,

ali su indonezijske demokrate
naučile ključnu lekciju

iz mračnih godina diktature,

naime, da potiskivanje
samo stvara više ekstremizma.

Tako su vodili svoj rat
sa izuzetnom delikatnošću.

Koristili su policiju umesto vojske.

Zadržavali su osumnjičene
samo ako su imali dovoljno dokaza.

Održavali su javna suđenja.

Čak su slali liberalne imame u zatvor

da bi ubedili džihadiste
da teror nije u skladu sa islamom.

Sve se to isplatilo
na spektakularan način,

stvorivši takvu vrstu zemlje
koja je bila nezamisliva pre 20 godina.

U ovom trenutku bi moj optimizam
trebalo da, nadam se,

počne da ima malo više smisla.

Nije nemoguće izboriti se sa imigracijom
niti sa islamskim ekstremizmom.

Sada mi se pridružite
na poslednjem putovanju,

ovoga puta do Meksika.

Od naše tri priče, ova me je
verovatno najviše iznenadila,

jer kao što svi znate,

zemlja se još bori
sa toliko mnogo problema.

Ipak, pre nekoliko godina,
Meksiko je uradio nešto

što mnoge druge zemlje, od Francuske
i Indije do Sjedinjenih Država,

mogu za sada samo da sanjaju.

Razbio je političku paralizu
koja ga je godinama prikovala.

Da bismo razumeli kako,
moramo premotati na 2000. godinu,

kada je Meksiko
konačno postao demokratija.

Umesto da koriste svoje nove slobode
da bi se borili za reformu,

meksički političari su ih koristili
da se bore međusobno.

Kongres u zastoju i problemi u zemlji -

droga, siromaštvo, kriminal, korupcija -

otrgli su se kontroli.

Postalo je tako loše da je 2008. godine

Pentagon upozorio da je Meksiko
pod rizikom od propasti.

Zatim je 2012. godine
tip po imenu Enrike Penja Nijeto

nekako uspeo da bude izabran
za predsednika.

Taj Penja jedva da je ulivao
mnogo poverenja u početku.

Svakako, bio je zgodan,

ali je došao iz stare korumpirane
rukovodeće meksičke stranke, PRI,

i bio je ozloglašeni ženskaroš.

Zapravo, delovao je kao nevažni lepotan

kojeg su žene zvale „bombon“, slatkiš,

na skupovima kampanje.

Ipak, taj isti „bombon“
je uskoro sve iznenadio

kada je zakucao primirje

između tri zaraćene
političke stranke u zemlji.

Tokom narednih 18 meseci,
zajedno su doneli

izuzetno sveobuhvatan skup reformi.

Rasturili su pljačkaške monopole Meksika.

Liberalizovali su
njegov zarđali energetski sektor.

Restrukturirali su njegove propale škole
i još mnogo toga.

Da biste cenili razmere ovog postignuća,

pokušajte da zamislite da Kongres SAD-a
donese imigracionu reformu,

reformu finansiranja kampanja
i reformu bankarstva.

Sada pokušajte da zamislite
da Kongres sve to uradi istovremeno.

To je ono što je Meksiko uradio.

Nedavno sam se sastao sa Penjom
i pitao ga kako je sve to uspeo.

Predsednik mi je uputio
njegov čuveni blještavi osmeh -

(Smeh)

i rekao mi je da je odgovor
na to ukratko - kompromis.

Naravno, navaljivao sam da mi da detalje,

a duži odgovor koji je proizašao
u suštini je glasio

„kompromis, kompromis i još kompromisa“.

Vidite, Penja je znao da treba
da rano izgradi poverenje,

pa je počeo da razgovara sa opozicijom
samo nekoliko dana nakon njegovog odabira.

Da bi izbegao pritisak interesnih grupa,

sastanke je održavao
kao male i u tajnosti,

a mnogi učesnici su mi kasnije rekli
da je ta intimnost,

plus dosta tekile koju su podelili,

pomogla da se izgradi poverenje.

Takođe je pomogla činjenica
da su sve odluke morale biti jednoglasne

i da se Penja čak složio
da propusti prioritete druge stranke

ispred sopstvenih.

Kako mi je to izneo Santjago Kril,
senator opozicije:

„Vidi, ne kažem da sam ja poseban
ili da je bilo ko poseban,

ali ta grupa, to je bilo posebno.“

Dokaz?

Kada je Pena položio zakletvu,
pakt se održao,

a Meksiko je napredovao
po prvi put nakon mnogo godina.

Dobro.

Sada smo videli kako su ove tri zemlje

prebrodile tri svoja najveća izazova.

To je baš fino za njih, zar ne?

Međutim, kakve koristi
od toga ima ostatak nas?

Pa, tokom izučavanja ovih
i gomile drugih uspešnih priča,

kao što je način na koji se Ruanda
povratila posle građanskog rata

ili na koji je Brazil umanjio nejednakost,

ili kako je Južna Koreja
održala ekonomiju u porastu brže i duže

od bilo koje države na planeti,

primetio sam nekoliko zajedničkih tema.

Pre nego što ih opišem,
moram da dodam jednu primedbu.

Shvatam, naravno,
da su sve zemlje jedinstvene.

Stoga ne možete prosto uzeti
ono što je uspelo u jednoj,

preneti to na drugu
i očekivati da to i tamo funkcioniše,

niti će određena rešenja uspevati večno.

Morate ih prilagoditi
dok se okolnosti menjaju.

Međutim, ako ogolite
ove priče do njihove suštine,

apsolutno možete izvući nekoliko
zajedničkih načina za rešavanje problema

koje će delovati u drugim zemljama,

u konferencijskim salama

i u raznim drugim kontekstima, takođe.

Broj jedan, prigrlite krajnost.

U svim pričama koje smo upravo razmotrili,

spas je došao u trenutku
egzistencijalne opasnosti.

To nije bila slučajnost.

Uzmite Kanadu - kada je Trudo
stupio na funkciju,

suočio se sa dve opasnosti
koje su se nadvijale.

Prvo, iako je njegovoj prostranoj,
nedovoljno nastanjenoj zemlji

jako bilo potrebno više ljudi,

njen najpoželjniji izvor belih radnika,
Evropa, prestala je da ih izvozi

kako se konačno oporavila
od Drugog svetskog rata.

Drugi problem je bio
što je kanadski dugi hladni rat

između njenih francuskih
i engleskih zajednica

upravo postao uzavreo.

Kvebek je pretio da se odvoji

i Kanađani su zapravo ubijali
druge Kanađane zbog politike.

Sad, zemlje se stalno suočavaju
sa krizama, zar ne?

To nije ništa posebno.

Ipak, Trudoov genije
je shvatio da je kanadska kriza

uklonila sve prepreke
koje obično blokiraju reforme.

Kanada je morala da se otvori.
Nije imala izbora.

Morala je da iznova osmisli
svoj identitet.

Još jednom, nije imala izbora.

To je Trudou dalo priliku
koja dolazi jednom u generaciji

da sruši stara pravila i napiše nova.

Kao i svi drugi naši heroji,
bio je dovoljno pametan da je zgrabi.

Broj dva, postoji moć
u promiskuitetnom razmišljanju.

Druga upadljiva sličnost
između onih koji dobro rešavaju probleme

je da su svi pragmatisti.

Ukrašće najbolje odgovore
kod koga god da ih pronađu

i ne dozvoljavaju da se ispreče detalji

poput stranke, ideologije
ili sentimentalnosti.

Kao što sam pomenuo ranije, demokrate
u Indoneziji su bile dovoljno pametne

da ukradu za sebe mnoga od islamističkih
najboljih kampanjskih obećanja.

Čak su pozvali neke od radikala
u svoju vladajuću koaliciju.

To je užasnulo
mnogo sekularnih Indonežana.

Međutim, primoravanje radikala
da zapravo pomognu u vlasti

ubrzo je razotkrilo činjenicu
da uopšte nisu dobri za taj posao

i to ih je umešalo
u sve prljave kompromise

i sitna poniženja
koja su deo svakodnevne politike.

To je toliko naškodilo njihovom imidžu
da se nikada nisu oporavili.

Broj tri,

ponekad udovoljite svim ljudima.

Znam da sam pomenuo kako kriza
može vođama pružiti izuzetnu slobodu.

To je tačno, ali rešavanje problema
često zahteva više od same smelosti.

Takođe je potrebno pokazati uzdržanost,

baš kada je to poslednje
što biste da uradite.

Uzmite Trudoa - kada je preuzeo dužnost,

mogao lako da postavi
svoje osnovno biračko telo,

a to je francuska kanadska zajednica,
na prvo mesto.

Mogao je da neke ljude
učini zadovoljnim za stalno.

Penja je mogao da iskoristi svoju moć
da nastavi da napada opoziciju,

kao što je bilo po običaju u Meksiku.

Ipak, odabrao je da umesto toga
prigrli svoje neprijatelje,

pri tome primoravajući
svoju stranku na kompromis.

A Trudo je pritisnuo sve da prestanu
da razmišljaju u plemenskim okvirima

i da vide multikulturalizam,
a ne jezik ili boju kože,

kao nešto što ih u suštini
čini Kanađanima.

Niko nije dobio sve što je hteo,

ali je svako dobio dovoljno
da se pogodba održi.

Možda razmišljate u ovom trenutku:

„U redu, Tepermane,

ako rešenja zaista postoje
kao što uporno insistiraš,

zašto ih onda već ne koristi više zemalja?

Ne može se reći da su im potrebne
specijalne moći da im uspe.

Mislim, nijedan od vođa
koje smo upravo razmotrili

nije superheroj.

Nisu ništa postigli samostalno

i imali su dosta mana.

Uzmite prvog demokratskog predsednika
Indonezije, Abdurahmana Vahida.

Taj čovek je bio
toliko izazito neharizmatičan

da je jednom zaspao

usred sopstvenog govora.

(Smeh)

Istinita priča.

Ovo nam govori da prava prepreka
nije sposobnost,

a nisu ni okolnosti.

U pitanju je nešto mnogo jednostavnije.

Stvaranje velikih promena
obuhvata preuzimanje velikih rizika,

a preuzimanje velikih rizika
je zastrašujuće.

Prevazilaženje tog straha
zahteva hrabrost,

a kao što znate,

hrabri političari su bolno retki.

Ipak, to ne znači da mi, glasači,

ne možemo zahtevati hrabrost
od naših političkih vođa.

Mislim, zato smo ih pre svega
i postavili na funkcije.

Imajući u vidu stanje sveta danas,
zaista ne postoji druga opcija.

Odgovori postoje,

ali sada je na nama

da izaberemo više žena i muškaraca

koji su dovoljno hrabri da ih nađu,

da ih ukradu

i da učine da deluju.

Hvala.

(Aplauz)